Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Aleksandar Kadijević
Gordana Dobrić
Milan Konjović
Marko Čelebonović
Ivan Radović
Saša Marjanović
Jovan Bijelić
Simonida Rajčević
Stojan Aralica
Kosta Hakman
Strategija kulturnog razvoja / Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji
Teze:* kulturna prava i umetničke slobode
* formiranje stabilnih (nepromenljivih) principa kulturnog razvoja u uslovima političkog pluralizma, odn. budućih demokratskih promena političke vlasti
* promena poreskog i fiskalnog sistema (preraspodela budžetskih sredstava sa 0,3 na najmanje 1%, promena potrošnje unutar samog budžeta za kulturu, uvođenje poreza na šund, novi izvori finansiranja...)
* promena kadrovske i konceptualne politike razvoja kulture
I
Praćenje stanja u oblasti kulturnih i umetničkih sloboda u Jugoslaviji, kao specifičan deo opštih ljudskih prava, nije posebno organizovano niti je primarni deo rada neke od mnogobrojnih ovdašnjih nevladinih organizacija, još manje političkih stranaka. A primera koji upućuju da se ona grubo krše bilo je sve više kako se tokom poslednjih godina pojačavala režimska represija prema, po definiciji, kritičkim delatnostima i sredstvima kakvi su nezavisni mediji, univerzitet, populacija mladih, angažovani intelektualci i umetnici, alternativne kulturne ustanove i dr. Naravno da je ona najvidljivija u oblasti političkih prava, pa predlog, pored postojećeg još i novog Zakona o terorizmu zapravo je bilo uvođenje na mala vrata najoštrije represije protiv delovanja svake organizovane pa i individualne aktivnosti u odnosu na pređašnji totalitarizma, koji bi se dakako, po prirodi stvari, neminovno odrazio i na kulturu i umetničko stvaralaštvo. Otuda bi se taj zakon mogao slobodno zvati i zakonom protiv opozicionih stranaka i organizacija te kritički nastrojenih pojedinaca, među kojima su dakako i umetnici, a primere njegove primene videli smo u pravosudnoj praksi (u Valjevu, Požarevcu, Nišu, Zaječaru i drugde).
Trebalo je očekovati uobičajenu floskulu da će taj zakon biti sačinjen prema svetskim standardima u toj oblasti (na koje su se domaći pisci pozivali) uz redovno previđanje zaštitinih mehanizma koji se obavezno ugrađuju da bi se sprečila samovolja aparata državne represije - policije, istražnih organa, tužilaštva i sudova, a i to da upravo u zemljama sa najdrastičnijim antiterorističkim zakonima država ima najviše problema sa terorističkim aktivnostima. Ono što bi bilo prvo na udaru je razoružavanje stanovništva, oduzimanjem legalizovanog oružja koje poseduju u policiji registrovani antirežimski aktivisti (što će naravno samo dovesti do nelegalnog nagomilavanja oružija većeg kalibra i ubojitije moći, jer onaj kome uduzmu, na primer, legalno nabavljen i prijavljen pištolj koji poseduje a ne nosi ga na javnim mestima, naravno da će ilegalno nabaviti, recimo, hekler ne bi li sebe i svoju porodicu zaštitio od enormnog povećanja svih vrsta kriminala pa i najtežih delikata kakve su pljačke i ubistva koji su se generirali iz nekada vladajućih stranaka, čak same policije, budući da su one najveći izvori kriminogenih izvršilaca što je praksa i pokazala - a to je zasigurno u takvim uslovima bilo sasvim legitimno ponašanje), a potom će se nastaviti sa oduzimanjem kompjutera, telefona, fakseva, fotokopir-aparata, automobila - jer se i ta sredstva, naravno, mogu koristiti za terorističke aktivnosti. Na kraju bi, kako sami nisu mogli da igde putuju, ovakvi zakonodavci od građana oduzimali i pasoše jer im oni, dakako, omogućavaju direktne kontakte sa inspiratorima i naručiocima terorističkih aktivnosti. Dakle, ako nam je bila sasvim izvesna takva neposredna svetla budućnost, bez obzira na dužinu trajanja, sa jasnim ukazivanjem da bi se pojačavala i opresija na drugim poljima: dosad je već violentno, ali zakonito ugašena autonomija univerziteta, na isti način su gušeni elektronski mediji a bezmalo je uništena celokupna slobodna štampa, pacifistička organizacija "Otpor" - kao tobože ilegalna i teroristička, ne može da se registruje, itd, pa prema tome ni stanje u oblasti kulturnih, umetničkih i uopšte intelektualnih sloboda u Srbiji, sva je prilika jer nisu postojali nikakvi razlozi protiv, ne bi bilo manje opresivno i u novonastalim političkim uslovima ako se ne ugrade instrumenti zaštite.
U teoriji, ljudska prava se svrstavaju u tri vrste : a) građanska i politička (liberte); b) ekonomska, socijalna i kulturna (egalite) i c) prava solidarnosti (fraternite).
U kulturna prava, koja nas na ovom mestu zanimaju, spadaju pravo na zaštitu materijalnih i moralnih interesa koji proističu iz svakog naučnog ili umetničkog proizvoda (u užem smisli to su autorska prava). Ova prava podrazumevaju tzv. akademske i stvaralačke slobode za koje već ima brojnih dokaza da se grubo narušavaju na nizu univerziteta od kada je donet postojeći zakon o visokom školstvu. Akademske slobode su, kako vidimo, ili potpuno ugušene u nekim slučajevima ili su na najboljem putu da budu potpupno odstranjene a u jednom trenutku moguće je bilo samo delovati u okviru naučnog, upravo političkog programa partije koja se zove JUL. Takođe su se i stvaralačke (umetničke i kulturne) slobode sve više grubo ugrožavavale a dokaz tome su bili sve učestaliji policijski i sudski progoni umetnika - performera Miroslava Nuneta Popovića (sa zaprećenom kaznom do 3 godine zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti) i aforističara Bobana Miletića Bapsija (osuđenog prvostepenom presudom na 5 meseci zatvora zbog uvrede nekadašnjeg predsednika SRJ Sobodana Miloševića), napokon i njihovo utamničenje - pesnikinje Fllore Brovine i slikara Bogoljuba Arsenijevića Makija (koji se nakon osude na tri godine zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti, a od 7. marta 2000. u bekstvu) samo zbog njihovih profesionalnih aktivnosti koje su kritički orijentisani prema postojećem socijalnom stanju uzrokovanom anticivilizacijskom politikom vladajuće koalicije.
Postoje međunarodni dokumenti koji jasno definišu prava iz ove oblasti. Tako u odredbama Univerzalne deklaracije o pravima čoveka usvojene i proklamovane rezolucijom Skupštine Ujedinjenih nacija 1948. godine (koju je uz nekoliko zemalja tadašnja Jugoslavija najpre negirala da bi je posle Rezolucije informbiroa ipak potpisala), postoji i poseban deo o slobodi umetničkog izražavanja gde je (u članu 27) navedeno:
1.Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proističe.
2.Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac.
Ova naizgled štura formulacija ipak je taksativno obuhvatila sledeća kulturna prava:
a) pravo svakog pojedinca, građanina i državlajnina svake zemlje na učešće u kulturnom životu zajednice,
b) pravo da on neograničeno uživa u blagodetima naučnog napretka koja su opšta dobra,
c) a autorska prava iz oblasti nauke i umetnosti štite i omogućavaju tvorcima naučnih i umetničkih dela da ih najpre neometano stvaraju a da zatim od njih imaju svaku materijalnu i moralnu korist.
