Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milan Marinković Cile
Ljiljana Drezga
Mersad Berber
Dado Đurić
Predrag Milosavljević Peđa
Aleksandar Cvetković
Jugoslav Ocokoljić
Leonid Šejka
Arsenije Teodorović
Kosta Hakman
Slikarska tihovanja
Autor: Vesna Todorović
Ugled umetnika je sjaj plemenitog porekla. Kao i sve što iziskuje promišljeno, temeljito i pažljivo odgajanje. Uključujući ulaganje u vlastitu ličnost.
Auru svoga ugleda Šemsa Gavrankapetanović nosi sa blagom uzdržanošću plemkinje, koja zna da ispod jednostavnog ogrtača nosi skupocenu bisernu ogrlicu. Njen ugled se pribirao u godinama predanosti i strasnoj posvećenosti umetnosti, što se pretapalo u mnogobrojne izložbe, nagrade i zaslužene pohvale kritičara, u učešće u bezbroj kolonija, gde je bila vazda dobrodošla ličnost. Šemsin ugled je verno ogledalo njenih umetničkih i ljudskih kvaliteta.
Njeno je slikarstvo prošlo prirodne razvojne mene: odraz snažnih ličnih emocija, uz boje umetničkih težnji određenog vremena, išle su na ruku manifestaciji ekspresivne gestualnosti. Sa druge strane, osmišljen sadržaj poreklom iz literarne podloge životnih iskustava, uvek je crpla iz odgovora na pitanja postavljenih sebi pred spoznajama svih vrsta. To znači da, iako Šemsu u slikanju, shodno zakonima umetničkog stvaranja, prevashodno vodi intuicija, jednako blizak izvor likovnog oblikovanja predstavlja i promišljanje vlastitih stavova u odnosu na stvarnost. To se po nepisanom pravilu odrazilo na poetiku i ikonografiju slika.
Uvid u celokupnost njenog rada osvetljava stvarni cilj Šemsinih umetničkih istraživanja, koja je ona, svesno ili ne, zasnivala na jednoj od ključnih životnih tema: kako slikarskim jezikom izraziti vlastito duboko, uz to veoma složeno osećanje prolaznosti i propadljivosti. Osećanje, koje je u najbliskijem srodstvu sa pitanjima smisla života, odnosa života i smrti, dobra i zla, odnosno svetle i tamne strane sveta i ljudske prirode. Ova tema je tokom decenija stajanja ispred štafeloja prošla priličan broj transmutacija, putem različitih likovnih formulacija: u ekspresivnom, silovitom suprotstavljanju svetlih i tamnih partija slike, u cepanju, gužvanju i aplikaciji tkanina i drugih neslikarskih materijala, koji od slike stvaraju objekat. I danas njena slika ostaje neka vrsta objekta, u vidu likovne metafore za zid čije je fasade naružio zub vremena i ljudski nemar. Na njima caruje zapis, sofisticirani grafit, koji šalje svoju delikatnu poruku o krugovima koji se ponavljaju, krugovima spasa i uništenja, unutar čitavog ljudskog istorijskog vremena - od trenutka prvih znakova pisma. Šemsinu sklonost izražajnosti rustične fakture odlično interpretira njenom rukom izrađeni papir. Vlastita svedočenja i stav kulturnog bića iskazuje poetikom svedene narativnosti, izražavajući se vrstom kolaža, čiji je najbliskiji srodnik palimpsest. Prema takvom uzoru, ona aplicira nagorele ostatke knjiga stradalih u varvarskim pohodima. Takođe i lične crteže, koji beleže mesta pohođenja, pisma lične prirode, te slova ispisana ili izrezana u linoleumu, ili, poput negativa istih slovo - otiske te ploče u vlažnoj pulpi papira. Boja nema prvenstvo, ona je umirena likovna podrška slojevitoj masi koja se kolažira na podlogu.
Metafizički karakter ovog problema, rođenog u Šemsinom biću koo prirodni ishod njene kontemplativne i poetske, ali i skrovito strasne prirode, našao se u odeždi likovne metafore. Mudrim uvidom, Šemsa je nju prepoznala u liku najznačajnije čovekove kulturne tekovine - u pismu.
Kao i život, i pismo je obeleženo sugubošću postojanja: propadljivom materijom na kojoj je izvedeno, ali neuništivo kao proizvod saznanja, jer se pismenost generacijski prenosi i nasleđuje. U takvom kontekstu, pismo se iznova pojavljuje kao metafora: pojedinačno-kolektivnom, istorijskom sećanju ljudi. Ovaj smisao je našao svoje čvrsto utemeljenje u semantičkoj poruci Šemsinih slika, što njih postavlja u ulogu osobene vrste spomenika sa subjektivnim komentarom. Takvo određenje je pojačano i potvrđeno tehnologijom izrade slika: drvena ploča kao podloga, na koju se nanose slojevi boje i papira, i linoleuma. Perforacija jednog sloja, otkriva bojeni identitet prethodnog. Lepak za drvo sve to zaleđuje u monolitnu masu, te slika postaje pseudo-epigrafski spomenik - nalik izvornicima pisma urezanog u tvrde materijale, koji su lakše odolevali zubu vremena.
Uvođenjem slova u svoje slike, umetnica je, ustvari, izrazila dva nastojanja: da slovna obeležja raznovrsnih pisama sa naših, balkanskih prostora uvrsti u redovni likovni rečnik, bez potrebe da ih ulepša kaligrafskim postupkom, služeći se njihovim svedenim grafizmom isključivo prema zakonima likovnosti slike, zanemarujući svaki redosled koji bi prizvao neko literarno značenje; i drugo, da u kontekstu vlastitog oduševljenja predačkom baštinom iz raznih epoha, izvuče na svetlost dana iz prašnjave istorije pisma ubedljivu jednostavnost i lepotu znakovlja, ko|ima se podjednako beležila i lepa misao, i svedočenje tragičnih istorijskih prevrata.
Vesna Todorović, decembra 2006.
Datum objavljivanja: