Pretraga

Doživeti eksploziju boje na slikama Maše Djuričić radjenim klasičnom tehnikom ulja na platnu,  i odu pokretu ljudskog tela  - u doba suverene vladavine ekrana u umetnosti - predstavlja pravo i neočekivano iznenadjenje. Umetnica je diplomirala na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti, ali kao temu interdisciplinarnih studija bira scenski dizajn, i kao da je mešavina ova dva pristupa – jednog čisto slikarskog, i onog drugog - očiglednog opredeljenja za prostornost, sceničnost, sa svim bitnim elementima poput volumena, svetla, atmosfere, boje, dovela do jednog zanimljivog  hibrida u svetu slikanog polja. 



Mogli bi se na platnima Maše Đuričić tražiti i nalaziti uticaji različitih stilova umetničke košnice 20. veka, moglo bi se vraćati u neke mnogo ranije epohe, kakva je impresionizam sa svojim principima dekompozicije svetlosti, no njene je slike najbolje doživljavati u svom intenzitetu njihove izražajnosti, stupiti u dijalog s njima osećajnim delom bića, i dati im priliku da na vas deluju. Vrišteće, ponekad smirene belom, a ponekad gotovo pop-artističke boje kreću se u opsegu od sunčano žutih i narandžastih, za slikarstvo tako “opasnih” rumeno-ružičastih do intenzivnih plavoljubičastih i otrovnozelenih, i predstavljaju glavno izražajno sredstvo. One grade sliku, uz svetlost koja je prisutna u velikom obilju i razigrani pokret (pokret tela, pa i pokret mišića lica – osmeh). Motivi igrača i plesačica koji u zanosu igre negde uzleću, streme, vrte se oko svoje ose, spajajući i razdvajajući se pripijenim telima,  pravi su simboli mladosti, radosti i smelosti, iskrena težnja umetnice da baš to bude njen UTISAK o svetu koji je zaokuplja, kojim želi da se bavi i da taj utisak prenese na posmatrača. Povremeno, ustalasala tela pretvaraju se u mrlje boje. Serija slika o plesu istražuje ispoljavanje čoveka, hrabrost da čovek iskorači i da se vine,  i  na neki je način pandan drugoj velikoj temi izložbe, seriji autoporteta koji su (naizgled) statični. 



Krupni plan lica umetnice uprkos velikom formatu slike građen je u formi skice radjene bojom. Serija autoporteta istražuje emotivna stanja. Kao da su radjeni na osnovu na brzinu “uhvaćenih” fotografija, poput odlomaka nečijeg života zabeleženih u prolazu, kada nas nenadano zaboli dubina nečijeg pogleda, razneži setno izvijen položaj glave ili obraduje osmeh. Autoporteti istražuju kako lični, tako i slikarski identitet umetnice: oni se od jasnog opredeljenja za figuraciju kreću ka povremenim susretima sa razgradjivačima materije, širokim potezima četkice i snopovima svetlosti koji sa neočekivanih strana padaju na sliku  poništavajući realno i uzdižu je od lika - autoporteta (slike sebe) do opšteg lika (slike svih nas).



Iskrenost i hrabrost sa kojom je Maša Đuričić krenula na našu slikarsku scenu za veliko su poštovanje. Ona slika ono što oseća, ne boji se eksperimenta i  potrage za samom sobom, borbe za samu sebe kroz svaki potez četkice. Njena ostvarenja govore o mnogo čemu, a najviše o pravu na radost – životnu i stvaralačku. Vibrantna energija i vulkanska eruptivnost njenih platana nagoveštavaju jedno pasionirano bavljenje umetnošću.



Ana Popović Bodroža

Istoričar umetnosti, direktor Kuće legata