Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Marka Tomić Đurić
Marko Tubić
Aleksandar Cvetković
Stojan Aralica
Petar Lubarda
Dragan Malešević Tapi
Stojan Ćelić
Biljana Đurđević
Jugoslav Ocokoljić
Nikola Milojević
Bosiljeve slike i u kolekciji Rokfeler
U nedavno objavljenoj monografiji "Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini" Muzeja savremene umetnosti Vojvodine nalazi se tekst kustosa Nebojše Milenkovića koji se bavi "fenomenom porodice Bašičević", to jest delom oca i sina, Ilije Bašičevića Bosilja i Dimitrija Bašićevića Mangelosa. Opus Bosilja i Mangelosa, osim po najbližem krvnom srodstvu njegovih autora, može se povezati i po pažnji koju ova dva umetnika, rodom iz Šida, pobuđuju u svetu. Stvaralački opus Ilije Bosilja svrstan među je 50 najboljih na polju art brut umetnosti. U zemlji iz koje je potekao Bosiljevo slikarstvo uglavnom je bilo svrstavano pod odrednicu naivne umetnosti iako je više nego očigledno da ono tamo ne spada... Poslednjih godina istoričar umetnosti Nebojša Milenković priredio je tri velike Ilijine izložbe, učinivši time mnogo na upoznavanju srpske javnosti sa likom i delom Ilije Bašičevića Bosilja.- Slučaj Ilije Bašičevića, poznatijeg pod umetničkim pseudonimom Bosilj, jedinstveno je mesto ali i simptom naše umetnosti. Najčešće neadekvatno tumačen, Ilija je uglavnom bivao smeštan tamo gde mu nije bilo mesto. Tako je za njegovog života bilo sa naivom ¦ tako je, dobrim delom, i danas sa tim izborom od 50 art brut umetnika londonskog časopisa "Raw Wision". Bosilj jednostavno spada u red izrazitih individualaca u jugoslovenskoj, srpskoj ali i umetnosti uopšte. U tom redu nalaze se, recimo, Pikaso, Miro ili Kle i svi oni drugi umetnici koji su uspeli ono što je u umetnosti najređe i najteže: a to je da stvore vlastiti umetnički sistem. Jedinstven i neponovljiv istovremeno. Sve ostale kvalifikacije jesu suvišne - priča Milenković.
Kako su Bosiljeve slike dospele na zapadno art tržište?
- Čak i današnjim merilima gledano, Ilija je još za života imao uspešnu međunarodnu umetničku karijeru. Kako to s nekim umetnicima biva i danas u zemlji u kojoj je živeo (SFRJ) Ilijino slikarstvo bilo je stalno osporavano. U svetu ono je, istovremeno, bilo prisutno na velikim izložbama. Tako su se njegova dela našla i u brojnim muzejskim (recimo u čuvenom Dibifeovom Art brut muzeju u Lozani) ili privatnim kolekcijama (poput one porodice Rokfeler ili pak u kolekciji Karla Pontija i Sofije Loren).
Zašto je Bosilj 1965. godine bio primoran da pred specijalnim specijalnom komisijom u Zagrebu demonstrira sopstvenu slikarsku veštinu?
- Nakon javnih kampanja, danas bi rekli medijskog linča, koji su u jugoslovenskoj štampi pokretani u više navrata, uvek u znaku sumnji u autentičnost Bosiljevog dela Ilija je 1965.godine, tokom trajanja svoje zagrebačke izložbe, bio podvrgnut svojevrsnom inkvizicionom ispitivanju kada je bio primoran da pred komisijom uglednih hrvatskih istoričara umetnosti dokazuje autentičnost vlastitog dela. Taj fascinantan višesatni čin slikanja pred komisijom jeste, bar koliko je meni poznato, jedinstven u svetskoj istoriji umetnosti.
Ilija Bašičević Bosilj je bio zemljak i vršnjak Save Šumanovića. Da li postoje podaci o tome da su se njih dvojica družili?
- Bosilj i Šumanović bili su vršnjaci i školski drugovi životi su im se često preklapali: zajedno su išli u osnovnu školu, baš kao što je 1942.godine i Ilija sa oba svoja sina bio u istom onom redu smrti iz kog se Šumanović nikada nije vratio. Ipak njihove umetničke sudbine umnogome se razlikuju.
Ilija je mnogo putovao i posećivao muzeje u raznim svetskim gradovima. Da li on na svojim slikama aludira na na pročitanu literaturu i radove drugih umetnika?
- I da i ne. Svakako da je sve pročitano i viđeno imalo određenih uticaja na formiranje Ilijine fantazmatske slikarske realnosti. U samom slikarskom postupku, međutim, neki konkretniji uticaji nisu jasno uočljivi.
"Čovek koji se straši životinje i brani se magijom, mogao je biti samo onaj čovek koji je živeo u ravnoteži s njom u sistemu prirode" piše Ilijin sin, i sam umetnik Dimitrije Bašičević Mangelos. Da li je Bosilj slikarstvom pokušavao da dostigne ravnotežu?
- On je to svakako uspeo. Sad, činjenica je da ta njegova ravnoteža jeste prilično pomerena od pretpostavljenog centra i ravnoteže na kakvu smo u poznatoj umetnosti navikli što, uostalom, ovog umetnika i čini posebnim. Ilija je zapravo bio slikar realista ¦ eventualni problemi u tumačenju nastaju iz činjenice da ta njegova realnost nije imala nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću sveta koji poznajemo.
Kao neko ko se bavi "fenomenom porodice Bašičević" šta misliš koliko još vremena treba da prođe pa da domaća javnost spozna vrednost ova dva tajanstvena umetnika?
- Činjenica da je izložbu "Slike sa Ilijade" za nešto manje od mesec dana u oktobru prošle godine u Paviljonu Cvijeta Zuzorić videlo gotovo 15.000 ljudi možda govori da se taj proces sa Ilijom uveliko u toku. Što se pak njegovog sina Mangelosa tiče, stvar stoji nešto komplikovanije, pa i paradoksalnije. U međunarodnim okvirima uz Marinu Abramović, Mangelos danas svakako jeste najpoznatiji umetnik s balkanskih prostora. Njegova dela izlažu se od Mome do Tejta mi tu, naravno, kasnimo. Ali, čini se da i u slučaju umetničke pravde, ona krilatica o sporosti i dostižnosti podjednako vredi dodatno, dobra vest, svakako je i forminanje Fonda Ilija i Mangelos kog vodi Ilijina unuka Ivana Bašičević, a koji za svoj glavni cilj ima upravo promociju dela ovih umetnika.
Dragana Garić
Od ašova do kičice
Ilija Bašičević Bosilj (1895-1972) je rođen u Šidu u seljačkoj porodici, čiju je tradiciju, zakone i zahteve već svojim vaspitanjem morao poštovati. U vreme predratno, ratno i poratno bavio se zemljoradnjom, težački i sa mukom, većinom nametnutom od drugih. Već krajem pedesetih minulog veka počinje se baviti slikanjem najpre iz revolta i razočarenja zbog oduzimanja zemlje. Postepeno, umetnost mu postaje strast. Čudno i čudnovato, njegovo slikarstvo stalno je bilo između osporavanja ili priznanja. Reč je o slikarstvu potenciranih i promišljenih gestova, sećanja, bajki i bajkolikih priča iznad svega, fantazmatskih likova, stvorenja i bića. Počeo je da slika skoro slučajno i nespretno, prvo slavsku ikonu Kuzme i Damjana, a zatim nastajali su i brojni ciklusi i teme fantastične slikarske imaginacije počev od 1956/57 do smrti. Česti motivi na njegovim slikama su: ptice-ambasadori, dvoglavi leteći ljudi i životinje, prizori iz Biblije i fantastičnih spevova, ali, podjednako, i iz srpske nacionalne mitologije...
Slikao i po zidovima kuće
- Za Iliju Bosilja slikarstvo je bilo religijski zanos, tako je i kreiranje paralelne slikarske realnosti Ilijade, ili Sveta po Iliji, zapravo kreiranje lične slikarske mitologije. Nulto stanje slike sastoji se u čišćenju vlastitog uma od svih naslaga prethodnih iskustava. Na Bosiljevoj Ilijadi sve je drugačije nego u realnosti kakvu poznajemo: počev od čuvenih dvoglavih i dvolikih ljudi i životinja, poricanja zakona gravitacije ali samih i kategorija vremena i prostora. Ponekad, na istom platnu Ilija je uspevao da paralelno slika i po više slika koje, izuzev tog njegovog stila, u tematskom smislu kao da nisu imale direktne veze jedna sa drugom. Takođe, originalan je i sam postupak kojim se Ilija služio. Bosilj je slikao bukvalno po svemu čega bi se dohvatio: od platana i papira, preko starih džakova za krompir, staklu, knjigama, pampurima od flaša, na kraju i po nameštaju i zidovima kuće u kojoj je živeo - objašnjava Milenković.