Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Marka Tomić Đurić
Dragana Garić
Irina Subotić
Milan Stašević
Lidija Bogdanović
Ivana Stojaković
Milica Jokić
Miodrag B. Protić
Predrag Todorović
Vojo Stanić
Vitez lutalica
Na jednoj slici Marine Nakićenović izloženoj u Galeriji Kulturnog cetra predstavljen je konjanik u kostimu renesansnog viteza koji prolazi ulicom nekog savremenog grada. Svečanim hodom, konj sa jahačem promiče pored jedne pekarske radnje. Posmatrač koji poznaje istoriju umetnosti prepoznaće u konjaniku kondotijera Gvidariča, onakvog kakvog ga je u petnaestom veku predstavio italijanski slikar Simone Martini. Spontano se javlja pitanje: otkud Gvidaričo pred pekarskom radnjom? Kako je renesansni vitez zalutao u ovo naše vreme?
U tom uvođenju junaka prošlosti na scenu savremenog sveta kao da je naznačena sama poenta sadržaja što ga Nakićenovićeva izlaže u svojim slikama. Nije reč o običnom poigravanju rekvizitima istorijskog dekora da bi se stvorila ona na izgled uzbudljiva konfuzna slika kojoj neretko pribegavaju slikari u odsustvu prave stvaralačke ideje. Bitan odnos koji Nakićenovićeva gradi nije odnos prema istoriji već prema samoj umetnosti, posebno prema slikarstvu. U tom svetlu slike Nakićenovićeve mogu se svrstati među uzore onih pojava u savremenoj likovnoj umetnosti koje na izvestan način reflektuju istorijsku menu samog logosa slikarstva na prelazu iz epohe moderne u postmodernu. Taj logos, čini se, raspada se, zapleten između uporne težnje preostalih snaga avangarde da se prevratničkim poduhvatima trasira "nova" istorijska perspektiva umetnosti, i sve prisutnije tendencije priklanjanja klasičnim modelima umetničkog stvaranja i prihvatanja njihovih tradicionalnih, medijskih formi. Poentnu aktuelnog istoriskog saznanja u ovom trenutku karakteriše svest o protivrečnim ishodima velikih prevratničkih pohoda moderne. U svom pohodu na mitove klasične umetnosti ti pokreti završavali su uglavnom u auri novih mitova. "Stari", osporeni estetizmi zamenjivani su novim, neretko užim estetizmima. Postmoderna je, bez sumnje, odraz razočaranja i rezignacije pred neveselim saznanjem o ishodima buntovnih pokreta moderne što su, u mnoštvu protivrečnih težnji i efemernih rezultata, izneverili nade u pojavu jednog univerzalnog, trajnog i istorijski efikasnog koncepta umetnosti. U takvom svetlu, pojava kondotijera Gvidariča na platnima savremenog slikara može se shvatiti kao jetki, ironični refleks pomenute rezignacije. Umesto skučenih poligona "odlučujuće bitke" na kojima je moderna pokušavala da izvojije konačnu pobedu, postmoderna se ukazuje kroz prah i dimove tih bojišta kao beskrajan, prazan prostor po kome blude poput utvara pomešani pobednici i porraženi, u potrazi za bojama smojih palih zastava.
Intuicija postmoderne kod Marine Nakićenović je ponešto skučena u okviru jednog odveć strogog klasicizma. Studirajući sa posebnom pasijom slikarske stilove starih majstora italijanskog klasicizma i holandskog baroka Nakićenovićeva je, više nego drugi slikari njene generacije, pa i oni stariji, usavršila pomenuti klasicistički način slikanja. Taj zavidni nivo klasicističke veštine, za kojim je čeznula "Medijala", izvesno obavezuje Marinu na dublje stvarralačke zahvate u kojima bi prevazišla sadašnju normu svojih pretežno poetski obojenih slikarskih opservacija. Za slikarstvo tako sjajnog zanata nužna je alternativa jasna i zaokružena konceptualna struktura svakog pojedinačnog dela. U odsustvu produbljenog konceptualnog horizonta, Nakićenovićeva postiže najviše u jednostavnim slikarskim tehnikama kao što je mrtva priroda ("Čipka i predmeti") lišenim ponešto zaslađene poetske atmosfere, ambicioznije rađenih slika većeg formata ("Zid") zasićenih ženstvenom osećajnošću. Izvesna kolizija između romantičnog sižea slike i njene klasicističke forme koja se vidi u često ponavljanom motivu bronzanog Hermesa koji lebdi u mutnom, vlažnom, "holandskom" vazduhu nekog zidom ograđenog dvorišta, kao da zaustavlja Nakićenovićevu da jasnije artikuliše svoju slikarsku mitologiju i otkrije njen dublji misaoni horizont.
Đorđe Kadijević
NIN, 18.04.1982.