Najdetaljniju razradu kulturnih prava na ovom univerzalnom planu intrenacionalnih propisa, a kao precizniju razradu Univerzalne deklaracije, sadrži Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine u kojoj član 15 nalaže:
1. Države članice ovog pakta priznaju svakom prava:
a) da učestvuje u kulturnom životu;
d) da se koristi dostignućima nauke i njihovom primenom;
c) da uživa zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svake naučne, književne ili umetničke proizvodnje čiji je on autor.
2. Mere koje države članice ovog pakta budu preduzele u cilju obezbeđenja punog korišćenja ovog prava moraju da obuhvataju mere koje su potrebne za obezbeđenje očuvanja, razvitka i širenja nauke i kulture.
3. Države članice ovog pakta se obavezuju da poštuju slobodu neophodnu za naučno istraživanje i stvaralačku delatnost.
4. Države članice ovog pakta priznaju koristi koje treba da budu rezultati jačanja i razvitka međunarodne saradnje i veza na polju nauke i kulture.
Priroda ovog pakta je takva, da čak i zemlje koje ga nisu potpisale ... ne mogu a da ga ne prihvate kao sasvim autoritativnu verziju sadržaja Povelje Ujedinjenih nacija, odnosno njenu detaljnu dopunu. Kako je sadašnja, treća Jugoslavija prihvatila, budući da je samozvani sukcesor prethodne, i sva njena potpisana međunarodna dokumenta, ovi internacionalni standardi moraju se primenjivati bez obzira na pozivanje na okolnosti u kojima se zemlja nalazi (međunarodna izolacija, borba protiv novog svetskog poretka, borba protiv domaćeg i međunarodnog terorizma, postojanje niotkoga priznatog vođstva tzv. istinoljubivog i slobodoljubivog čovečanstva) iključivo zahvaljujući unutrašnjoj politici. Dakle, ni ova se prava ne mogu ograničavati niti suzbijati bilo kakvim pozitivnim propisima niti uredbama kojima je prethodna vlada Srbije sve više pribegavala upravo ne bi li izbegla propise na koje se savezna država po svemu sudeći neopreznom sukcesijom samoobavezala. No, to nažalost nije slučaj samo sa ovom oblašću.
UNESCO-va dokumenta još preciznije navode i razrađuju ova prava na sledećim mestima: Cultural Rights as Human Rights (Kulturna prava kao ljudska prava, Konferencija eksperata, Pariz, 1968.) i Studies and Documents on Cultural Politics 3, (Studije i dokumenti o kulturnoj politici 3, Pariz, 1970.) u kojima su uneti najpotpuniji sadžaji kao okvir za stalno praćenje ostvarivanja ovih specifičnih intelektualnih, umetničkih i kulturnih prava čoveka, te njihovu primenu u svim zemljama, dakako i u SRJ, posebno u Srbiji. To su zapravo detaljni vodiči kroz oblast kulturnih prava koja su za širu javnost ostala nepoznata pa totalitarno ustrojena država shodno tome može da propisuje nemoguća i nedozvoljena antikulturna i anticivilizacijska pravila. Dokaza za ovo ima mnogo, posebno tokom protekle decenije kada su čak i najznačajnije nacionalne kulturne ustanove doživele prave sunovrate koji nisu bili slučajni već su supstancijalni i dirigovani sa mesta zvanične politike kreirane sa najistaknutijih pozicija. Da nije tako, Muzej savremene umetnosti ne bi bio u kratkom vremenu uništen, ministar kulture ne bi mogao samog sebe da postavi za direktora Narodnog pozorišta, Narodni muzej ne bi postao vašarište i leglo lažne umetnosti i kiča, ne bi najznačajnije kulturne manifestacije propale ili nestale iz javnog života itd.
Nesporazumi na relaciji sa civilizovanim delom sveta nastaju iz činjenice da teorija ovog korpusa razlikuje individualna (zapadno-liberalna) i kolektivna (istočno-socijalistička) kulturna prava. Nakon 1989. godine (pada Berlinskog zida) ova prava se u zakonodavstvu izjednačavaju u svim zemljama oslobođenim od komunizma i realnog socijalizma. U malobrojnim preostalim totalitarnim režimama, a od evropskih zemalja to je slučaj još samo u Jugoslaviji, ona su i dalje podeljena što takođe ukazuje na ideološku prirodu njihovog pravnog tumačenja i statusa koju je najviše na vulgaran načini diktirao neokomunistički program JUL-a. Pohod koji je odatle započet protiv medija i univerziteta odrazio se i na pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje i kulturu koji su dovedeni na rub propasti, uostalom kao i naš ukupni politički, ekonomski i socijalni život. Zaista, bilo je prirodno pitanje, zašto bi se ta opšta propast zaustavila pred vratima kulturnih i umetničnih institucija?
Time se zaobilazi i obaveza države koja mora poštovati kulturna prava svakog pojedinaca, na primer: njegovo pravo na slobodan izbor određene kulturne orijentacije koje je izvedeno iz prava na učešće u kulturnom životu, ili njegovo pravo da se upozna s rezultatima naučnog napretka koje je izvedeno iz prava da se uživa u prednostima naučnog napretka. Država takođe mora poštovati individualna prava umetnika na slobodno stvaralaštvo koja se nikakvim posebnim pravnim aktima ne mogu ograničavati dok u pravosudnoj praksi imamo sasvim suprotne slučajeve. To se, dakako, ponajpre odnosi na kritički orijentisane, tzv. angažovane umetnike kojima se jasno ograničava potpuna sloboda kreativnog izraza koja se danas najčešće definiše kao narušavanje ugledna predsednika SRJ, ili sprečavanje službenog lica u vršenju dužnosti, ili organizovanje terorističke aktivnosti.
Kako su postojali sve jasniji nagoveštaji o pojačanoj represiji jugoslovenskog i srpskog režima prema umetničkim stvaraocima i kulturnim poslenicima do 24. septembra o.g. lako je bilo pretpostaviti da bi došlo do prave eskalacije nasilja (državnog terorizma?) i u ovoj oblasti. Otuda je neophodna izrada novih zakona na bazi navedenih dokumenata koje će načiniti demokratske političke stranke, zapravo nova vlast ili specijalizovane nevladine organizacije koje će istovremeno stalno pratiti i praktičnu primenu pozitivne zakonske regulative uz javne kritike, proteste i apelacije kad god se uoče nepravilnosti i zloupotrebe. Isto se odnosi i na praćenje i pomaganje rada malobrojnih preostalih institucija i manifestacija koje se uz kranje napore bore da prežive ovo vreme opštih destrukcija poput Centra za kulturnu dekontaminaciju (koji je u skladu sa novom politikom borbe protiv terorizma i NATO-plaćeništva proglašen za petu kolonu u kulturi), Centra za savremenu umetnost, Rex-a, Remonta (asocijacije mladih umetnika i istoričara), Konkordije i Bijenala mladih u Vršcu, Trijenala jugoslovenske skulpture u Pančevu, Memorijala Nadežde Petrović u Čačku - gotovo da je to sve što je preostalo od onoga što je bilo vitalno u kulturi i umetnosti u devedesetim godinama. Njima treba pridodati i nekolicinu stvaralaca iz svih oblasti koji samo zahvaljujući gotovo neprirodnom entuzijazmu i vlastitoj upornosti održali korak sa svetom i nadalje uspevaju da sačuvaju visok rejting koji je jugoslovenska kultura imala u međunarodnim relacijama do pojave nove politike devedesetih godina.
Postojeća kancelarija Ujedinjenih nacija, odn. Visoki komesarijat za ljudska prava u Jugoslaviji već opservira ovu oblast: sudbinu i status onih umetnika koji su ili već u zatvoru poput Fljore Brovine (upravo puštene predsedničkim aktom dr. Vojislava Koštunice) i Bogoljuba Arsenijevića Makija, zatim onih kojima prete zatvorske kazne jer im se trenutno sudi poput Miroslava Nuneta Popovića zbog uličnih performansa i Bobana Miletića Bapsija (samo su okružni tužilac i okružni sudija u njegovim aforizmima prepoznali oštećenost i pored toga što je aforizam priznata književna forma pa se otuda zapravo ovde radi o čistom i transparentnom primeru suđenja jednom umetničkom delu - prvom posle famoznih "Vunenih vremena" Gojka Đoga za koje su neki srpski intelektualci i umetnici nacionalističke provenijencije, među kojima se na žalost našao i pomenuti pisac, tvrdili da su sa pojavom Slobodana Miloševića ona definitivno prošla).
Zbog svega ovoga stvaraju se uslovi i potreba za formiranjem jakog fonda za pružanje pravne zaštite progonjenim umetnicima i pomoć njihovim porodicama, ali i za obeštećenja koja im zbog državnog progona pripadaju (u prvom slučaju podrazumeva se pronalaženje stabilnog izvora finansiranja među intrenacionalnim donatorima i sponzorima, ili specijalizovanim agencijama koje prate stanje u ovoj oblasti). Stoga je neophodno da nevladine organizacije uspostave tesnu i stalnu saradnju sa drugim međunarodnim organizacijama koje se bave sličnim problemima, poput Međunarodnog udruženja za slobodu kulture koji se nalazi u Parizu, PEN kluba - odbora za pisce u zatvoru sa sedištem u Londonu, Fonda za slobodu izražavanja iz Njujorka, udruženjima i pojedinicima iz naših emigrantskih krugova i drugima koji su spremni da na svaki način pomognu da se ponovi opšta tiranija - pogotovo ona koja se sprovodi nad kulturnim stvaralaštvom.
Kao poseban, javlja se i problem sa stanjem u oblasti zaštite pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara u kriznim (ratnim) područjima jer već sada dolazi do komplikacije odnosa na relaciji Beograd - Priština (odnosno, Srbija - Kosovo) zbog neovlašćenog posedovanja i prometa umetničkih dela, slično onome što se događalo tokom srpsko-hrvatskog rata i rata u Bosni i Hercegovini. U ovoj oblasti takođe postoje međunarodni propisi poput Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u oružanim sukobima i Protokol uz nju (danas u Jugoslaviji urgentno mesto za njenu primenu nalazi se upravo na području Kosova). Da je ona korišćena, mnogi problemi u koje je Jugoslavija zapala tokom ratova u Hrvatskoj te Bosni i Hercegovini bili bi izbegnuti pa ne bi u inspekciju, na prijavu tih država, dolazili evropski komesari koji su napisali podebele kompromitujuće izvešataje za Savet Evrope koji nam nikako ne služe na čast a govore ne samo o prirodi vladajućeg poretka već i o profesionalnom stanju koje vlada u specijalizovanim ustanovama kakvi su zavodi za zaštitu spomenika kulture ili muzeji i među delom kulturnih poslenika. Na primer, tzv. Krizni štab koji je na početku opštejugoslovenskih ratova formirala vlada Srbije radio je na terenu u ratnom području a iz kontradiktornih izjava njihovih članova ne može se tačno videti šta su oni tamo zapravo radili: da li su spašavali sva kulturna dobra bez obzira na njihovo nacionalno poreklo što im je bila zakonska dužnost (regulisana i međunarodnim pravom) ili su bili selektivni u tom poslu što nije dozvoljeno ne samo po postojećim propisima već i po profesionalnim uzusima. Republički i regionalni zavodi za zaštitu nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara kao i specijalizovane muzejske institucije tada su se ponašale prema volji neodgovornih pojedinaca a ne po svetskim normativima i profesionalnim standardima. U svetu skoro neće biti zaboravljeno odnošenje pa skrivanje pokretnih kulturnih dobara iz Hrvatske, granatiranje Dubrovnika, rušenje džamija i Banja Luci, višekratnog miniranje jedine džamije u Beogradu itd. - i sve je to prošlo bez reakcije i protesta najodgovornijih institucija, vladinih organa i pojedinaca sa vrha državne vlasti, eminentnih zvaničnika te najpozvanijih i najpoznatijih zaštitara i umetnika. Sva je prilika, na žalost, da će nam se u slučaju najneophodnije i najurgentnije zaštite, upravo zbog ovakvog naopakog spašavanja kulturnih dobara, baš na Kosovu gde je najveća koncentracija spskih nepokrenih spomenika kulture, ovo neprilično ponašanje još jednom osvetiti i to na najgori način.
U taj korpus propisa spada i Konvencija o zabrani i sprečavanju nezakonitog uvoza, izvoza i transfera imovine nad kulturnim dobrima koja se takođe intenzivno kršila tokom poslednje decenije na područiju bivše i sadašnje Jugoslavije. Bili smo svedoci, a to još uvek traje, da se pokretna kulturna dobra (prema zakonima tržišta) nelegalno prenose preko granica novouspostavljenih jugoslovenskih država. U tome učestvuju i neki od najpoznatijih muzejskih savetnika koji su pobrkali etičke i profesionalne standarde, a time ne samo da su svoju struku srozali na najniži nivo već su zapravo učinili teže krivično delo od svojih političkih nalogovaca. Kao da se sa njima utrkuju ko će pre dospeti do Haga. A takva sudbina im je neminovna. Tu spada i često zaboravljana Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine koja se takođe ne poštuje u SRJ, ili se ona koristi samo u iznimnim, selektivnim prilikama - radi opravdane optužbe NATO-a zbog bombardovanja i raketiranja sredstvima koja zagađuju prirodnu okolinu. A taj izbor koji je takođe diktiran direktnim ideološkim razlozima upravo i govori o moralnom stanju u kome sa našlo ovdašnje državno, odnosno političko rukovodstvo i koji se direktno odražava na prečesto nedozvoljen, u stručnom smislu, rad profesionalnih institucija.
Stoga je neophodno istovremeno, preko specijalizovanih internacionalnih organizacija kakve su UNESCO, AICA, ICOM raditi na zaštiti kulturnih prava i umetničkih sloboda, na sveukupnoj zaštiti pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara, pogotovo onih koja su uneta u popis svetske baštine pružajući im svu moguću pravnu, tehničku i stručnu zaštitu (kakve su eventualne obnove, rekonstrukcije, konzervacije, restauracije itd.), kao i na sprečavanju nedozvoljenog prometa pokretnih kulturnih dobara. Iako postoje državne veze sa ovim organizacijama (na primer, u UNESCO-u je jugoslovenski predstavnik na nivou otpravnika poslova, a ne opunomoćenog ambasadora što bi bilo moguće tek kada SR Jugoslavija bude primljena u članstvo Ujedinjenih nacija - a upravo se danas to dogodilo) potrebno je sa njima uspostaviti i paralelne kontakte koji će pokriti uočene nedostatke nastale usled nedoslednosti, nestručnosti i štetočinstva činovnika koji vode državne poslove, svakako u okviru zacrtane državne politike definisane sa najvišeg novoa.
Nephodno je i paralelno stvarati i aktivniji sistem vođenja protokola za sve postojeće i za svaki novi slučaj ugrožavanja prava na slobodu intelektualnog, umetničkog i kulturnog stvaralaštva iz političkih razloga u Jugoslaviji gde bi se prikupljala dokumentacija (literatura, novinski tekstovi, komentari, sudske odluke i dr.) za ovu oblast. U tom smislu potrebno je pojačati i izdavačku delatnost koja bi se isključivo odnosila na ove probleme: pisanje bookleta za edukaciju (male brošure za obrazovanje aktivista i volontera zainteresovanih za ovu oblast), prevoditi korpuse (zbirke) nedostajućih propisa internacionalnih prava iz ove oblasti kojih ima podosta itd. Tu spada i održavalnje edukativnih (informativno-obrazovnih) seminara iz ove oblasti za profesionalce koji se njome bave radeći u specijalizovanim ustanovama, za one pojedince koji su stručno involvirani u ove probleme (novinare, komentatore društvenih prilika) i sve druge koji su iz najrazičitijih razloga zainteresovani (pravnike, istoričare umetnosti, profesore univerziteta i dr.).
Ovo je zasigurno jedini put da se u sadašnjoj situaciji sa stanjem u oblasti ljudskih prava u Jugoslaviji pokuša da načini koliko-toliko delotvorni sistem zaštite, kako smo videli, već zaštićenih pomenutim instrumentima intelektualnih, kulturnih i umetničkih prava na približnoj razini postojećih, definisanih i ratifikovanih međunarodnih konvencija, standarda i propisa u intrenacionalnim relacijama koji su podložni mnogostrukoj zloupotrebi vlasti koja se danas očito sve više oseća nesigurnom i nestabilnom ne samo zbog mnogostruko zategnutih spoljnopolitičkih odnosa koje doživljava kao neprijateljske, već pre svega zbog sve komplikovanije i nerešivije unutrašnje agonije usled izuzetno zaoštrene konfliktnosti krajnje raslojenih i suprotstavljenih društvenih grupa. A u uslovima neposredno predstojećeg ustrojavanja nove države zaista će biti izuzetno teško nametnuti i sprovesti u delo civilni koncept politički zasad marginalizovanog i fragilnog korpusa kulturnih prava. U apsurdnostima tih krajnosti gotovo da je nezamislivo ikakvo efikasno i promptno zalaganje za ideje kulturnih i umetničkih sloboda u sadašnjoj Jugoslaviji. Do stvarne promene i u ovoj oblasti, kao u ostalom i drugde, može doći jedino posle konačno postignute politički kvalitetne promene ovdašnje vlasti. Otuda ne čudi da ona zasad nimalo ne poklanja pažnju ovoj oblasti. Kada se budu načinile prve štete u maniru prethodnog režima glavni krivac će pored nje biti i profesionalci i specijalisti - eksperti koji su se nenadano, i svakako bez razloga, povukli sa javne scene u ovom kritičnom momentu.
II
Među kulturnim poslenicima i umetnicima uočen je upadljiv nedostatak makar pomena njihove delatnosti u "Programu demokratske opozicije Srbije - za demokratsku Srbiju" koji je načila Grupa 17 plus kao osnovni dokument u kome je naznačen osnovni pravac tekuće društvene i ekonomske trasnformacije nove Jugoslavije. Razumljivo je, racionalnijima, da u trenucima turbulentnih i korenitih promenama koje nastaju zamenom totalitarnih režima demokratskim, postoje prioriteti te je stoga, recimo, prihvatljvo da je u procesu preuzimanja vlasti važnije uspostaviti kontrolu nad medijima, bankama, carinom, najvećim privrednim (uglavnom) trgovačkim preduzećima, nego nad kulturnim institucijama. No, kako je prema zamislima demokratske opozicije koja je danas postala vlast, a dakako i imperativu vremena, neophodna ukupna promena društvene strukture, vrlo brzo će na red doći uspostavljanje novih principa i u tzv. tercijalnim delatnostima u koje, između ostalih, spadaju kultura, i, u užem smislu - umetničko stvaralaštvo. Sasvim ukratkom, iznećemo pregled nekih principa po kojima se transformacija u toj oblasti mora sprovesti.
Sasvim je jasno da će u svim društvenim delatnostima morati da se sprovede ozbiljna racionalizacija ne samo zbog očekivanog početnog smanjivanja budžetskih sredstava za ove namene, koliko i zbog logičnog traženja novog modela finansiranja rada kulturnih ustanova i programa. Da bi se ona izvela mora se najpre, tamo gde to nije učinjeno, načiniti "horizontalna" i još više "vertikalna" povezanost srodnih institucija. Na primeru muzejsko-galerijskog sistema to bi izgledalo približno ovako: najpre se prema postojećoj "horizontalnoj" podeli po principu "matičnosti" (za istoriju umetnosti do ovog veka to je Narodni muzej, za umetnost XX veka Muzej savremene umetnosti, za primenjenu umetnost Muzej primenjene umetnosti, za etnografske predmete Etnografski muzej itd.) sa tim najznačajnijim nacionalnim institucijama koje se finasiraju iz republičkog budžeta izvrši "vertikalno" umrežavanje srodnih institucija prema vrsti delatnosti. To znači da bi, na primer, Muzej savremene umetnosti organizaciono, funkcionalno i programski povezao sve muzeje u Srbiji koji kolekcioniraju umetnost XX veka, njihovim radom stručno rukovodio i deo svoje ogromne kolekcije koje nije moguće izložiti u stalnoj postavci preneo na duži rok u lokalne muzeje. Time bi se značajno smanjio obim sredstava koja bi bila namenjena otkupima i programskoj aktivnosti muzeja u unutrašnjosti a opštine koje su njihovi osnivači i finansijeri pokrivale bi samo fiksne materijalne troškve (plate zaposlenima, račune zakupnina, telefona, struje itd.)
Varijanta ovog modela bila bi da se 50 % budžetskih sredstava prenese ovim institucijama a za drugu polovinu mogle bi na osnovu svojih programa da konkurišu svi - od alternativnih do privatnih muzeja i galerija. Valorizaciju njihovih zahteva obavljao bi jedan stručni tim (koji bi se menjao svake godine) pri republičnom Ministarstvu kulture (ili gradskim i opštinskim sekretarijatima za kulturu) sastavljen od kompetentnih, nezavisnih stručnjaka (onih koji nisu zaposleni u muzejima i galerijima) ali su istaknute javne ličnosti i članovi stručnih udruženja poput istoričara umetnosti, umetničkih kritičara, likovnih i primenjenih umetnika i sl.
To podrazumeva da bi se moralo obezbediti da, najpre, mesta republičkog ministra za kulturu, te gradskih i opštinskih sekretara, zauzmu zaista najpozvanije ličnosti koje su svojim dosadašnjim radom pokazale da nisu nužno samo partijski pripadnici sada vladajućeg DOS-a već da su u proteklom periodu ostale "neuprljane" bilo kakvim vezama sa prethodnim režimom niti moralnim ili ideološkim hipotekama prošlosti makar one bile samo trenutna "lutanja u vrtovima mnogih cvetova". Ovi ministri i sekretari imenovali bi, potom, direktore kulturnih ustanova (ako nije moguće odmah, u ovom prelaznom i privremenom periodu, onda obavezno kada se nova vlast stabilizuje) putem javnog konkursa sa obaveznim predočavanjem programa koje bi oni sprovodili. Evaluaciju njihovih predloga obavljali bi isti savetodavni timovi koje smo ranije spomenuli, a oni bi takođe imenovali i članove upravnih odbora čiji bi rad na istom mestu bio kontrolisan, podložan kritici i podvrgnut neophodnim korekcijama. Ovime bi se učinila i potpuna transparentnost rada u oblasti uređenja odnosa u kulturi i umetnosti.
Prednost da lokalne samouprave preko opštinskih i gradskih skupština finansiraju rad kulturnih ustanova najopipljivije bi se ogledala u tome da, budući da se zapravo iz njihovih budžeta plaćaju računi, izvršni odbori bi razumljivo našli načine da "pojeftine" njihov rad od smanjenja poreza i primene najpogodnijeg tarifnog sistema za materijalne troškove do racionalizacije (objedinjavanja) rada pomoćnih službi koje ih opslužuju: administracije, tehničkih ekipa, obezbeđenja, trasnporta i dr.
U tranziciji koja nas očekuje a koja će sigurno dovesti do toga da se i ustanove i institucije kulture nađu u uslovima "tržišnog privređivanja" kao jedini izlaz iz te, za kulturno i umetničko stvaralaštvo opasne pretnje da se okrenu prema kiču i šundu, adekvatan odgovor bio bi promenjen sistem privatnog ulaganja u ovu oblast. Osnov novog odnosa privatnog biznisa prema kulturi leži u adaptaciji poreskog sistema. Naime, ako se ionako kultura i ostale tercijalne delatnosti finansiraju iz bužeta, u koji se između drugih slivaju porezi na ostvaren profit, moguće je formirati i modus direktnog ulaganja u ove oblasti bez posredovanja budžeta. To znači da bi se zakonski omogućilo da se u neograničenom iznosu porez na ostvaren profit neposredno uloži u programsku delatnost, na primer, muzeja i galerija, a da bi se za taj iznos ili smanjila ili potpuno eliminisala obaveza poreskog obveznika prema državi po ovoj fiskalnoj osnovi. U tom slučaju, iz budžeta bi se samo pokrivali njihovi materijalni i fiksni troškovi.
Ovo je tek sasvim provizorna skica nekih principa na kojima bi morao da počiva budući institucionalni sistem u kulturi u periodu uspostavljanja drugačijih političkih i društvenih odnosa nove Jugoslavije. Razrada, sa mnogim dopunama koje ovde nisu spomenute, tek predstoji. Program demokratske opozicije Srbije, dakle, brzo mora dobiti i deo koji se neposredno odnosi na ovu, svakako među najvažnijim i najvitalnijim oblastima uređenja svake civilizovane zajednice. Otuda i naslov "strategija kulturnog razvoja" a ne, očekivani, "kulturna politika" jer ova oblast definitivno mora da ostane izvan dnevno-političkih principa kakav je tokom proteklih deset godina redovno bio slučaj, a o rezultatima tog brutalnog mešanja - svedenog uglavnom na ocenu: štetočinstvo, dosada je bilo reči u mnogim prilikama. I drugo, kulturna politika bi trebala da proistekne iz uspostavljene kulturne prakse, a ne obratno: da se ona nametne kao nova politička norma koja se mora sprovoditi u tako osetljivim oblastima kakve su kultura ili umetničko stvaralaštvo.
Ključne reči u ovom procesu ponovne izgradnje složenog sistema kulture jesu racionalizacija, tržišni principi u finansiranju, kategorizacija institucija, njihovo "horizontalno" i "vertikalno" povezivanje prema delatnostima, demetropolizacija (decentralizacija), regionalizacija kulturnih ustanova, transparentnost rada započeta od nivoa ministarstava i sekretarijata u čemu se vidi o njihova nova uloga u tranziciji i rekonstrukciji srpskog društva koja je započela silovito ali ne i celovito.
III
Politika je toliko štete načinila našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina, a kulminacija se odigrala u devedesetim, da je danas vrlo rizično zalagati se za koncept kulturne politike makar on bio i nov i drugačiji od dosadašnjeg - dakle, evropocentričan, demokratski, pluralistički, decentralizovan itd. Ukoliko se ipak krene u tom pravcu: definisanju nove kulturne politke, postoji ozbiljna opasnost da kultura kat-tad, a možda već i u samom začetku, ostane pod okriljem politike, posebno u uslovima opstanka ’partijske države’ što je prilično verovatno, a to podrazumeva da od nje i njenih potreba direktno zavisi. Kako je politika u svakom savremenom društvu promenljiva, zašta se zasad deklarativno zalaže i demokratska vlast u Srbiji, lako se dolazi do zaključka da bi takva učestala promena i nadalje nanosila štetu kulturnom i umetničkom stvaralaštvu, sistemu u kome se ona nalazi, naravno i samim akterima na toj sceni koji su profesionalno, ali i egzistencijalno od nje zavisni.
Otvoreno govoreći, kako je Demokratska opozicija Srbije, a danas aktuelna demokratska vlast (zasad nužno) sačinjena od stranaka najrazličitijih političkih orijentacija - od republikanskih do rojalističkih, od nacionalnih do građanskih, od socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd, u bliskoj budućnosti kada se u nas stabilizuju političke prilike, treba očekivati njihovo osamostaljivanje. Na nekima od sledećih izbora, koji će svakako biti održani po istinski primerenim demokratskim standardima, videće se pravo političko raspoloženje stanovnika Srbije. Tada će neke stranke (ili manje grupacije) iz sadašnje demokratske formacije dobiti mandat da realizuju svoj politički program. Na nekim drugim izborima, sasvim je izvesno, dolaziće do promena. A tada će kultura i umetnost opet biti u problemima (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenu kulturih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja bez opasnosti da se političke promene odraze i na kulturne prilike.
Nažalost, već su registrovani i prvi negativni potezi nove vlasti (naravno da se ovom prilikom bavimo samo pitanjima iz najužeg kulturnog domena). Kao da se nastavlja stara praksa, za koju smo mislili da će biti napuštena, u jednoj od njenih najosetljivijih oblasti - kadrovskoj politici. (Primetno je da je baš ovde s razlogom upotrebljena sintagma za koju smo ranije istakli da je neprimerena kulturi.) Jer, nije ni moguće ni normalno da se i nadalje ministri, sekretari ili poverenici za kulturu postavnjaju zakulisno, izvan pogleda i uticaja, pre svega stručne kulturne i umetničke javnosti. Zaista bi bilo zanimljivo čuti obrazloženje onih koji su tako odlučili u nekakvim tajnovitim, neformalnim telima, birokratskim ili familijarnim krugovima, o kadrovskim rešenjima najodgovornijih činovnika u republici, gradu i opštinama. Koje su to bile, na primer, preporuke u njihovom radu da se upravo te ličnosti postave na gotovo sva mesta na kojima će se donositi programske i kadrovske odluke sa najdirektnijim posledicama za kulturni i umetnički institucionalni sistem? (Dakle, nimalo za našu temu nije zanimljivo kako se oni zovu, već šta su do sada uradili, i još više - šta nameravaju da urade! A sem da je "stanje u kulturnim ustanovama dobro te da nema potreba za kadrovskim promenama" kako je od prilike glasila zaprepašćujuća izjava jednog od njih neposredno po imenovanju, i to u trenutku kada se nalazimo pred ozbiljnom pobunom zaposlenih i najvećem broju kulturnih i umetničkih ustanova, do sada javnost nije obaveštena o njihovim planovima.)
Ciljamo na sledeće: kako smo uvereni da se danas bez odlaganja mora razgovarati - i to otvoreno i transparentno, pred najširom porotom svih koji su direktno zainteresovani za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva, odn. o redefinisanju strategije, principa, sistemskih (pravnih i ekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti, a prvi koraci su već učinjeni, recimo sa projektom G 17 + "Implementacija novih modela gradskih kulturnih politika", sa dokumentom "Program za Beograd" Demokratske stranke, sa savetovanjem "Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji" u organizaciji Centra za savremenu umetnost i uz sve brojnije novinske napise sa ovim temama, nemoguće je nastaviti sa starom praksom neodgovornog odnosa prema javnosti i bez onih učesnika kojih se ovo direktno tiče. Mislimo bez odgovornosti i posledica za loše rezulate rada!
Kada ministarstva i sekretarijati postanu isključivo državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima se donose vitalne odluke za funkcionisanje tog sistema, tek tada se može očekivati da se neće na stari način voditi nova politika vlasti.
Sada je upravo trenutak da se iz dosadašnje militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašanja, obaveze i odgovornost. A to se može dogoditi samo sa onima koji nisu inficirani starim idejama bez obzira u kojim se strankama nalazili, tj. kakve su im dosadašnje zasluge.
IV
I u mirnijim vremenima od velikih političkih prevrata koji je u toku u SRJ, o kulturi i umetničkom stvaralaštvu premalo se poklanjalo pažnje. O finansijskim uslovima i da ne govorimo - uvek se štedelo tamo gde je ionako bilo najmanje ulaganja, pa je ispadalo da je u svim društvenim reformama kojih je u Titovoj epohi bilo podosta, kultura stalno zapadala u sve veće finansijske, konceptualne, pa i institucionalne teškoće. (Slikovito govoreći, materijalna korist koja bi na taj način bivala učinjena, istovetna je, recimo, onoj koju vozači skupih automobila sa najvećom potrošnjom goriva, da bi "uštedeli" na kućnom budžetu, prestanu da kupuju novine.) I za većinu tzv. kulturnih poslenika, to stanje postajalo je sve normalnije - pa se u jednom trenutku, sa samoupravnim socijalizmom, pretvorilo čak u državotvorno pravilo jer su svi odjednom imali prava da o statusu kulture, računajući i estetičku vrednost stvaralaštva, ravnopravno odlučuju. Pa ne samo da su državni tužilac ili državna bezbednost procenivali vrednost umetničkih dela već je i pomoćno osoblje kulturnih ustanova "odlučivalo" o svim najvažnijim pitanjima: od toga ko će im biti direktor i programske koncepcije, finansija, raspodela platna pa sve do najuže stručne i kadrovske politike itd.
Naravno da je bilo i izuzetaka. Ali samo onda kada je tadašnjoj vladajućoj nomenklaturi, otelotvorenoj samo u jednoj ličnosti - jugoslovenskom Maršalu, isključivo iz spoljnopolitičkih razloga, tj. prestiža na koji je on imao otvorenih pretenzija, i to ne samo među nesvrstanim svetom već i u civilizovanom delu podeljenog čovečanstva, kultura trebala da posluži kao potvrda uspešnosti "društvenog razvoja" njegovog režima. Afirmacija unutrašnje politike bivala je na internacionalnom planu postizana i kulturnim "plasmanom" vodećih jugoslovenskih stvaralaca i specijalizovanih institucija iza kojih je samo u naročitim prilikama stajala država time otvoreno pokazujući interese.
Tekuća decenija je u SRJ naglavačke prevrnula sve, pa i kakve-takve kulturne tekovine. Opšta državna i nacionalna propast, civilizacijski sunovrat, napokon i ratne drame, učinile su da nije postojao nikakav razlog da se temeljno urušavanje zautavi pred vratima kulturnih ustanova. Naprotiv, sva je prilika da su one tokom kratkog vremena pretrpele najveća štetočinstva koja nisu bila samo izraz individualnih nesposobnosti novopostavljenih direktora (koji kako smo videli u poslednje vreme više nisu mogu ni da izađu iz zemlje poput direktora Muzeja savremene umetnosti koji je vraćen sa rumunske granice) već i više od toga, supstancijalnog položaja u koje su one jasnom i otvorenom voljom vladajuće nakazne crveno-crne koalicije gurnute gotovo izvan samog sistema da bi tamo, na krajnjim marginama, potpuno istrulile.
Njihovo višegodišnje tavorenje u dosad najnepovoljnijim uslovima pokazuje jasne uzroke, a za ovu priliku navešćemo samo jedan, doduše izolovano uzimajući ovu oblast, ali svakako najvažniji: umesto što je resorni ministar Željko Simić počeo da se koristi zloglasnim Zakonom o štampi trebalo bi da gleda šta mu rade podređeni "državni činovnici" - direktori ustanova od nacionalnog značaja za koje neposredno odgovara, umesto što se samopromoviše kao pseudokritičar i "naučni radnik" morao bi da obiđe najugroženije iz opisa njegovog posla i pronađe način (koji nije uvek finansijski) da im olakša rad, umesto da se meša u ono zašta zaista nije kompetentan (na primer, u programsku politiku Narodnog pozorišta čiji je istovremeno direktor, a mogao bi na isti način biti i upravnik Muzeja savremene umetnosti ili Kulturno-umetničkog društva Lola) da pogleda kakvi su programski izveštaji naših vodećih kulturnih institucija za čiji je rad upravo on javno najodgovorniji i zapita ih našta je utrošeno ionako malo izdvojenog novca. (Odgovornost!? - pa koga je to obavezivalo ukoliko je bio u bilo kakvoj vezi sa režimskom koalicijom.) Mogao bi na primer, umesto što više liči na manekena nego na ministra, da Vidi Jocić, jednom od naših najboljih vajara koje imamo u ovom trenutku, da posle više meseci odgovori zašto i pored toga što je nosilac Sedmojulske nagrade ne prima odgovarajuću penziju već bukvalno živi na ivici egzistencije od pomoći prijatelja.
Iz bar nekako uređene bivše države u kojoj je bilo obezbeđeno, makar reprezentativno mesto kulture, stigli smo približno do nule - do statusa kulturnog obdaništa koje opstojava samo zahvaljujući nečuvenoj volji i energiji, gotovo infantilnoj, nekolicine stvaralaca i kulturnih poslenika i alternativnih institucija (po novom - "pete kolone u kulturu" koja za razliku od vođa "istonoljubivog čovečanstva" dobija najveća međunarodna priznanja upravo za vrhunsku kulturnu i umetničku produkciju kao nedavno Centar za kulturnu dekontaminaciju) koji se - gle čuda i na zaprepašćenje vladalaca, još uvek ne predaju. No, uzvraćeni udarac tako poniženih porazniji je po režim od bilo kakvog političkog uz prostog razloga - pa upravo oni najbolje znaju, jer su ih nažalost sva iskusili, koja su najbolnija mesta totalitarizma. Time su otvene neophodne pukotine za tekuće promene.
Ilustracije radi, kada je prvi put bio izabran za predsednika Francuske Miteran je prvo pozvao kulturne poslenike i umetnike pa tek potom sindikate, razna udruženja i dr. Duga i prebogata tradicija francuske kulture naprosto je novoizabranom predsedniku jasno naznačila putokaz. A imali ikoga danas da kaže, bilo da je iz domaćih režimskih ili opozicionih redova, kako je ukupna Miteranova epoha bila neuspešna? Tom uspehu svakako da nije doprinelo Langovo (ministar kulture u Miteranovoj vladi) kulturnjačko obdanište, zabavište niti šarlatanstvo koji su upravo nama danas svojstveni, već seriozno stavaralaštvo koje se u vrednosnom smislu ponovo nakon Drugog svetskog rata istinski izjednačilo, čak u nekim oblastima nametnulo i nove standarde, sa apsolutnom američkom dominacijom na svim poljima, pa i umetničkom. Odgovor kako je Francuska neprijateljska NATO-država od koje Srbi nema šta da nauče taman je saglasan opštem i kolektivnom poremećaju osećanja za realnost koji se inicira sa samog vrha državne piramide. A i to je dokaz o civilizacijskom uzrastu na kome se na svom kraju našla Jugoslavija: epoha obdaništa naravno da nije svojstvena samo kulturi već i najširem političkom, ideološkom te socijalnom ambijentu. Kao da nam je predstojalo ponovno vezivanje pionirskih marama i polazak u prvi razred. Uostalom, zar i "oci nacije" nisu počeli da se učlanjuju u "Otpor" poput, recimo, Dobrice Ćosića.
Odmah posle "Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima", prema važnosti za uređenje savremenog dela civilizovanog čovečanstva i civilnih država stoji "Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima" usvojen na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1966. godine kojima se zemlje potpisnice (među kojima je i Jugoslavija) obavezuju da u skladu sa Poveljom UN-a svojim državljanima obezbede nesmetan ekonomski, socijalni i kulturni razvoj i da svakom omoguće pravo da "učestvuje u kulturnom životu" zajednice. Uz to i da "poštuju slobodu neophodnu za stvaralačku delatnost". Naravno da su te, za ovu priliku, sasvim šturo navedene odredbe, pretočene u jugoslovensko zakonodavstvo, pa bi bilo zanimljivo pogledati kako se u praksi primenjuju, i još više, kako se na kulturna i umetnička prava gledalo kroz programska dokumenta vladajuće koalicije SPS-JUL-SRS (iako se taj "patriotski" savez netom raspao nakon 24. septembra).
Kako su republički zakoni u ovoj oblasti odlučujući za uređenje ovog sistema, u odnosu na savezne - više "ceremonijalnog" i "reprezentativnog" karaktera, našta ukazuje i razlika u operativnim funkcijama saveznog i republičkog ministra za kulturu, primereno je pitanje šta je u proteklom mandatu "patriotski" savez uradio u ovoj oblasti, dakle, kakvo je stanje u kulturnim institucijama, kakav je položaj umetničkih stvaralaca, kakav je danas nivo opšte kulture i umetnosti ne samo u ovdašnjem društvenom sistemu već i u poređenju sa dominantnim internacionalnim tokovima. Šta, napokon, o tome misle navedene stranke i šta nameravaju da urade ukoliko ostanu na vlasti?
Slogan koji je upravo lansiran - "patriotsko stvaralaštvo" (Slobodan Milošević, Đerdap, 12.9.2000.) odnosi se direktno na rezultate aktuelne obnove i izgradnje, ali polako postaje okosnicom levih partija vladajuće koalicije i u nauci i obrazovanju, kulturi i umetnosti. Vidljivo je da resor kulture u republičkoj vladi kao očigledno izuzetno značajan, dosad nikako SPS nije prepuštao ne samo svom desnom savezniku SRS-u već ni supružinskoj partiji JUL-u. Nimalo slučajno. Regulisanje kulturnih tokova i nadalje je monopolsko pravo najveće partije u ovom savezu, ne samo zbog kadrovskih razloga (jer je, između ostalog, očigledno i to da manji koalicioni partneri nemaju adekvatne ličnosti koje bi mogle da vode ovaj resor) već i zbog programskih. Jer, kako stoji u dokumentu "Srbija - obnova, razvoj, reforme" usvojen na 4. kongresu SPS-a, "takozvana globalizacija i njen željeni novi svetski poredak, njeno polazište i njeno odredište, nose sa sobom globalizaciju kulture, u čijem su podtekstu politički interesi koji bi da umanje i zbrišu 'male' narode, 'male' kulture i 'male' jezike, kako bi se nebo celog sveta premrežilo pogubnom paučinom sivila, obezličenosti i jednoumlja". Naravno da je ovaj politički stav legitiman pod uslovom da se konsekventno sprovodi, da ga praksa ne demantuje i da nije u koliziji sa pomenutim osnovnim dokumentima o ljudskim pravima, napokon da nije kontradiktoran sa nekim drugim tezama iz istog teksta. Na primer, u istom dokumentu piše i sledeće: "Ostvarenje ciljeva i zadataka za Socijalističku partiju Srbije podrazuneva preduzimanje odgovarajućih mera sračunatih na: ’korišćenje pozitivnih svetskih iskustava u oblasti upravljanja i načina predstavljanja javnosti rezultata rada, ustanova kulture i kulturnih stvaralaca...’, a u nastavku: "Etničko i nacionalno opredeljenje niti slobodno ispoljavanje etničkog i nacionalnog osećanja ne ugrožavaju zdrav internacionalizam i transnacionalizam, što su sve legitimni fenomeni slobodnog i demokratskog društva." Nedoslednost je očigledna: s jedne strane imperativna je politička borba protiv opšte, pa i kulturne globalizacije, a sa druge, ističe se neophodnost korišćenja upravo tih principa za ostvarivanje ciljeva i zadataka SPS-a.
No, gore od ove programske nekonsekventnosti, jesu rezultati dosad ostvarene njihove kulturne politike. O tome je u proteklom periodu u nerežimskoj jugoslovenskoj štampi mnogo puta pisano: od navođenja primera uništavanja najznačajnijih kulturnih ustanova, srozavanja na nepodnošljivi nivo njihovog materijalnog stanja i egzistencije umetničkih stvaralaca, stalnog odlaganja donošenja neophodnih zakona (na primer o pozorištu, zadužbinarstvu, legatima itd.), krajnje nerazumljivoj i pogubnoj kadrovskoj politici kada su na vodeća mesta u nacionalnim (i drugim, manje značajnim) ustanovama postvaljane ličnosti bez odgovarajućih stručnih i moralnih osobina itd. Iz navedenog programskog teksta SPS-a ne vidi se ni primisao da bi se to neslavno i kompromitujuće stanje za vlast promenilo.
Ali je zato izbačena, slično kao 1945. sa "socijalističkim realizmom", jedna nova "estetička" kategorija - "patriotsko stvaralaštvo". Šta bi ona sve mogla da podrazumeva da se kojim slučajem teorijski razradila i u praksi sprovela? Najpre to da bi ova "estetika" bila državna pa time i obavezujuća za one koji imaju nameru da se bave kulturnim i umetničkim aktivnostima. Isti koncept morale bi da slede i sve kulturne institucije, umetnička kritika, mediji - upravo ceo ovaj sistem u svim njegovim delovima. Dakle, čitajući programski tekst SPS-a u svetlu "patriotskog stvaralaštva" moglo se očekivati da će sve ono što ne potpada pod tu "estetiku" biti izopšteno iz javnosti, proskribovano i oterano ili na marginu (poput alternative) ili u ilegalu (poput samoizdata ili kućnih izložbi, pozorišnih predstava, književnih večeri itd. koji su bili karakteristički za zemlje iza "gvozdene zavese" do rušenja Berlinskog zida). Ne znam da li bi se tada ostalo - slobodno stvaralaštvo nazivalo disidentskim, nato-plaćeničkim, izdajničkim, što je zapravo svejedno, već je smisao ove napomene da se u slučaju izborne pobede ovakvog programa garantovalo konačno uništenje kulture i umetnosti u Jugoslaviji koje bi bilo značajno za svet taman koliko severnokorejska, kubanska, iračka i slične.
