Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Lidija Merenik
Mihailo Kandić
Vanja Kraut
Jelena Krivokapić
Ivana Benović
Svetlana Jovanović
Damjan Kovačević
Nemanja Đorđević Mate
Oto Logo
Mirjana Marinšek Nikolić
Bratislav Ljubišić, o izložbi Andree Ivanović Jakšić u Arte galeriji
U „Arte-galeriji“, u Svetogorskoj ulici, u toku je izložba Andree Ivanović-Jakšić. Pored uobičajenog centralnog dela - ne zaboravimo: u ovoj galeriji je običaj da se izlaže jedna slika/skulptura/crtež itd. , umetnica se pretstavila i instalacijama, još jednim velikim crtežom/slikom i slikama u duhu enformela.U predgovoru kataloga Ivana Benović postavlja krucijalno pitanje koje sam razmatrao u ovoj rubrici više puta: kakva je to granica između muške i ženske umetnosti i u kojoj meri je opravdana prisutnost kose tanke - ona nije deo suštine ćirilice: kosa tanka-uspravna debela - kada je reč o profesijama? Na primer: profesor/profesorka, doktor/doktorka i da ne nabrajam dalje. Postoji u književnosti tzv. žensko pismo sa nagradama koje se isključivo dodeljuju anatomskim ženama a ne onima po osećaju pa bile likom čak i muški. Tako je reč i o likovnoj umetnosti, a da paradoks seže daleko i duboko, pomenuću nedavnu tvrdnju jedne ženske aktivistkinje koja tvrdi da je ženski šah mnogo nežniji i humaniji! Dobro, to je jedna od prepreka da se govori o fenomenu zvanom delo i da se negira sve ono što dobro umetničko delo čini. Ispravno Ivana Benović zaključuje da to sa Andreom nema dodirnih tačaka, čak naprotiv!Ona kao da je prešla u suprotni tabor i postala „mačo-slikar“. Jeste: robusnost i odbojnost instalacija jer se bave smrću i nemaju „roza-ljupkost“svakako da ne spada u tezu o ženskoj umetnosti. Bavljenje enformelom, materijom i traganjem za čovekom
i čovečanskim uopšte još više je udaljuju od pojma slikarka, a približava slikaru. I na kraju dve slike - jedna sačinjena od fotografija dece - nekoliko hiljada malih portreta je poređano po horizontalnim i vertikalnim linijama - i crteža/slike koji čini na hiljadu slova lambda poređanih na isti način zaokružuju celinu u malom o ovoj umetnici koju interesuje pre svega postojanje čoveka, tek onda dolazi bliže karakterisanje. Obe pomenute slike su zanimljive pre svega zbog delovanja celine, jedinstvenog bića. Intenzivno zagledanje otkriće da je umetnici važan i svaki detalj: ona klasična definisanost umetničkog dela može da deluje i celinom, ukupnošću, ali i detaljem. To je ono što se može zaključiti iz izloženog. Jasno je da za ovu umetnicu tek predstoji dokazivanje. Ali, očigledno je da se u izabranom načinu sjajno snalazi.
Još jedna pojedinost na ovoj izložbi izaziva pažnju. Naime, u poslednje vreme sve više je teoretičara koji zagovaraju misao da umetnost mora da bude religiozna. Hoće li to biti u duhu neke vere ili nekog političkog ubeđenja nije važno. Inače, naročito likovna umetnost, pretvara se u puku dekorativnost, podjednako udaljenu i od života i od duha same umetnosti. Ateistička umetnost je samo mrlja u stvaralaštvu i kao takvu je treba svakako zanemariti. Međutim, estetsko i komunikativno kod Andree jasno se suprotstavlja jednoj u suštini netačnoj i nepotrebnoj tezi. Očigledno se umetnosti oduzima njen fenomenološki karakter i od nje se gradi poslušnost poznatoj kao ilustracija političkih, verskih ideja kao posledice dominacije ekonomike i novčane vladavine uopšte. Dakle, umetnost kao tržišna vrednost bez obzira što se sve pomenuto zaodeva u duh tajne koju jedno umetničko delo nosi. Andrea Ivanović Jakšić je zaokupljena delom kao samosvojnim
jezikom koji je dovoljno moćan da se uspostavi komunikacija. Ova izložba bez obzira na broj dela pokazuje kako se to postiže.
Andrea Ivanović Jakšić je rođena u Slavonskom brodu, 1979. godine. Školovanje je završila ili završava u Novom Sadu - profesori Milan Blanuša i Milan Stašević. Samostalno izlaže od 2002. , i ovo joj je šesta samostalna izložba.
Bratislav Ljubišić