Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Marka Tomić Đurić
Dragana Garić
Milan Stašević
Lidija Bogdanović
Ivana Stojaković
Milica Jokić
Miodrag B. Protić
Predrag Todorović
Dimitrije Avramović
Silvija Jovanović
Povod osvrta
Klasično, štafelajsko slikarstvo kakvim se bavi Marina Nakićenović po evolucionističkom kriterijumu apologeta radikalnog neomodernističkog umetničkog pokreta, kategoriše se kao produkt anahronog tradicionalizma. U takvoj, prezrivoj kvalifikaciji, osporava se ne samo vrednost ostvarenja "tradicionalnih" umetnika - zbog prenebregavanja "recentnih" pojava u umetnosti koje "donosi vreme" - već se otvoreno poriče i sam značaj umetničke tradicije. U tome se previđa činjanica da pravih tradiocionalnih slikara već odavno nema. Nema mesta za tradicionalne slikare od kako se raspao subjekt klasične estetske svesti u prostoru iskustva s onu stranu Bašlarovog episistemološkog reza. Ali, danas ima tradicijskog slikarstva. Reč je, elem, o onoj vrsti likovnog stvaralaštva koje, u izboru medijskog izraza preferira klasični slikarski jezik, sa pravom oslanjanja na tekovine njegove milenijumske tradicije, a ne sa namerom da se ta tradicija po svaku cenu produžava "kad joj vreme nije"... Zar, uostalom, ne čine isto i ekstremni neomodernisti koji se u svojoj "praksi" svaki čas pozivaju na tekovine svoje istorijske avangarde?
Za slikara Marinu Nakićenović reklo bi se da poštuje poruku Salvadora Dalija po kome je svaka "nova" pojava u umetnosti, ako je lišena relacije prema tradiciji, anahrona. Što duže stvara i stvaralački sazreva, Nakićenovićeva se sve više vezuje za tradicijske vrednosti sačuvane u estetizmu klasičnog slikarskog medija. Pomisao da se ona time zalaže za opstanak tradicionalnog shvatanja umetnosti, površna je, koliko i maliciozna. Takvim stavom omalovažava se značaj njenog stvaralačkog monologa samo zato što on ima tradicijsku formu. Reč je, upravo o formi koju Nakićenovićeva želi da naglasi.
Izložba u ULUS-ovoj galeriji koja je povod ovog osvrta, ukazuje da se inspirativno izvorište neorenesansnih reminiscencija Nakićenovićeve pomera iz zone njene "beznadežne" zaljubljenosti u estetiku latinskog činkvečenta. Izraz njene senzibilnosti dobija novu nijansu koja, čini se, ima obeležje francuskog intimizma, prožetog tipično slovenskom sentimentalnošću. Mrtve prirode sa zlatnom pozadinom koje su od davnih sedamdesetih svojevrsni znak prepoznavanja slikarskog stila Nakićenovićeve, tokom osamdesetih ustupaju mesto enterijerima, slikanim u koloritu dubljeg, molskog zvuka.
U poslednjoj fazi iz devedesetih Nakićenovićeva neočekivano izlazi u eksterijer, u kome se konačno događa njen dugo odlagani susret sa živom ljudskom figurom. Scenografija tog susreta ima oznaku prošlog vremena, vraća nas u dekor urbanog prostora sa početka ovog veka. U takvom ambijentu Nakićenovićeva saopštava svoju repliku na univerzalnu temu "čovek". To centralno biće svetske istorije na platnima Nakićenovićeve nema status izolovane individue. Ono je smešteno u poziciju člana elementarne socijalne grupe, u kojoj ne izbija na videlo karakter njegove subjektivne svesti.
Skupovi članova anonimnih "porodica" na slikama Nakićenovićeve iz najnovije faze odaju izgled gruonih portreta kakve znamo sa požutelih fotografija naših bližih predaka. u takvoj retrospekciji indukuje se snažno osećanje prisustva onoga čega na slikama nema - to je sve ono što nas deli od naše prošlosti, a što je, nesvesno, uneseno u naš doživljaj aktuelne sadašnjosti koju nesmotreno svojatamo. U takvoj retrospekciji oseća se nesmotrenost tog svojatanja. A to je ono što Nakićenovićeva hoće da kaže.
Đorđe Kadijević
Objavljeno u NIN-u, 1998