Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Vladimir Markoski
Ivan Nedeljković
Milan Tucović
Milenko Vasić
Ljubodrag Janković Jale
Marko Mamić Maša
Leonid Šejka
Predrag Milosavljević Peđa
Katarina Ambrozić
Irina Subotić
Potraga za gradnjom
“Potraga za gradnjom” kao iskonska ljudska potreba za umetnika je permanentni proces, koji činom okončanja u jednom provocira nove duhovne konstrukcije. Sazidati svoju kuću, obeležiti svoj prostor, ugraditi svoj kamen u “među života”, stameno i čvrsto da izdrži vetrove vremena, strujanja epoha i da ostavi traga, da znači...
Simbolika kuća u celovitom civilizaciskom hodu nije se mnogo promenila. U tom filozofskom, sustastvenom bitku manje je važno da li je ona prmitivna, skromna, tek krov nad glavom ili je veleletna hacijenda iz holivudskih filmova ili možda našeg neposrednog okruženja.
Večerašnja izložba želi da ukaže, opomene, podseti na duh tradicije koji je sačuvala stara crnogorska kuća, a koji možda hotimice iz prevelike želje za novim zaboravljamo, nezanjući pri tom da se novo kao izvornost odavno potrošila, da je to novo uvek iza nas i da ga treba tražiti u onome što je bilo. Što je podstaklo Milu Dragičević da gradi mozaičku kuću?
Umentnica već godinama koristi mozaičku tehniku za uobličavanje svojih artističkih zamisli. Od dvodimenzionalnog mozaika, preko reljefnih formi, do trodimenzionalnih oblika, postupno i smelo, Mila Dragičević gradi svoju umetničku kuću. Njene dimenzije nisu realnih razmera, ako posmatramo kuću kao objekat za stanovanje, međutim, duhovne, umetničke dimenzije nadilaze njihovu upotrebnu vrednodt i daju im kvalitet više. Miline kuće nisu puke replike crnogorskih kuća, iako u njima umetnica nalazi polazišnu inspiraciju. One su prilika za jednu staru/novu zankovnost, koja želi da se ispolji-kao ambijentalna celina, kao procesualnost, kao fiktivna kuća ili armatura/ skelet. Dakle, umetnica nas uvodi u svoju priču o gradnji, zapravo, u sam postupak, egzekuciju gradnje simulirajući procese nastanka u više stvaralačkih faza. Ona rasčlanjuje, razgrađuje, dekomponuje zarad novog uobličenja, ponovnog stvaranja, nove/stare kuće. Korišćenje mozaika za gradnju svojih arhitektonskih formi izazov je za umetnicu podjednako važan kao i istraživanje same mozaičke tehnike kao umetničkog medija. Takođe, korišćenje armaturnih fasadnih mrežica, dakle, tipično građevinskog materijala, komponovanje ritmovanih celina, igra zatvorenih i perforiranih formi, načini su približavanja i uosećavanja samog stvaralačkog procesa, koji je često važniji od finalnog proizvoda.
Ulazak u Milinu kuću je moguć, naravno fiktivno. Zidanje je stvarno, što je umetnica demonstrirala u prostoru galerije. Čiste, plave površi neba i mora, kamen-simplifikacija su fizikuma, tela kuće, kroz redukciju, jednostavnost formi, naravno, ne i smisla. Crnogorska kuća, od pritesanog ili tesanog sivog kamena, s krovom od “kanalice” na dve vode, s malim prozorima, drvenom grednom tavanicom, kuća je sa ognjištem, kuća s imenom, poreklom, tradicijom. Slično je čovek sa ovog podneblja gradio i svoju duhovnu kuću-crkvu. Male jednobrodne građevine sa “zvonikom na preslicu” na najlepšim vidicima ambijentalna su prepoznatljivost crnogoskih prostora, naručito Primorja.
Kroz priču o gradnji, o kući, crkvi, Mila Dragičević nam, zapravo, priča istinu o nama, našim duhovnim i stvarnim precima, sublimira u umetničoj formi, vekovnu mentalnu arhitekturu, čoveka ovih prostora, istražuje duhovnu vertikalu stvaralačkog podsticanja na koju umetnost može/mora da računa u nekim novim/starim kreativnim arhitekturama.
Anastazija Miranović
Datum objavljivanja: