Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Aleksandar Kadijević
Gordana Dobrić
Milan Konjović
Marko Čelebonović
Ivan Radović
Saša Marjanović
Jovan Bijelić
Simonida Rajčević
Kosta Hakman
Stojan Aralica
Gabriel Glid
Po umetničkom ukusu, duhu i senzibilitetu najnovije skulpture Gabriela Glida (Beograd 1966) prikazane u Salonu Muzeja savremene umetnosti, spadaju u onu vrstu današnje plastičke produkcije koja se nalazi na samom špicu aktuelnih promena u ovoj umetnosti. I ako je danas vreme potpune prevlasti tzv. instalacija - dakle, onih promenljivih skulptorskih formi koje svoj izgled neprestano menjaju prema uslovima prostora u kome se izlažu, u radovima Gabriela Glida uviđa se jedna nova potreba za potpuno zatvorenom, konačnom formom skulptoralnog predmeta koji je definitivno zadat bilo u ateljeu umetnika bilo u kakvoj radionici u kojoj se oni finalizuju. Ali bez obzira na ovu razliku, opšti izgled, a to znači formalno-stilska svojstva, pre svega eklekticizam i mnoštvo hibridnih elemenata, kao i upotreba različitih materijala (metal, plastika, staklo, terakota, hartija) u vrlo proizvoljnim relacijama, te semantička osnova koja je zasnovana na blagoj ironičnosti i citatima, a može sadržati i realne predmete svakodnevice, ove radove Gabriela Glida uvode u centar problemskih i značenjskih sadržaja u krugu najznačajnijih primera jugoslovenske umetnosti iz sredine devedesetih godina.Glid učvršćuje onu kreativnu poziciju u aktuelnom plastičkom jeziku koji doživljava već treću transformaciju od vremena poznate obnove umetnosti tokom osamdesetih godina, a baštini ovo iskustvo na potrebi korišćenja mnoštva materijala, pluralizmu izgleda skulpture koja je postala zbirno mesto mnogih citata oblikovanja iz perioda modernizma, te epilog u postmodernističkom ishodištu, ostavlja kao znak cikličnih promena stvaralaštva, kako je rečeno u - proširenom polju skulpture, što je teorijski postavila Rozalind Kraus. Za Glida je otuda potpuno svejedno u kom materijalu rada, da li upotrebom tih materijala pravi zidne objekte ili manje ili veće podne ili prostorne predmete: jedina ciljna tačka u njegovom slučaju je stvaranje pogodnog oblika koji se može čitati ili tumačiti u višestrukim semantičkim kategorijama. Ovi su radovi onog postmodernističkog stanja u kojima je umetnička istina dvostruka, višestruka, praktično estetički neograničena. Nazivi ovi radova (recimo, "Sam", "Gužva", "Sklop", "Govor", "Brak", itd.) su u službi zavođenja perceptivnog i misaonog aparata posmatrača, a oni na taj način otvaraju put prema ustanovljavanju osećanja estetičkog prihvatanja - ili odbijanja predloženog oblika, u svakom slučaju bez diskusije o njegovim plastičkim vrednostima koje su čvrsto integrisane i nesporne. Kada je izazvani stav afirmativan, onda se značenja koja se emituju sa ovih dela slažu u memoriju posmatrača i to u one oblasti koje registruju stvaranje novih tipova oblika. Ako se pak uspostavi odnos odbijanja, tada tumaču ostaje zapravo rizičan poduhvat utvrđivanja količine originalnosti, autentičnosti, ili što-šta drugog iz arsenala identifikovanja modernističkih novosti i originalnosti u, za taj postupak, nepogodnom vremenu simulakruma i postmodernističkih paradigmi oblika žive umetnosti.
Za jugoslovensku skulptorsku scenu najmlađih naraštaja, radovi Gabriela Glida veoma direktno i nedvosmisleno osiguravaju onu vrstu likovnosti koja neometano i dominantno stoji na mestu glavnih zbivanja u današnjem umetničkom sistemu. Iako su ovi radovi među prvima i prva umetnička dela Gabriela Glida, lako se iznosi i tvrdnja po kojoj su ona do kraja jasno pokazala kreativnu vitalnost toliko karakterističnu za njegovu, praktično poslednju generaciju umetnika u ovom veku i milenijumu. Već sledeća će biti i biološki i estetički zapravo projektovana za jednu novu epohu.
Jovan Despotović
III program Radio-Beograda, Beograd, 21.6.1996