Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Marko Mamić Maša
Pavel Đurković
Slobodan Kaštavarac
Milan Milovanović
Milan Tucović
Biljana Cincarević
Vladislav Titelbah
Ivan Meštrović
Josip Račić
Radmila - Mila Dragićević
Izložba akvarela Feđe Pešića
Likovni svet Svetislava Fedje Pešića čini nam se nadasve ličnim, osebujnim, autentičnim i autohtonim. Ma koliko u tom svetu odzvanjali, kao daleki odjeci, neki poznati zvuci genija apstrakcije, ne možemo se oteti utisku da Svetislav Fedja Pešić živi i deluje u svom vlastitom likovnom svetu. Poetski imperativi i čar otkrića novih plastičnih nebesa sasvim potiskuju onu puku potrebu za originalnošću, toliko prisutnu u modernoj umetnosti.U stvari, Svetislav Fedja Pešić je pesnik i slikar. Mogao bih kazati prevashodno pesnik; i to najviše pesnik kada slika. Od njegovih prvih do poslednjih slika susrećemo Malog princa, koji je imao jednu planetu, kao što Pešić ima jedan svet. Susret sa Malim Princem je, pre svega, jedan geteovski izbor po srodnosti. I ma koliko zvučalo kao poetsko domišljanje, nazivi njegovih poslednjih slika, Druženje sa Melkiadesom, deluju nam toliko sugestivno, da se pitamo: “Nije li se negde, Fedja Pešić, susreo sa tajanstvenim i drevnim neznancem, čiji identitet ezoterija uzalud nastoji otkriti?” I, evo, Fedja Pešić nam sam nudi moto za ovaj tekst. Vadi Tragično osećanje života i citira nam Unamuna: “Pustite me da sanjam; jer, ako je taj san moj život, ne budite me!” I kao da želi potkrepiti, to što već slutimo, spominje Markesa, Sto godina samoće.
U malom sazveždju imena, u konstelaciji nad plauzabilnim Pešićevim svetom, susrećemo – kada su u pitanju neba – i jednog autentičnog pilota, Tadiju Sondermajera, koji će mladog Pešića, dvadesetogodišnjaka, koji je tada radio u Preduzeću za uredjenje Dunava, upoznati sa Ivanom Tabakovićem, na Senjaku, u neobičnom “kosmosu geometrije”, pod kubusima koji vise o koncima. To je bio jedan trenutak, u velikom tkivu “izbora po srodnosti”, koji će se obnavljati u beskrajnom tkanju, u jednoj ezoteriji, ili ezoterijskoj pedagogici, čiji su postupci i uticaji nejasni.
Šta je od te tajne pedagogike ostalo u Pešićevim ratnicima, koje toliko varira, u pejzažima, koje su kao zapisi i krajnje redukovane impresije, u slikama koje upućuju na topografske predele, u likovima koji se gube u apstrakcijama? Možda je u pitanju samo jedan duh tajanstvene srodnosti, jednog zagonetnog bratstva, jedne filijacije, koji se razlio i po ovim akvarelima, ne ostavljajući dovoljno tragova da se izadje iz ovog solipsističkog sveta, koji je kao duga samoća, likovna i poetska.
Sa Svetislavom Fedjom Pešićem smo još jednom u samoj misteriji stvaralaštva.
Miro Glavurtić
Datum objavljivanja: