Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Ljubomir Ivanović Ljuba
Biljana Cincarević
Vilim Svečnjak
Ljiljana Drezga
Paja Jovanović
Milan Konjović
Antun Motika
Pavel Đurković
Ljiljana Bursać
Gordan Nikolić
Tekst o radu Radmile Mile Dragićević
Da umetnost gradi ličnost i da ništa nije istrošeno i prevaziđeno, pa čak ni jedna arhaična tehnika kao što je mozaik, govore nam najnoviji radovi Radmile-Mile Dragićević. Stvarajući svoj lični opus, ona je pomerila granice mozaika kao tehnike, postavljući ga u središte današnjeg sveta: zvuk, svetlost, minimalizam, istraživanje materije, korespodencija sa drugim savremenim medijima kao što je fotografija, unosi duh univerzalnog, novopostavljenog, novi stav koji treba umeti isčitati.
Logičan razvojni put krenuo je od ciklusa “Glave” započete 1995. gde se moglo primetiti da kretanjem kroz klasičan, dvodimenzionalni mozaik, umetnica pokazuje sasvim karakterističan pristup: veoma naglašen crtež i određeni arhetipski – monumentalan karakter ovih porteta. Snažni pokreti ka izlasku iz pikturalnog i očekivanog već su ovde postojali.
U ciklusu “Maske” ona započinje sa reljefnom formom i unosi nove materijale kao što su: staklo od razbijenoh bočica parfema, tastatura kompjutera, porcelan, metal, telefonski gajtan i sl. “Maske” su porteti stvarnih ličnosti, još uvek nose priču da bi se u sledećem ciklusu pod nazivom “Varijacije” iskritalisao univerzalni portet u vidu reljefnog, monohromnog mozaika.
Ista reljefna forma je u “Varijacijama” poslužila kao zajednički imenitelj različitim materijalima: kamenu, cigli i ogledalu da svaki ponaosob, mozaički oblikuju lik. To je bio prvi značajan korak ka napuštanju kolorističkog mozaika. Uzeta je samo jedna vrsta kamena i sa njim je stvoreno lice. Ovde prestaje svaka deskripcija i započinje istraživanje samog materijala, ono sa čim se susreću mnogi savremeni, eksperimentalni umetnici. Dakle, poetika se ne razvija u priči, već ide u nazad, ka izvornom, ka samoj materiji kao takvoj.
Četvrta vrsta njenog smelog razmišljanja je monohromni mozaik bet reljefa, mozaik-zid, napravljen od jednog materijala, bez očekivane likovne igre u smislu gradacije veličine, oblika i sl. Takav umetnički stav u njenom opusu se izdvaja kao najsmeliji i najradikalniji. Uvelikom ravnom mozaiku sastavljenom samo od tesera od izlomljenih komadića ogledala, osim blago kružne forme ne postoji ništa što bi se “prepoznalo”, samo jednostavnost i mir, kao mesto za molitvu. Za samu autorku to je eksperiment, nešto štp želi da ostvai i sa ciglom i sa kamenom. Ona ne razmišlja o utisku i asocijacijama, već o postupku, kako sazidati zid od ogledala. Na ovaj način ona povezuje mozaiču tehniku sa konceptualom, prostornom, ambijentalnom umetnošću i otvara mogićnost za novo polje istraživanja: mozaični konteplativni minimalizam.
U završnoj fazi, ona se opet vraća formi i igri i kroz ciklus radova od izlomljenog ogledala na talasastom aluminijumu ispituje igru svetlosti, jednobraznost (tesera) koja daje čitav spektar boja u zavisnosti od refleksa predmeta u ogledalu. Ovde je i Gaudi, i inspiracija običnom kuhinjskom aluminijumskom foliom i kretanje ka fotografiji. Njena saradnja sa fotografom Milanom Radovanovićem najbolje govori o novoj umetničkoj praksi u kojoj dijalog dva umetnika formira nešto što je zajedničko i nedeljivo, kao što su to neverovatne fotografije najnovijih Milinih mozaika i njihova umetničko-fotografska nadgradnja. Iz ove tačke njenog razvojnog puta postoji čitav niz daljih, mogućih rešenja i ona su potpuno neočekivana. Njen aktivan ispitujući odnos prema mozaiku kao monumentalnoj slikarskoj tehnici je nešto što nas upućuje da pratimo i beležimo.
Datum objavljivanja: