Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Slavko Timotijević
Zora Petrović
Boža Ilić
Milan Milovanović
Kosta Hakman
Dado Đurić
Konstantin Danil
Mersad Berber
Milan Tucović
Aleksandar Cvetković
Binarni konstruktivizam
Ono što svakako predstavlja težišnu poziciju govora Saše Pančića je što on jedan sasvim plemenit, utopijski kôd sa početka 20. veka – reč je o konstruktivizmu, kao i njemu bliskim mišljenjima i sukcesorima, posredstvom osobene kamuflažne strategije prevodi u savremeni komunikacijski kôd - binarni zapis koji čini osnovnu premisu čitave postindustrijske epohe. U već veoma dehumanozovani civilizacijski prostor 21. veka, u ono što se naziva društvom nadziranja i kontrole, i označava pojmom neoliberalnog kapitalizma, odnosno globalizacije, Pančić prenosi svojevremeno veoma radikalne i u sferi egzaktnog utemeljene, iz današnjeg aspekta, čini se, sasvim utopističke zanose jednog minulog vremena.Seriju «Granice» čini niz crno-belih dvoslojnih crteža jednakih formata (50x70 cm), ostvarenih tokom 2008. godine, rađenih na 600-gramskom papiru širokom četkom i tušem, i sečenih skalpelom. Dugogodišnji i temeljni oslonac likovnog govora Saše Pančića čini linija, koju on ostvaruje prevashodno tradicionalnim sredstvima, kao što je četka, povremeno je definiše i skalpelom, a ovog puta to polje proširuje tako što šnajderski štep inkorporira u telo crteža. Liniju u Pančićevom opusu možemo shvatiti i opažati kao površinu, no važno je uvek imati na umu da to jeste linija - i to linija koja je izrazito individualizovana i senzibilizovana. Ovi radovi mogu da se razumeju i kao svojevrsni binarni palimpsesti čije skrivene slojeve posmatrač može otkriti jednostavnim listanjem, a gde je dijalog koji umetnik ostvaruje između slojeva, odnosno listova koji sačinjavaju jedan crtež pažljivo artikulisan.
Celokupan Pančićev stvaralački kredo temelji se na dualitetima, kontrastima, kao i paradoksima: puno/prazno, crno/belo, svetlo/tamno, vidljivo/skriveno, dehumanizovano/individualizovano, itd, ali gde on ne potencira sukob suprotstavljenih elemenata, već njihovo ujedinjenje. Uočljivo je i karakteristično da crteži iz serije «Granice», takođe građeni u takvom ključu, iako zasnovani na opozicijama, ne emaniraju tenziju i napetost. I možda se upravo tu može učitati priča o plemenitim granicama - utopistička vizija nekakvog nastupajućeg shvatanja nužnosti postojanja i negovanja različitosti, kako na individualnom nivou, tako i na relaciji lokalno-globalno.
Ukoliko izuzmemo svedene biomorfne forme sa stvaralačkih početaka, koje su ga vrlo brzo odvele u područje asocijativnog, a odmah zatim apstraktnog, radovi Saše Pančića ne sadrže nikakve predmetne naznake, niti piktograme, ni znake, ni simbole. Ono što identifikujemo jesu čiste forme, čiste linije, likovni elementi lišeni asocijativnog prefiksa i značenjskih sugestija, i upravo se takva značenjska ispražnjenost ovde ukazuje kao izvanredno pogodna podloga za učitavanje različitih sadržaja. Ipak, katkad je u samim nazivima radova pepoznatljiv otklon ka asocijativnom.
Bez sumnje, linija jeste spiritus movens celokupnog likovnog univerzuma Saše Pančića. Linija je ta čijim tokovima on putuje kroz prostor. Reč je o liniji intenzivnog energetskog naboja, liniji koja, bilo to na crtežu, slici, objektu ili skulpturi, uvek svoje ishodište nalazi u trećoj dimenziji, u prostoru – bio on sugerisan, naznačen, ili stvaran. Reč je o liniji koja nije rigidna, već nudi otkrivalačku radost. Reč je o liniji koja ne bira sredstva svog opredmećenja – u rasponu od konstruktivizma, do op-arta i minimala. Bazično polazište i uporište uvek jeste dvodimenzionalni prostor, a sve otud proizašle likovne produkte -kako crteže, tako i slike i skulpture, trebalo bi tretirati kao objekte.
Za skicu intelektualno-stvaralačkog portreta Saše Pančića neizbežno je pomenuti njegove kretivne dijaloge sa sveukupnim umetničkim nasleđem, gde su posebni fokusi na starom Egiptu, iranskom crtežu, Holbajnu, Rembrantu, naravno, Maljeviču, Mondrijanu, El Lisickom, preko Brankušija, maga punog i praznog prostora Edvarda Čilide, pa do op-arta, Vazarelija, Ešera... Konačno, tu je i holografska paradigma, koju on smatra izuzetno značajnom interpretacijom sveta i čije principe upotrebljava u građenju vlastite umetnosti, kao i Tamna svetlost čiju važnost Pančić često apostrofira: «Pokrenuta Tamnom svetlošću, Linija otvara ravan Slike iznutra, i izlaže je nepoznatom, vanpredmetnom prostoru...»,
Konačno, važno je ukazati na to da je Saša Pančić pripadnik poslednje jugoslovenske/srpske generacije koja je uživala i upražnjavala blagodeti kreativne, kontemplativne dokolice, tokom poslednje dekade 20. veka zbrisane cunamijem ekstaze komunikacije, na teritoriji Srbije dodatno pojačanim i ratnim galimatijasom. Reč je o vremenu pre nego što je ekranska zavisnost i termin «smaranje» zaživeo među mlađom populacijom, a kada je dokolica imala ludično-poetsko-filozofsko-boemske varijete iz kojih su se rađale mnoge maštarije, utopije, budalaštine, ali i stvarnosni projekti od kojih pojedine danas i živimo. Takođe, Pančić pripada i poslednjoj jugoslovenskoj generaciji koja je planetom hodila i sagledavala je u bodlerovskom smislu pojma flaner (flâneur). Mnoge od pomenutih civilizacijskih atavizama Pančić je nenametljivo preveo u savremeni komunikacijski kôd.
Danijela Purešević