Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milan Tucović
Lazar Leković
Marina Popović
Jelena Marjanović
Branislav Backović
Sanja Gvojić
Milica Rakić
Vladislav Titelbah
Biljana Cincarević
Irina Subotić
Likovna kritika, Znak i prisustvo
U novoj srpskoj skulpturi devedesetih godina minulog stoleća, a u kontekstu najmlađih autora izrazite individualnosti, izdvojio se rad Tatjane Milutinović Vondraček. Pripadajući delu najaktuelnije umetničke produkcije tog perioda, ona je u prvoj polovini prošle decenije izlagala na respektabilnim izložbama i autorskim izborima kritičara, a priredila je i (tri) zapažene samostalne izložbe.
Taj vetar u leđa doprinosio je profesionalnoj afirmaciji mlade umetnice, vetar neophodan da bi se u ne/normalnim okolnostima sačuvala kreativna individualnost injena autorska pozicija. Ovaj dobar početak sredinom devedesetih 20. veka zasenčen je odsustvom sa likovne scene, gubljenjem stvaralačkog kontinuiteta; danas je cena ove autorske osetljivosti deo poznate priče o kontekstu/klimi vremena i dominantnim događajima u godinama koje su nam pojeli skakavci. Tako, vremenske beline od decenije i nešto više, koliko je prošlo od poslednjih izložbi Vondračekove do danas, mogu se razumeti razdešenom atmosferom ratnog huka, životom u zatvorenom sistemu izmeštenih vrednosti ali i savlađivanjem prepreka u sopstvenoj egzistenciji. Kako bilo da bilo, novi radovi Tatjane Vondraček gotovo premošćuju nevidljive godine iz njene biografije i neposredno se nadovezuju na stvaralačku tezu (i svakako je rehabilituju), zasnovanu na bazičnom skulptorskom govoru i postavljenu još na njenim umetničkim počecima.
Ova izrazita umetnička osetljivost prema osobinama materijala, u prvom redu očita u afinitetu za drvo, a potom i papir i parafin, kontekstualizovana je u stvaralački sistem kao deo manuelnog učinka, na malim distancama i u kamernim uslovima. Novi radovi – zidne skulpture, objekti i instalacije – nastajali su lagano i dugotrajno (2004-2008) a, sudeći po datovanju, mnogima se u procesu stvaranja umetnica ponovo vraćala u želji da uravnoteži načela sopstvene mitologije i sačuva kvalitet ponovo osvojenog mira i kontemplativnost.
Sadržajno delikatni, gotovo hermetični irafinirani oblici u prostoru galerije svojim likovnim entitetom asociraju na proizvod nevinosti umetničkog rada (Vatimo). U slojevitim formama, njihovim primarnim stanjima i taktilnim vrednostima skriven je sadržaj likovnih poruka koje se mogu čitati i kao tajno zaveštanje istorijskog sećanja. Ljudsko lice sa svojom aurom, realizovano u visokom reljefu, jeste i fragment romaničke arhitekture ali i autorefleksivni kôd kojim se energija poruke ponovo oživljava. Navoštene papirne trake oživljene su minucioznim rukopisnim tekstovima čiji sadržaj i ritam beskonačnog nizanja sugerišu moć zapisa, njegove ortografske vrednosti i intimnog autorskog prostora koji vlada uprkos dominaciji biliona slovnih znakova u elektronskoj formi. U svom, gotovo beskonačnom, ponavljanju ove trake omotavaju voluminozne zapremine eteričnih i nevidljivih grudvi i prate senzibilizovane reljefne forme čije razvijeno polje značenja potvrđuje autorski stav Tatjane Vondraček da je „umetničko delo produhovljena materija”, kako je u predgovoru zapisao Mileta Prodanović. Nova izložba ove umetnice afirmiše neosporan umetnički potencijal čiju delikatnost je neophodno negovati i podržati.
Ljiljana Ćinkul
objavljeno: 27.02.2008.
Datum objavljivanja: