Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Miško Šuvaković
Kosta Miličević
Milan Milovanović
Dado Đurić
Anđelka Bojović
Cvetko Lainović
Oto Bihalji Merin
Ivona Pleskonja
Sava Šumanović
Aleksandar Cvetković
Pokretni praznik
Tiho, prirodno zrenje prožima slikarski i crtački opus Ljubodraga Jankovića Jaleta, koji predstavlja apologiju telu, plodnosti i rađanju, svečanu zahvalnost svetu što, uprkos svemu, postoji. Jaletova neumorna istraživanja u domenu slikarstva naznačena su najpre u nje-govim delikatno tretiranim crtežima, te u pedesetak grafika, uglavnom bakropisa, ponekad kombinovnih sa akvatintom. Ovaj umetnik kojim vlada duh zemlje, do danas ostao je ve-ran ikonografiji koju je usvojio još na početku svog bavljenja, vremenom je nadograđujući i bogateći.Jaletova estetička i etička vizija uvek računa sa Ijudskim telom kao središtem corpus mundi. Ljudska figura je Jaletu uvek bila u fokusu i do danas Jale je se nije odrekao. Telo je za ovog umetnika svemir, bazična, primordijalna i kompleksna forma. Jale na svojim slikama zasniva jednu posebnu ontologiju deformacije. Njegovi ženski aktovi sa svim svojim deformacijama i akromegalijama, sa svojim disproporcijama punim i senzualnim, neiscrpan su izvor suštinskih likovnih i plasttčnih informacija. Njegovo slikarstvo opsednuto je kultom obline, jedrosti, obilja volumena. Zaronivši kao posvećenik u one zahuđene dubine paganskog mita, u ikonografiju i stil monumentalne skulpture, ali i u skrovite lavirinte vlastite psihe, ovaj umetnik je jednom magijskom operacijom preneo u domen slikarstva nešto prvobitno, jedan svet u kome žena ima status praforme, arhetipa nebeske formule, božanske pojave. Snažna, robusno isklesana arhi-žena preuveličanih ženskih i materinskih svojstava, grudi nabreklih od mleka što priziva praiskonsko stanje čovečanstva, osnovna je jedinica Jaletove kosmogonije i, mogli bismo reći, trajni arhetip preporoda. Paradoksalno, slikajući tu, značenjima prebogatu skulptoralnu, vitalističku formu Velike Pramajke koju su svi obožavali, Jale, zapravo, kleše. Zato mislim da nećemo pogrešiti ako kažemo da je ove slike naslikala ruka klesara. Zasecajući perom u papir, ili slikajući uljem, Jale nas vodi do arhetipskih erogenih proporcija i masa, do zrele, religiozne telesnosti. On iznutra sagledava još neotkrivene aspekte Ijudskog tela, dospevajući do onog suštastvenog značenja telesnosti.
Na Jaletovim slikama i crtežima u kojima, kako rekosmo, ima nečeg imanentno skulptoralnog, nečeg od grandioznosti arhaičkog stila, oživljava kult Magnae Matris, Mater Ecclesia. Velike boginje Majke (čija je Demetra olimpski ekvivalent), Majke u njenoj najvišoj formi. Majke svega što postoji, oblaporne kruške roditeljke iz Willendorfa i floralnih obličja iz simboličnih šuma. Njegove figure džinovske ženstvenosti te bregovite gromadno nabujale pradrvenice, kao da ne potiču sa ovog sveta, već iz nekog višeg bivstva, iz jednog prapre-dela o kome ne možemo znati gotovo ništa. Gromadno nepokretne, antejski neuništive, one opstoje u svom posebnom hiperrealitetu, „među javom i med' snom", u svom apsolutnom monumentalnom spokoju i tišini tako bliskoj grobnom muku. Te zaleđene ispolinke, žene-monoliti, te Demetrine dojilje, zagonetne i usamljene, utopljene u fluidne sive i ja-ntarne izmaglice i tajanstvene koprene, ili u plavi kobalt (imponuje Jaletova moć uravnoteženog i nenametljivog kontrapostiranja) bude nataložene i potisnute „simbole arhetipskog ukazanja" (Jung). Kao svedoci neke iskonske zagonetke, one učestvuju u nekom magijsko-religioznom obredu, ukazujući i na ono drugo, demonsko lice erosa, na mutnu spregu erosa i tanatosa.
U korpusu savremnog srpskog slikarstva metafizičkog usmerenja, Ljubodrag Janković Jale strukturisao je jedan poosobljen oblik slikarske fantastike. Njegov bujni barokni, likovni svet sagrađen je na sigurnoj armaturi crteža. I na novim slikama ovog umetnika pronalazimo onaj Jaletov autohtoni izražajni inventar, te visok stepen iluzionizma i fantastičnog spiritualizovanja, svojstvenog njegovom ranijem umetničkom bavljenju. Ali i jednu očevidnu novost - težnju da se u polju slike figuralni svet rastače u apstraktno, dok apstraktni svet žudi za uobličenjem u figuralno. lako organski stameno uranjaju u tlo, Jaletove gromadne figure su sada krhkije nego ranije, deluju nekako zatečenije, pokretnije, nestvarnije u polju slike. Gigantske žene-citadele sada poprimaju aluzivni i simbolični obol, raspršujući se u vazdušastoj, prozračnoj svetlosti. A prostore široke, moćne tišine u kojima se ranije taložilo vreme, sada su zamenile zlatne zore i plava svitanja.
Opijen večnim klijanjem i obnavljanjem mitskog bilja, Jale je na pojedinim svojim slikama razvio tip antropomorfnog pejzaža, krajolika onostranosti pri čemu se žensko telo (žensko božanstvo vegetacije) doima kao sastavni deo tog pejzaža. Sisolika zaobljenost vitalnih, baroknih formi, što priziva čestare slasti, Ijute sočne trave u svojoj orgijastičkoj raskoši, putene visoravni oblina, dojke (kao najlepši oblik u univerzumu, kako bi to rekao Jale) sve je to na Jaletovoj slici sazrelo do prskanja. Pri tom imponuje Jaletov smisao za snažnu, konstruktivnu formu, te uverljiva plastičnost gojaznih volumena, koja priziva bujnost Rubensovih putenih aktova antičkih Kora (devojaka} i Despena (milosnica). Na novim slikama Ljubodraga Jankovića Jaleta osećamo čitavo jedno izobilje vazduha, diskretnije kontraste, lirsku evazivnost, neku drugačiju svetlost, jednu muzičku širinu proleća kao najvećeg božanstva prirode. Tu je umetnik koncentrisao sve oblikovne snage kako bi jednu toplu, organsku subjektivnost doživljaja zatrudnelosti prirode pretočio u polje raskošnog kolorističkog dijapazona, koje ima sve najbolje odlike slikarske fantastike. Sada pronalazi-mo sasvim drugačiju lepotu osvetljenja, a između formi se uspostavlja odnos poetske evazivnosti.
Ljubodrag Janković Jale nije samo kontemplativni panteista. Njegov cilj nije tek da se stopi sa prirodom, već da pronalazeći proporciju između osećajnosti i razboritosti o prirodi budno sudi i to na jedan imanentno poetski način, dakle duševnim stanjem. Na ovim slikama do kojih umetnik dolazi snagom meditativne opuštenosti, spajaju se i izmiruju po-etska i dramatska snaga. Ima na njima nečeg baroknog i to pre svega u načinu na koji Jale iskorišćava prostorslike. Ali, u tom produhovljenom baroknom ustrojstvu vlada savršeni red.
Tajna Ljubodraga Jankovića Jaleta jeste u vizuelnom panteizmu uhvaćenih formi, u osetljivom chiaroscuru, u jednom snažnom baroknom bujanju pramaterije ženskosti. U tome što Jale ume da pobudi nežnu senzualnost pOti, toplinu i nežnost, onu duboku i tajnu emociju u monumentalnom obliku. Optički efekti, zavodljive svetlosne igre, način na koji se tretiraju dojke, bedra, stopala, butine, kolena, ramena i konačno - tajna prizora sve je to kod Jaleta iznađeno bez kombinatoričkog predumišljaja, dakle, u toku samog procesa rada na slici. A potom, imponuje ženska lepota Jaletove materije. Moćan unutrašnji dina-mizam preobilnog i uzbudljivog Jaletovog rukopisa upisuje se u materiju njegove slike. 'Hromatizam je veoma diskretan, podređen plavoj ili oker dominanti. Preovlađuju ružičasti inkarnat, biserno plavetnilo, žuti okeri, boja cigle i ustajalog meda preplanuli karmin, ko-baltna modrila, beli cink i tamno zelenilo. Sva ta Jaletova osobena koloristička muzika, budi sećanje na intuitivne vizije jednog elementarnog sveta sna.
Dragan Jovanović Danilov