JUL je u ovom predizbornom vremenu veštije postupio. Najpre, oni nisu objavili posebni dokument već se njihovi pogledi na savremenu civilizaciju mogu videti jedino u tekstu "Izborni program" na njihovom sajtu. Simptomatično je da u njemu nema poglavlja o kulturi već se ona pominje na više mesta u sledećim naslovima: Sloboda, Povezivanje naroda i ljudi, Socijalna patologija, Odbrana Jugoslavije. Lako je i u tom nepovezanom tekstu uočiti niz protivurečnosti kakve su, na primer, istovremena borba protiv savremenog sveta i globalizacije sa neophodnim povratkom u međunarodnu zajednicu i integrisanje u svim oblastima, pa i u kulturnoj - dakako upravo sa tim delom civilizovanog sveta. Da nije tako, iako se želi prikriti stvarna namera, svedoči da se JUL, recimo, ne zalaže za formiranje sportske ili olimpijske lige slobodoljubivog čovečanstva, za čije su se lidere samoproglasili, ili posebnu naučnu i tehnološku ekspanziju "trećeg sveta" (nesvrstanih) u koji Jugoslavija nikako preko svoje diplomatije neuspeva da uđe, baš kao ni u Ujedinjene nacije.
Upravo suprotno, JUL se bori "da u materijalnom i duhovnom pogledu bude u skladu sa razvojem naše epohe, da teži njenim najvišim dometima - ekonomskim, tehnološkim, socijalnim i kulturnim... Jugoslovenska levica smatra da se, koliko je moguće, moraju koristiti sva svojinska, ekonomska, tehnička i tehnološka, socijalna i kulturna iskustva savremenog sveta da bi se država i društvo razvijali, da bi kvalitet života većine bio na nivou doba u kome živimo...". Oni očigledno imaju primedbe i na kadrovsku politiku koja se vodi u najvećoj stranci pa se čak kaže da "postojeće ekonomske teškoće" ne mogu biti barijera za "takozvana kadrovska rešenja". Tačno, ali upravo su kadrovi julovska najveća prepreka. Da nije tako, njihova najistaknutija kulturna aktivistkinja (propali kandidat za poslanika) ne bi bila Zorica Brunclik - u roze ofarbana narodnjačka pevačica, pa stoga nije daleko od prognoze da bi baš ona mogla, zašto da ne, postati i ministarka za kulturu. Ili, JUL se dakako zalaže za borbu protiv primitivizma (kiča i šunda) kao izraza "socijalne patologije", ali na delu pokazuje suprotno: jedan od njihovih najznačajnijih kadrova u kulturi je i vlasnik Pink televizije koja je, ako izuzmemo filmski program zasnovan na pirateriji koja se opravdava sankcijama, danas najubedljivije, najveće i najaktivnije leglo "kulturne patologije".
Na kulturu u izbornom programu za Beograd Srpska radikalna stranka na umetničko stvaralaštvo gleda samo kroz amaterizam! S obzirom na njen snažno izražen nacionalni program čudno je da u njemu ništa nema o "nacionalnoj umetnosti", a umesto toga, jedino se pominje zaštita kulturnih dobara (a kako su ih oni u stvarnosti zaštitili videlo se na aukciji koju su organizovali odmah po preuzimanju zemunske opštine kada su rasprodali celokupnu umetničku kolekciju koju su zatekli u zgradi). Iako je ova partija izrazito desničarska koja se zalaže za privatizaciju, u njihovom tekstu nema ni pomena o strukturalnoj promeni kulture i umetnosti, institucija i statusa stvaralaca u uslovima opšte političke, društvene i ekonomske tranzicije za koju su oni najglasniji zagovornici.
Upadljivo je da u ovim programskim tekstovima, ma koliko da su fragmentarni, prilagođeni za predizborne potrebe, ništa nema o materijalnoj promeni stanja kulture. Nikome u ovim vladajućim strankama očigledno ne pada na pamet da se kroz budžetska izdvajanja (ili kroz promenu fiskalnog sistema koji se odnosi na privatna ulaganja u ovu oblast) poboljša položaj kulture i umetničkog stvaralaštva preraspodelom tog kolača: manje za policiju i vojsku, a više za kulturu (najmanje 1 % nacionalnog proizvoda), obrazovanje, nauku... Takođe ništa nema o slobodi kulturnog i umetničkog stvaralaštva kao bazičnim premisama svakog razvoja, naročito u ovim oblastima duhovnih i intelektualnih potreba i ljudskih prava. U ovim tekstovima ništa nismo našli ni o racionalizaciji, savremenoj horizontalnoj i vertikalnoj sistematizaciji institucija, niti o lokalnoj samoupravi preko koje se istinska kultura i seriozno stvaralaštvo bukvalno približava građanima. Dok se ove potrebe za promenu društvenog položaja kulture, kao neophodni minimum, ne pojave u programima stranaka koje vode državne poslove, dotle će ona biti tek "salata uz glavno jelo", sporedna, čak za narod nepotrebna zamlata najužeg sloja elite koji je ionako sve tanji. A tada će "patriotsko stvaralaštvo" iako nastalo u taboru na izborima poražene politike zaista postati kulturnom zbiljom poput još jedne od postojećih starih, ali i novih noćnih mora.
Zaključak
Politika je načinila veliku štetu našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina (a kulminacija je dosegnuta u devedesetim), da je danas vrlo rizično zalagati se za koncept kulturne politike makar on bio nov i drugačiji od dosadašnjeg - dakle, evropocentričan, demokratski, pluralistički, decentralizovan itd. Kako je Demokratska opozicija Srbije, a sada aktuelna demokratska vlast, sačinjena od stranaka najrazličitijih političkih orijentacija - od republikanskih do rojalističkih, od nacionalnih do građanskih, od demokratskih i socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd, treba očekivati njihovo skorašnje osamostaljivanje a tada će kultura i umetnost opet biti izloženi opasnim promenama (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenu kulturih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja na nepromenljivim principima koji će obezbediti da se bez rizika prirodne političke promene negativno odraze na kulturne prilike. Danas se bez odlaganja mora razgovarati - i to otvoreno i transparentno, pred najširom stručnom publikom koja je direktno zainteresovana za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva, odn. o redefinisanju strategije, principa i sistemskih (pravnih i ekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti. To podrazumeva da se ne sme nastaviti sa starom praksom neodgovornog odnosa prema javnosti, odn. bez uticaja onih učesnika kojih se ovo direktno tiče: umetnika, kulturnih poslenika i profesionalaca, strukovnih udruženja, institucija iz ove oblasti i dr. Kada ministarstva i sekretarijati postanu isključivo državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima se donose vitalne odluke za funkcionisanje tog sistema, tek tada se može očekivati da vlast neće na stari način voditi novu politiku. Sada je trenutak da se iz militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašaja, obaveze i odgovornost i na kulturnoj sceni.
Jovan Despotović
Kulturna i umetnička prava u (novoj) Jugoslaviji, Umetnost u raljama dnevne politike,
Republika, br. 245, 16-30. septembar 2000