Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milan Marinković Cile
Ljubomir Micić
Ljiljana Drezga
Predrag Milosavljević Peđa
Dado Đurić
Kosta Hakman
Novak Bubanja
Vladimir Veličković
Paja Jovanović
Ljuba Popović
Privatni univerzum
Umetnica je na ovoj izložbi pokazala da je zreo i formiran slikar i
intrigantan crtač, koji na formalnom planu više nema šta da dokazuje
Beogradski umetnici koji su se na likovnoj sceni pojavili početkom osamdesetih otvoreno su pokazivali da ih bavljenje umetnošću dobro zabavlja, ponašali se kao da je čitav svet njihovo igralište. Samouvereno i pomalo drsko krenuli su da ga osvoje. Iz tog vremena Selenu Vicković pamtimo po velikim platnima intenzivnih boja, po neskrivenom uživanju sa kojim je slikala “svojom” plavom, po suptilnoj infantilnosti, po suverenom i duhovitom reinterpretiranju istorijskih pravaca. U svom malom, privatnom univerzumu sačinjenom od jarkih boja i ekspresivnog crteža mogla je da komunicira sa svetom, a da ipak ostane zaštićena. Poneki disonantni melanholicni ton, neočekivan u vedrom i bučnom koloritu njenih slika, povremena zamišljenost i odbijanje da se potpuno prepusti sopstvenoj igri, otkrivala je pažljivom posmatraču krhkost i ranjivost jednog istinski senzibilnog umetnika.
Samostalna izložba Selene Vicković, prva u Beogradu posle trinaest godina, jasno govori o njenom umetničkom i životnom sazrevanju. Njeni novi radovi svedoče da se ona, kao i mnogi umetnici njene generacije, suočila sa “krajem detinjstva”. Vedrinu i optimizam zamenili su kontemplativnost i nesigurnost koje donosi odrastanje. U devedesetim, koje je Selena provela izmedu Beograda i Pariza, svet oko nas se stasno promenio. “Biti stranac” postalo je stanje svesti za mnoge ljude sa ovih prostora, bilo da su otišli negde daleko, ili ostali u svojim gradovima u kojima više nije bilo ničega što je ličilo na dom. Zato nove Selenine slike samo na prvi pogled podsećaju na njene ranije radove. Ta dela su nastala u dva podjednako strana i hladna grada, za vreme jugoslovenskog ratnog košmara, kao jedina i poslednja odbrana od svega što se sa nama dešavalo. Naivnost naslova kao sto su “Školice”, “(S)lagalice”, “Igračka ili plačka” napadno su suprotstavljeni grotesknom prizoru na slikama. Ljudske glave postale su “Mete”, ali mete su i kuće, brodovi, avioni, dečije igračke. “Njena” plava dobila je neki olovni, sivi ton, kao na možda najdirljivijoj slici na izložbi na kojoj je jedan drveni konjić iz karusela sa fatalnom prostrelnom ranom na grudima. U svom tekstu u katalogu izložbe Lidija Merenik kaze: “Da sam ja naslikala ‘crnu’ sliku, posvetila bih je romanu Stivena Kinga ‘TO’ i negde bih stavila isti moto: Out of the Blue & into the Black”. Selena je naslikala svet koji zaista liči na nekakav sablasni circus u kojem je najveća zvezda klovn po imenu Penivajz.
Selena Vicković je na ovoj izložbi pokazala da je zreo i formiran slikar i intrigantan crtač, koji na formalnom planu više nema šta da dokazuje. Ali, pokazala je i nešto mnogo važnije, da krhkost i ranjivost mogu biti najveća snaga jednog umetnika.
Marina Martić (“Vreme”, 15.mart 1997.)
Datum objavljivanja: