Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milan Marinković Cile
Ljubomir Micić
Ljiljana Drezga
Predrag Milosavljević Peđa
Dado Đurić
Vladimir Veličković
Kosta Hakman
Novak Bubanja
Paja Jovanović
Stojan Aralica
Tekst o radu Selene Vicković
’’Treba, dakle, da zamislimo slike koje ce najduže trajati u sećanju. A to ćemo postići tako što ćemo učiniti prizore što je moguče upećatljivijim, (...) dajući im izuzetnu lepotu ili jedinstvenu ružnoću; opremivši ih krunama ili purpurnim ogrtačima, na primer, i tako ih učiniti upadljivijim; ili ih nekako unakaziti, predstavljajući neke oblike umrljane krvlju, zaprljane blatom ili isflekane crvenom bojom, tako da im je izgled upadljiviji, ili dajući nekakav komični efekat našim slikama, jer i to takođe pomaže da ih bolje zapamtimo. Stvari kojih se lako setimo kada su stvarne, podjednako ćemo lako zapamtiti kada su zamišljene, ako su pažljivo predstavljene.’’
Rhetorica ad Herennium,
knjiga III
Rhetorica ad Herennium, najstarije poznato delo o besedništvu (I vek pre n. e.), objašnjava osnove primene Umetnosti memorije. Pozivajući se na mnoga starija izgubljena dela ciji je predmet sposobnost pamćenja, knjiga predstavlja udžbenik mnemonickih tehnika. Grcima i Rimljanima ova tehnika pruzala je mogucnost da zapamte i reprodukuju gotovo neshvatljiv broj podataka. Svrha je bila sasvim praktična: na prvom mestu usavrsavanje u oratorskoj vestini, ali i kao pomoc u sudskim poslovima. Osnova ove metode leži u vizuelizaciji informacija, i ’’skladištenju’’ velikog broja podataka iza jedne slike koju je lako zapamtiti. Anonimni autor Rhetorica ad Herennium savetuje buduće praktikante da učine slike što upadljivijim i neobičnijim da bi ih se lakše setili, da zamisle upečatljive, ponekad šokantne fantazme, prikaze koje će brzo pokrenuti emociju a zatim ih odvesti do uskladištenog sećanja. Prizore koji nas ostavljaju ravnodušnim odmah zaboravljamo, dok one što nam poticu maštu pamtimo dugo. Jedna od osnovnih premisa u formiranju ovog mnemoničkog sistema jeste da svako sećanje u našoj svesti ima vizuelnu reprezentaciju; čak i ono što cujemo u pamcenju ostaje kao slika. Pošto su formirane slike koje pomažu da se osoba seti korpusa informacija uskladištenih „iza“ nje, mnemonički priručnici savetuju zamišljanje arhitektonskih celina u kojima se te slike nalaze – na primer, ogromnih građevina sa bezbroj prostorija ili citavih gradova sa ulicama i zgradama, kroz koje se praktikant kreće pažljivo zapamćenim putem do mesta na kojem se nalaze informacije koje su mu potrebne.
Ars memorativa služila je rimskim i grčkim besednicima i advokatima da bolje obavljaju svoje dužnosti, ali tokom Srednjeg veka i Renesanse počinju da je koriste teolozi i mistici. Cosmos Rossellius, dominikanski sveštenik, polovinom XVI veka, u delu Theasurus artificosae memoria predstavio je Raj i Pakao kao delove memorijskog prostora. Giordano Bruno razvio je svoj mnemonički sistem čija namera nije bila samo da pohrani podatke, vec da ih procesuira i ukloni i tako oslobodi proces mišljenja. Umetnost memorije je, u hermetičkoj i gnostičkoj tradiciji Renesanse postala sredstvo za dosezanje apsolutnog znanja, oružje pobunjenika protiv papine vlasti, okultista i jeretika.
Najnoviji ciklus slika i crteža Selene Vicković zove se Igračka/plačka - naziv univerzalne primenjivosti na gotovo sve stvari u životu, pa i na život sam. Glavni motiv u ovom ciklusu jesu predstave igračaka. Pored slika i crteža izložena je kolekcija objekata nastala od igračaka-modela postavljenih u male tabloe - smešne, nekad groteskne, pa cak i brutalne. Namučene plišane kuce, obezglavljena beba, gumeni Hijavata, poluoguljeni gipsani konjić, pripadali su različitim generacijama devojčica i dečaka, bili su nekada najbolji drugari i najdragocenije vlasništvo; sada su Selenini modeli, žrtve njenog “veselog sadizma” i objekat surovih eksperimenata. Često su obogaljeni ili sa vidljivim ranama od metka ili noža. Kao da su nastale po savetima autora Rhetorica ad Herrenium, koji preporučuju stvaranje šokantnih predstava, njene slike balansiraju između grotesknog i dirljivog.
Selena koristi ponavljanje, oneobičavanje i uvečanje kao svojevrsni magijski ritual; kao da pokušava nesto samoj sebi da objasni, da dođe do nekih pouzdanih i jasnih definicija. Ona, zapravo spontano primenjuje uputstva za pravljenje Palate memorije. Njena ambicija, naravno, nije postizanje prosvetljenja ili spoznaja Boga, ona samo želi da napravi kakav-takav red u svetu koji je okružuje. Predstave unakaženih plišanih igračaka, obezglavljenih lutaka, teško ranjenih olovnih vojnika ili plastičnih beba sa prostrelnim ranama, funkcionišu kao kodirani pečati na prostorijama u kojima se nalaze sećanja na vreme kada su te igračke bile nove i cele, a konture našeg sveta jasno odredjene.
Kroz čitav opus Selena opsesivno ponavlja neke motive: na većini njenih slika nalaze se igračke, delovi odeće, karuseli i anđeli. Ogromne, slepe, nevine oči lutaka koje se ljupko osmehuju mada im je glava odavno otkinuta od tela; sablasne haljine u kojima nema nikog; sasvim efemerni fragmenti jedne lične istorije, privatna, porodična memorabilija, nasumice razbacana po platnu. Ona ne pokušava da rekonstruiše prošlost, u njenom radu nema nostalgije. Njene slike, crteži i objekti jesu pokušaj arhiviranja i kodiranja sećanja, do onog trenutka dok joj ponovo ne zatrebaju. Ili dok ne bude mogla da se sa njima nosi. Do tada, ona ostaju sklonjena od kakofonije novih tumačenja, zatvorena, zapečaćena i nepromenljiva.
Ako su, kao što to tvrdi Rossellius, Raj i Pakao samo prostori u sistemu sećanja, Selena nam pokazuje kako izgleda Čistilište.
Marina Martić’’Treba, dakle, da zamislimo slike koje ce najduže trajati u sećanju. A to ćemo postići tako što ćemo učiniti prizore što je moguče upećatljivijim, (...) dajući im izuzetnu lepotu ili jedinstvenu ružnoću; opremivši ih krunama ili purpurnim ogrtačima, na primer, i tako ih učiniti upadljivijim; ili ih nekako unakaziti, predstavljajući neke oblike umrljane krvlju, zaprljane blatom ili isflekane crvenom bojom, tako da im je izgled upadljiviji, ili dajući nekakav komični efekat našim slikama, jer i to takođe pomaže da ih bolje zapamtimo. Stvari kojih se lako setimo kada su stvarne, podjednako ćemo lako zapamtiti kada su zamišljene, ako su pažljivo predstavljene.’’
Rhetorica ad Herennium,
knjiga III
Rhetorica ad Herennium, najstarije poznato delo o besedništvu (I vek pre n. e.), objašnjava osnove primene Umetnosti memorije. Pozivajući se na mnoga starija izgubljena dela ciji je predmet sposobnost pamćenja, knjiga predstavlja udžbenik mnemonickih tehnika. Grcima i Rimljanima ova tehnika pruzala je mogucnost da zapamte i reprodukuju gotovo neshvatljiv broj podataka. Svrha je bila sasvim praktična: na prvom mestu usavrsavanje u oratorskoj vestini, ali i kao pomoc u sudskim poslovima. Osnova ove metode leži u vizuelizaciji informacija, i ’’skladištenju’’ velikog broja podataka iza jedne slike koju je lako zapamtiti. Anonimni autor Rhetorica ad Herennium savetuje buduće praktikante da učine slike što upadljivijim i neobičnijim da bi ih se lakše setili, da zamisle upečatljive, ponekad šokantne fantazme, prikaze koje će brzo pokrenuti emociju a zatim ih odvesti do uskladištenog sećanja. Prizore koji nas ostavljaju ravnodušnim odmah zaboravljamo, dok one što nam poticu maštu pamtimo dugo. Jedna od osnovnih premisa u formiranju ovog mnemoničkog sistema jeste da svako sećanje u našoj svesti ima vizuelnu reprezentaciju; čak i ono što cujemo u pamcenju ostaje kao slika. Pošto su formirane slike koje pomažu da se osoba seti korpusa informacija uskladištenih „iza“ nje, mnemonički priručnici savetuju zamišljanje arhitektonskih celina u kojima se te slike nalaze – na primer, ogromnih građevina sa bezbroj prostorija ili citavih gradova sa ulicama i zgradama, kroz koje se praktikant kreće pažljivo zapamćenim putem do mesta na kojem se nalaze informacije koje su mu potrebne.
Ars memorativa služila je rimskim i grčkim besednicima i advokatima da bolje obavljaju svoje dužnosti, ali tokom Srednjeg veka i Renesanse počinju da je koriste teolozi i mistici. Cosmos Rossellius, dominikanski sveštenik, polovinom XVI veka, u delu Theasurus artificosae memoria predstavio je Raj i Pakao kao delove memorijskog prostora. Giordano Bruno razvio je svoj mnemonički sistem čija namera nije bila samo da pohrani podatke, vec da ih procesuira i ukloni i tako oslobodi proces mišljenja. Umetnost memorije je, u hermetičkoj i gnostičkoj tradiciji Renesanse postala sredstvo za dosezanje apsolutnog znanja, oružje pobunjenika protiv papine vlasti, okultista i jeretika.
Najnoviji ciklus slika i crteža Selene Vicković zove se Igračka/plačka - naziv univerzalne primenjivosti na gotovo sve stvari u životu, pa i na život sam. Glavni motiv u ovom ciklusu jesu predstave igračaka. Pored slika i crteža izložena je kolekcija objekata nastala od igračaka-modela postavljenih u male tabloe - smešne, nekad groteskne, pa cak i brutalne. Namučene plišane kuce, obezglavljena beba, gumeni Hijavata, poluoguljeni gipsani konjić, pripadali su različitim generacijama devojčica i dečaka, bili su nekada najbolji drugari i najdragocenije vlasništvo; sada su Selenini modeli, žrtve njenog “veselog sadizma” i objekat surovih eksperimenata. Često su obogaljeni ili sa vidljivim ranama od metka ili noža. Kao da su nastale po savetima autora Rhetorica ad Herrenium, koji preporučuju stvaranje šokantnih predstava, njene slike balansiraju između grotesknog i dirljivog.
Selena koristi ponavljanje, oneobičavanje i uvečanje kao svojevrsni magijski ritual; kao da pokušava nesto samoj sebi da objasni, da dođe do nekih pouzdanih i jasnih definicija. Ona, zapravo spontano primenjuje uputstva za pravljenje Palate memorije. Njena ambicija, naravno, nije postizanje prosvetljenja ili spoznaja Boga, ona samo želi da napravi kakav-takav red u svetu koji je okružuje. Predstave unakaženih plišanih igračaka, obezglavljenih lutaka, teško ranjenih olovnih vojnika ili plastičnih beba sa prostrelnim ranama, funkcionišu kao kodirani pečati na prostorijama u kojima se nalaze sećanja na vreme kada su te igračke bile nove i cele, a konture našeg sveta jasno odredjene.
Kroz čitav opus Selena opsesivno ponavlja neke motive: na većini njenih slika nalaze se igračke, delovi odeće, karuseli i anđeli. Ogromne, slepe, nevine oči lutaka koje se ljupko osmehuju mada im je glava odavno otkinuta od tela; sablasne haljine u kojima nema nikog; sasvim efemerni fragmenti jedne lične istorije, privatna, porodična memorabilija, nasumice razbacana po platnu. Ona ne pokušava da rekonstruiše prošlost, u njenom radu nema nostalgije. Njene slike, crteži i objekti jesu pokušaj arhiviranja i kodiranja sećanja, do onog trenutka dok joj ponovo ne zatrebaju. Ili dok ne bude mogla da se sa njima nosi. Do tada, ona ostaju sklonjena od kakofonije novih tumačenja, zatvorena, zapečaćena i nepromenljiva.
Ako su, kao što to tvrdi Rossellius, Raj i Pakao samo prostori u sistemu sećanja, Selena nam pokazuje kako izgleda Čistilište.
Marina Martić
Datum objavljivanja: