Umetnik

Saša Pančić (1965)

Prati umetnika

Pretraga

Ambijenti

Predstavite nam svoju izložbu u KCBu?


Izloženi materijal u prostoru galerije KCBa je moj sažeti rad u protekle dve godine, on se pre svega odnosi na lično ispitivanje prostora u različitim dimenzijima i materijalima. Tu su crno beli crteži na ručnim papirima, crteži-objekti na otklapanje, bojeni reljefi, skulpture od čeličnih ploča i video rad. Povezanost raznorodnog materijala sadržana je u osnovnoj ideji da je svetlost primarni graditelj prostora. U krajnjem rezultatu bilo mi je važno da pokažem kako se svetlost kreće, kako se transformiše, a istovremeno mi je bila želja da to bude jedan likovini izraz sa ravnotežom osećanja i razuma. Nastali odnosi, prostori i uglovi, prave su oaze za meditaciju, energetska punila i zakloni za duh koji je svakodnevno izložen zloupotrebama i vizuelnim senzacijama. Ovde se možete opustiti, jer se nalazite u polju malih ličnih istina.


Kako si od “širokih povijenih linija” na ravni papira stigao do “Imaginarne površine”, koja te je ideja, odnosno inspiracija vodila?


Široke povijene linije su neposredno povezane sa dahom i životnim putem, one nisu suve intelektualne spekulacije, već asketski strogi pogled na svet u meni i oko mene. Andrić u jednom svom eseju kaže” Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.” Ja sam svoju stvaralačku slobodu osetio kroz te linijama, uz pomoć njih sam počeo da hodam, posmatram i osećam, njima da gradim i razgrađujem. Linija svojom višeznačnom prirodom pripada imaginarnom prostoru, bilo da je Andrićeva staza, horizont Sevrnog mora ili kontura Fudžija, njena čudesna moć transformacije je snaga koja je na mene izvršila najsnažniji uticaj.


Zbog čega si se odlučio za čelik kao material za oblikovanje skulptura.?


Čelik je u simboličkom određenju material od četiri osnovna elementa: zemlja, vatra, voda i vazduh. Ostvareno jedinstvo i neprestana dinamička razmena ovih elemenata, donosi čvrstinu, uzdržanost i ekonomičnost koja mi je bilo dragoceno. Koristeći čelične ploče, izbegavao sam masu i materijal zadržavao u površini, koliko je to bilo moguće, praveći na taj način opnu izmedju dva prostora: realnog trodimenzionalnog i imaginarnog dvodimenzionalnog. Tako koncipirane, ove skulpture su samo jedna od prolaznih stanica u beskonačnom kruženju svetlosti.


Kako izgleda njihova tehnička realizacija?


Svakoj od njih je prethodila kartonska maketa kojom sam pored likovnih problema rešavao i statiku. Kada sam postigao zadovoljavajući rezultat, maketu bi skenirao i iscrtao njene delove u Autocadu. U odnosu na određenu veličinu sculpture birao sam debljinu ploče i na kraju tehnologijom plazme (jonizovani vazdušni stub pod visokom temperaturom) uz kompjutersku kontrolu sekao deo po deo. Nadalje sam dobijene delove vario, spajao i brusio. Veoma zanimljiv mi je bio taj deo kojim se ukida neposredna realizacija, gde kompjuter odrađuje proces isecanja, i uvodi element blizak konstruktivistima. Digitalnim putem se otvara prostor umnožavanja, umetnik postaje inženjer i njegov posao nije neposredna realizacija, već čista ideja koju je na kraju moguće dovesti do opšteg interesa.


Kakvu ulogu ima tehnologija u tvom radu?


Moj rad je u celini smešten izmedju neposrednog crtanja i posrednog isecanja kompjuterom. U određenim fazama digitalna tehnologija je čak nosilac poetike. Jer u savremenom svetu pojam digitalne slike relativizuje i čini nejasnom granicu izmedju realnog i irealnog. Piksel kvadratom gradi prenosnu sliku u pukotini nesavršenog mehanizma čovekove percepcije. Zaviruje iza grubih čula, otvara svet mogućeg i obogaćuje realnost prostorom izvan neposrednog iskustva. Tako digitalna slika komunikaciju dobrim delom premešta u imaginarnu ravan, a na paradoksalan način zadržava obeležje neposrednog dokumentarnog medija.


Šta simbolizuje krst u tvom radu?


Teško je tu izbeći one opšte simboličke odrednice kao što su, da je on : simbol prelaznog sveta, stecište pomirenih suprotnosti, delatna praznina i mesto večnog života. Ali ono što je najvažnije jeste, kako se on isčitava kao posebnost u nečijem radu. Ja sa u razigravanju sadržaja crnih površina linije, u jednom trenutku poželeo da tu prazninu i negativ pretvorim u pozitiv. Pomislio sam, ako je moguće da ta površina ima moć širenja i skupljanja, zašto ne bi imala moć kretanja po vertikali?. Isecanjem i previjanjem papira, odjednom je linija ušla u trodimenzionalni prostor i apsurdno zakoračila u vertikalu. Ukrštanjem vertikale sa prvobitnom horizontalom nastaje princip krsta. On je izgrađen na ideji prelaska iz jedne u drugu dimenziju. U ovom slučaju je vidljiva njegova tehnička konponenta, ali upravo je ona ta koja poetiku krsta uzdiže i potvrđuje u najsnažnijem obliku.


