Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Katarina Ambrozić
Bojana Burić
Mihailo Bošnjaković
Sreto Bošnjak
Lidija Merenik
Mihailo Kandić
Damjan Kovačević
Nemanja Đorđević Mate
Oto Logo
Mirjana Marinšek Nikolić
Život je opovrgavanje apsurda, Umetnička galerija Stara kapetanija - Zemun
Umetnici stalno postavljaju zagonetke posmatračIma, istoričarima umetnosti, estetičarima, kritičarima: njihovo iznalaženje različiih načina da ustreptalost pred postojećim izraze „što bolje“ prerasta u čitavu šumu mogućnosti koja iz dana u dan, iz veka u vek postaje sve više nepregledna. Podseća to malo na ono poznato: na igru „lopova i žandara“ pri čemu ovi drugi stalno ostaju u zasedi i čekanju novog. Ne tako davno imali smo priliku da se susretnemo sa trodimenzionalnim crtežom – bio je to Miroslav Šutej u galeriji Doma omladine Beograda. Ne kažem da je to bila posledica ili povod, ali smo od tada stalno u prilici da razmišljamo o tzv. „radovima na papiru“. Dalje, kombinovanje različitih materijala po logici stvari, zahteva i drugačiji tretman. I to obostran: i kod kreativaca i kod konzumenata. Slične probleme imaju i arhitekte i dizajneri. Jedno je oblikovati staklo, drugo kamen. A plastične mase, a beton...Svetislav Feđa Pešić je jedan od istraživača mogućnosti koje će on na prvi pogled jednostavnu komunikaciju – slika i slikovno – komplikovati. Početak je negde u ekspresionizmu, ali, sledom logike stiže do kolaža. Tu počinje zaplitanje. Kolaž, onaj klasični iz vremena kubizma je nešto drugo, kada je u pitanju ovaj umetnik. Ni kolaž, sagledan očima Ivana Tabakovića ne spada u njegovu opciju. U pitanju je kolaž slika koji će unutrašnjom logikom obuhvatati sliku na način simbolike. Posmatraču valja da otkrije i pronadje ključ kojim bi pratio zapretenost kazivanja koje, uzgred, može da se prihvati i kao slika koja deluje celinom bez ikakve gatke. Ipak, već ti kolaži „privode“ umetnika jednom drugom postupku. Kako su nastajali metodom „gradjenja“, konstrukcijom, nikakvo čudo što se umetnik upustio u dijalog sa materijalom koji je obično služio za skulpturu ili za reljefe u krajnjem slučaju. Tu je bliskost slična kao u slučaju slike – freske – mozaik. Pa i vitraž je slika, zar ne? Nastala je serija slika – reljefa. Vremenski, ona je savremena kolažima jer je u pitanju stvaralac koji ne žuri i koji strpljivo pipa po mogućnostima koje se same od sebe otkrivaju umetničkom praksom. Jedno delo inicira drugo i tako u nedogled. Elem, otkriće i upotreba drveta koje će najčešće biti u svojoj „slikovnosti“ preinačavano, ali bez nasilja, biti glačano do „ogledala“ bojeno i slagano po metodu „da vidim“ dovelo ga je do serija koja otkriva čudesan svet. Da li je samo graditeljstvo „čarobni štapić“ koji mnogo toga omogućava, tek zagonetka je otkrivena. Nešto slično je u postupku slikanja primenjivao Nedeljko Gvozdenović. Setimo se samo njegove maksime da u slici treba da postoji spontanost, ali put do nje je mišljenje i traganje! Tako je i Svetislav Feđa Pešić došao do „Katedrala“ i „Tvrđava“. Dvadesetak godina je otprilike vremenski period nastanka izložbe koju smo imali priliku da vidimo. Daleko je umetnik od toga da prizna kako je to kraj. Jednostavno, bila mu je neophodna provera. A ona je iskazala neobičnu moć da pomoću obojenosti, ispupčenja i udubljenja, šrafura iliti morfema dopiremo u svet čiste vizuelnosti koju je nemoguće prevesti na vizuelni iskaz. Pri tom, to je još jedan primer koliko je Kandinski bio u pravu kada je tvrdio da ne postoji apstraktna umetnost već konkretna. To je ono „duhovno“ u umetnosti: oko je uz pomoć mišljenja i ruke dospelo u svet Kantove kategorije – moguće. I naravno: prisutna je igra i prisutno je ljupko. Istina, to nije svet bez oblika, ali je sastavljen od trijade Euklidove geometrije: trougla, četvorougla i kruga. Njegova konkretnost se izražava vizuelnim skladom, smelim traganjem za idealnim sklopom koji će svojom usmerenošću ka nečem „trajnim i postojanim, čvrstim“ biti nova vrsta pojmovnosti u vizuelnoj komunikaciji.
Umetnik u ovom nastojanju nije usamljen. Ima primera sličnih pokušaja, no odredjene stilske razlike su tolike da ne pominjem imena. Svako je u ovom svetu jedino što kod Pešića nema ironije, parodije i simbolike. Ima se utisak da njegovo delo postepeno doseže tragalačku zaokruženost. Ne tvrdim da je stigao do cilja, ali je svakako otkrio nešto značajno i dragoceno. Nešto što najrazličitije eksperimente uozbiljava i daje im neophodnu težinu.
Bratislav Ljubišić, Likovni život