Pretraga

 Usred doba postmodernističke destrukcije i košmara svakodnevnog života Predrag Todorović ima dara, snage i hrabrosti da svojim mozaicima i pastelima stvara vedri bukolički svet nimfi, panova i satira, večitih bogova i dionisijskih misterija. Usred vremena "ružne slike" on uspeva da otkrije lepotu svitanja i sutona, onih trenutaka kad se prekida dramska napregnutost naše slike sveta i sve suprotnosti razrešavaju u odnekud ponovo nadenom akordu Orfejeve lire, kad u mitskom osvetljenju izmirenja svetlosti i tame sve stvari stoje združene i u svima oživi raskidani Orfej i zabruji davno zaboravljena melodija Marstjine svirale. U tom svetu gube se konture stvarnosti kao u snovima, te njegova bića postaju stanovnici neke nove mitske stvarnosti u kojoj nema ni vremena ni prostora.



Nije nimalo slučajno da za kreiranje tog sveta Todorović bira drevnu tehniku mozaika, koja se po tradiciji nalazila po palatama, hramovima i mauzolejima, dakle prostorima koji po svojoj najdubljoj nameni sugerišu blažen život, nešto onostrano, gde je iskošena svetlost u službi metafizike osnovnih životnih principa. Na Todorovićevim mozaicima i pastelima svetlost izvire iz samih stvari, što svim njegovim prizorima daje mistički sjaj. Ali to nije hladna severnjačka mistika, već toplina mediteranskih orgijastičkih misterija, mistika koja proizilazi iz zanosa i opijenosti životom.



Svet koji stvara Predrag Todorović podseća na pejzaže Kloda Lorena i Pusena, na njima živi i neka vrsta oniričkih vizija Gistava Moroa, a oseća se i prisutnost čudesnih igara svetlosti Rembranta i Tarnera. Ali ovi veliki uzori nisu uništili originalnost njegovog sveta. Naprotiv, Todorovićevi mozaici i pasteli pripadaju našem vremenu. Bića iz snova i drevnih legendi samo su povod da umetnik izrazi svoje osećanje sveta, a ono stvara neku novu legendu, neku novu lepotu, neki budući vanvremenski mit danas tako potreban umetnikovim savremenicima.

dr. Dragoslav Srejović