Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Miško Šuvaković
Milan Stašević
Predrag Popara
Lidija Bogdanović
Antun Motika
Vojo Stanić
Vlaho Bukovac
Ivana Stojaković
Paško Vučetić
Hardware Nostalgija
Estetika prvog Terminator filma struktuiranog oko mašina koje izmiču ljudskoj kontroli svakoga dana je sve manje preteći proizvod progresa a sve više romantizovana nostalgija za ljudskim verovanjem da mašinska tehnologija nezaustavljivo napreduje i da sama grandioznost teškog hardwarea ima potencijal da nagovesti snagu koja izmiče kontroli konstruktora. U odnosu na drugi film iz serije, kojim dominiraju sofisticirani kompjuterski efekti, kiber-estetika tečnog metala, sintetički materijal koji zamenjuju telesna tkiva, prvi Terminator danas deluje kao dokument o poslednjoj fazi razvoja modernizma: materijal i tehnologija dovedeni do savršenstva ali i dalje oklopljeni realnim prostorom, konvencionalnim agregatnim stanjima, uz isticanje monumentalnosti i čvrstine kao glavnih ciljeva mašinske tehnologije.
Velike mašine, velike poput kranova, izgubile su svoj preteći potencijal sa dolaskom mikro tehnologije i upravo je opsednutost mikro-dimenzionisanjem ta koja otvara mogućnost romantizovanja starih mašina bez obzira na njihovu očiglednu utilitarnost. Od sinonima izgradnja, progres, prosperitet nije mnogo ostalo - samo utilitarnost u okviru disciplina ili ljudskih delatnosti ( arhitektura, teška industrija) gde je veličina uslovljena objektima koji zauzimaju velike površine u prostoru. Dosledno romantizovano slikarstvo ih svodi na ljudske ( galerijske ) dimenzije. Naravno, to bi mogle da učine i digitalne tehnologije, 3D animacije, ali bi se tako konceptualizovala druga vrsta problema i implicirala patronizujuća nadmoć minijaturnih tehnologija i na svestan način dislocirao još jedan krucijalni kapacitet koji mašine poput kranova nedvosmisleno imaju. Iako su velike mašine izgubile sve osim spomeničke monumentalnosti ostaje im njihov skoro ekskluzivni kapacitet da budu instalirane u prostoru i postave instalaciju u prostoru.
Velika građevinska mašina već predstavlja instalaciju u prostoru i nepotrebno je ponavljati je kao instalaciju u galeriji. Njeno dvodimenzionalno predstavljanje postaje dokument o instalaciji- tako da se artistička intervencija pojavljuje tek pri dokumentovanju postojećeg stanja. Tako se ni pejsaž na slikama Simonide Rajčević ne pojavljuje kao samosvojan, njega konstruišu oblici kranova a diskurzivno odredjuje upotreba zlata utvrdjujući tako i odnos prema modernističkom nasledju. Za razliku od modernističkog slikarstva, ove slike ne pružaju pravu vrstu zadovoljenja: zatvorenost, balans, harmoniju. Iako postoji osećaj da su svi ovi elementi prisutni, da je dug formalističkom, klasičnom slikarstvu priznat, prisustvo zlata podseća na osećaj nelagodnosti , nelagodnosti koju Sherrie Levine u svojim “velikim zlatnim čvorovima” prepoznaje kao nelagodnu smrt modernizma.
Branislava Anđelković