Poželjna sredina za postavljanje tvojih skulptura? Odnos sa prostorom?


Krajnja ideja u realizaciji mojih skulptura se odnosi na proporciju. Sadašnje skulpture su skice nekim budućim, izvedenim u javnom prostoru ili u prirodnim pejsažu. Izvođenje skulptura znatno većih proporcija u otvorenom prostoru omogućilo bi posmatraču slobodu kretanja oko njih i kroz njih. Uz pomoć sunca, u zavisnosti od godišnjeg doba i doba dana, na tlu bi se uvek pojavljivali različiti crteži-senke. Skulptura bi se tako vratila Imaginarnom poreklu, a posmatrač bi postao učesnik, odnosno deo prostora koji se kretanjem neprekidno menja. Bio bi doveden u dragocenu poziciju svesti o sopstvenom položaju i trajanju. Gaston Bašlan u raspravi o prostoru kaže: «Ta duša, ta senka, taj šum jedne senke koja želi svoje jedinstvo, ona se čuje spolja a da ne možemo izvesno znati da se stvarno nalazi unutra». Za mene je dragoceno to kolebanje, neprekidno kretanje i preplitanje, težnja raspolućenosti da se uobliči u celinu.


Radio si pozorišne plakate opreme knjiga, konpakt diskova. Da li to još uvek radiš i šta bi izdvojio što si dosad radio na tom polju stvaralaštva.?


Da povremeno radim, to me zabavlja, pruža mi malu distancu od mog rada i predstavlja izvor dodatnih prihoda. Stalni sam saradnik Balkankulta, kreirao sam im vizuelni identitet i za njih sam radio katalog Dana islandske kulture i seriju knjižica o kulturnoj politici. Radio sam par knjiga za muzej Nikole Tesle, koricu monografije Miše Janketića i dva poslednja CD-a Pavla Aksentijevića, plakate za pozorišne predstave u Narodnom pozorištu i Bitef teatru, logo Bolnice za cerebralnu paralizu. Zanimljivo je pomenuti i knjigu o uskršnjim hlebovima koju je izdao Asahi Šimbun-Tokijo, za njih sam uradio više crteža srpskih obrednih hlebova. Bilo je toga dosta, ali ovo bi ukratko izdvojio.


Koliko ovo vreme ima sluha za umetnike i umetnost kakvom se baviš?


Ne mislim na to često, posvećen sam svom radu i samo povremeno osetim neki čudan zamor koji dolazi spolja, tada mi bude jasno da ustvari radim pod jako teškim okolnostima. Ne bi govorio o prisustvu sluha, već o njegovom odsustvu, njega je zamenila prevelika dominacija politike, uz sva redefinisanja same umetnosti, u toj trci za profitom ona je izgubila utakmicu. Više se ne pominje potreba za umetnošću, već potreba za njenim trivijalnim korišćenjem. Sebe sam svesno postavio na margine, dovoljno daleko da bi sačuvao neophodni mir, ali i dovoljno blizu da bi sve to pratio. Ja imam svoju vernu publiku, dosta mojih radova se nalazi širom sveta, njima dobijam dodatnu potvrdu o komunikativnosti, i to mi daje onaj neophodni podsticaj za dalji rad. Imam utisak da umetnik mora biti iskren i jasan u onome što saopštava, tim preduslovom on otvara mnoga vrata.


Nikada nijednom posvećenom umetniku nije bilo lako, nije to ni danas, bez obzira da li on živi u Njujorku, Berlinu ili Beogradu, ali kome je danas lako?


Globalizacija pored svih mana, donosi jedan zanimljv prostor malim kulturama, na izvestan način ih oslobađa provincijalnog sižea, stvara prostor nesmetane komunikacije i poređenja, stimulišući ono istinski vredno u njima. Tako se globalno stvara Kultura slobode, vazduh umetnosti, čijim udisanjem svet postaje bolji i humaniji. Kako izgleda ambijent u kojem radiš? Prostor kao kućni ljubimac uvek sliči vlasniku, dosta otvorenog svetlog prostora sa visokim plafonima su nešto u čemu se osećam najbolje. Trenutno sam u svom malom ateljeu od 20 kvadrata koji želim da adaptiram. Taj sam posao poverio mojoj prijateljici arhitekti Ani Mihajlović, ali postoji u vezi sa takvom situacijom jedna priča vezana za Engleskog slikar Frensis Bejkona. Celog svog života je radio u malom skučenom prostoru, onda kad je postao slavan i dobio priliku da sebi priušti idealne uslove, napravio je u istom kraju veliki atelje. Nije izdržao u njemu ni mesec dana, vratio se u onaj mali, jer je jedino tamo imao sve kreativne preduslove za rad. Ma koliko vi imali odnos prema prostoru, on tiho i nečujno izgrađuje vas, postaje neodvojivi činilac vašeg stvaralaštva.

Datum objavljivanja: