Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Katarina Ambrozić
Bojana Burić
Mihailo Bošnjaković
Sreto Bošnjak
Lidija Merenik
Mihailo Kandić
Damjan Kovačević
Nemanja Đorđević Mate
Oto Logo
Mirjana Marinšek Nikolić
Lanjski snegovi
Za jutro! Za jutro! Za jutro!
Uvreženo je mišljenje da se likovni umetnik u principu bavi samo jednom likovnom disciplinom. Slikar slika, vajar vaja, grafičar otiskuje. Primenjaš primenjuje umetnost dajući zanatskom lepotu koju garantuje isključivo sama umetnička vokacija i postupka i ostvarenja. Međutim, ako je zaboravljena Antika, podsećanje na dela i delovanja Renesansnih umetnika lako će odagnati postojeću zabludu. U to vreme, nastao je i pojam „čovek za sve“. Umetnik je morao da zna sve i da sam svaku svoju zamisao realizuje. Toga je bilo i u devetnaestom veku sa još jednim dodatkom - bilo je i umetnika filozofa koji su određivali dimenzije čitavom jedno stilu - Raskin i secesija. I dvadeseti vek je imao ljude koji su mogli mnogo toga i znali mnogo toga. Matis je sjajno vajao a Roden, Burdel i Majol slikali. Tridesetih godina pojavio se jedan neobičan skulptor - Pablo Pikaso. Nastali su čuveni njegovi kavezi koji su najednom opredelili skulptore da se izdvoje od tada moćnih Engleza - Barbare Hepvort, Henri Mura i Bena Nikolsona - i da se priklone neogotici. Pikaso je uticao na Đakometija i Marinija, ali i na Egelinga i na Lembruka. Dakle, slikar je odredio budućnost, onu iz domena stilskog opredeljenja. Dušan Otašević je već prvom samostalnom izložbom, u galeriji Kulturnog centra Beograda, pokazao da je pop art itekako prijemčiv za najrazličitije prodore. Slika nazvana „Život jedne šibice“ je najviše izazvala poremećaje. U Beogradu, pored enformela i Medijalaca, dogo- dilčo se još nešto -belo sa dvodimenzionalnim.Otašević se nije nikada plašio dvodimenzionalnosti i kao da je namerno insistirao na odsustvu veštine varanja oka. I ono što je najvažnije - kada mu je bila potrebna treća dimenzija, on se laćao skulpture. I to ne one bojene, već prave: a hoće li to biti plitki reljef, scenska postavka zamisli - već je nešto drugo. Nije bežao ni od primene skulpture u nizu - kao što su to radili fresko ilustratori crkava. Izložba koja je pred nama je neka vrsta preseka njegovog petnaestogodišnjeg stvaralaštva.Omiljena mu je tema agresivno i zlo u čoveku. Ono što se represijom bori za svoje pravo postojanja. Ima u tome elemenata karikaturalnosti, ali uglavnom se služi tipično likovnim sredstvima pa se moguće pouke i narativni sloj potiskuje u drugi plan. Skulptorsko i slikarsko su podjednako zastupljeni. Slika kao „Ratne prerađevine“ iz 1991.,“Čuvar kuća“ iz 1995.,i skulptrura „Mašina za korigovanje mladalačkih zabluda“ iz iste godine su svakako neka vrsta akcenta.To je ono što je Otašević izjednačio: i u ratu i u miru zlo u čoveku postoji i prisutno je u podjednakom intenzitetu. Dobro je što je ova izložba organizovana kako bi se shvatilo da je umetnik uvek u budnom stanju,a ne samo onda kada zasviraju sirene ili poruči neka fondacija poput Sorosove.
Dušan Otašević je rođen u Beogradu,1940. godine. Završio je Akademiju likovnih umetnosti takođe u Beogradu,1966. u klasi profesora Ljubice Sokić.