Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milanko Mandić
Milenko Vasić
Milan Marinković Cile
Ljiljana Drezga
Dado Đurić
Predrag Milosavljević Peđa
Marko Murat
Boža Ilić
Magdalena Miočinović Andrić
Đorđe Andrejević Kun
"Stilom po stilu"
Autor: Ljubomir Gligorijević
Savremeni umetnici su tradicionalan odnos prema životinjama kao motivu načeli mnogim živim, oštrim ali i dvosmislenim pitanjima. Sklon slikanju čovekovih i životinjskih otvorenih usta, pa i rana u njima, upoređujući to sa Monetovim slikanjem zalaska sunca, Francis Bacon je ukazivao na nežnu ružičastu boju, sjaj i čistoću sređenih komada mesa, komada nečijih tela, u izlozima kasapnica. Robert Rauschenberg je gnevno uzvratio na primedbe jedne izrazito doterane dame obmotane krznom, a povodom njegove preparirane angorske koze mestimično umazane bojom i obgrljene automobilskom gumom. Tako bismo i mi doviknuli da je preteška melanholija (?) „našega" Samija morala već da nam slomije vratove, i da pri tome ne mislimo da smo izašli iz sfere savremene umetnosti: prizor u Bgd. Zoo-u je i divotan i strašan, crn do neba.
S druge strane, izvesno je da je upravo taksidermija, čijim uslugama se i Rauschenberg koristio, u znatnoj meri približila moderne asamblažiste „gadnim" stvarima, i da je „mrtvim" stvarima, već uvedenim u visoku umetnost, dodala njihovu doslovnu varijantu, kako to dokazuju ostvarenja u rasponu od Maeret Oppenheim do Edwarda Kienholza. A tu se pokazuje da je samo moguće a ne i nužno da ubijena životinja bude tragička ili društveno-kritička okosnica autorskog izraza.
U svakom slučaju, izmenjeni uslovi o kojima na osnovu mase eko-informacija znamo i više nego što možemo da primimo, čine savremenu sudbinu životinja izuzetno eksplozivno upotrebljivim kontekstom umetničkog stvaranja. To se svakako mora odraziti i na umetnike koji rade bez zazora u tradicionalnim medijima. Ali, tradicionalni mediji sa tako izmenjenim kontekstom zaoštravaju pitanje stila, koji je već odlučno prelaman u animalističkom angažovanju Braquea i Picassoa.
Za povratak samim klasičnim stilskim obrascima, međutim, kako to čini Nikola Vukosavljević, potrebno je da postoji dodatni razlog. Sigurno je, svakako, da anatomske i čulne specijalizovanosti životinja nedostižne čoveku, to jemstvo vekovnog alegorijskog, simboličkog i magijskog umetničkog izraza, igraju i danas značajnu ulogu. Sigurno je i da, stalno iznova, zadivljuje pouzdana fizionomiranost životinjskih vrsta, njihova beskrajno raznovrsna formalna određenost. I sigurno je da u fatalnom „prehrambenom lancu" o kome govore evolucionisti, životinje nisu nimalo nevini učesnici; njihova drama opstanka privlači još uvek nesmanjenom snagom. Ali sve to nije dovoljno za određivanje jednog individualnog stila stvaranja i može da stoji u osnovi neke „unutarnje forme" kolektivnog mišljenja i osećanja, tj. nekog kolektivnog stila kakav i jeste stil tradicije na koji se Vukosavljević oslanja. On se oslanja na životinje kao vrstu, bez isticanja individualnih odlika, kao što se oslanja i na kolektivni stil starih vremena, pa izgleda da zalazi na tle na kome je „sve gotovo". Upravo tu i nailazimo na onaj neophodni, njegov lični stvaralački rizik. Radi se o dvostrukom objektivnom dodiru koji u velikoj meri unapred zatire svako novo autorsko učešće, pa se ovakvo opredeljenje može smatrati i znakom konformizma i znakom izuzetne hrabrosti i samopouzdanja. Da bi se dokazalo da je po sredi ovo drugo, izgleda da je nužno razmatranje o stilu poistovetiti sa razmatranjem ponašanja „prema", te pitanje dodira zahteva istovremeno i doslovno likovni i doslovno egzistencijski odgovor. Što se likovne strane tiče, samo stavljanje dodira u prvi plan kao bitnog nosioca stila oslonjenog na tradiciju, unapred pretpostavlja otelotvorenu kategoriju majstorstva. Jer, daleko od toga da mu cilj bude naznačavanje potkožnih sklopova mišića i kostiju, Vukosavljević odlučnim crtačkim potezima sažima obilje fizičkih konotacija svojih vajanih životinja da bi njihovu konačnu namenjenost tražio u dubokoj prirodi samog crtačkog poteza, jednog, onog koji je toliko vremena vladao mnogim varijantama kaligrafske i slikarske umetnosti Dalekog Istoka. I mišić i kost i kruto krilo insekta i krljušt vodozemca zaodevaju se u potez, ravnopravno i na isti način učestvuju u jedinstvenom udaru likovne celine i celine motiva, udaru koji je, kao i pojedinačni potez, munjevit i slobodan u upotrebi vremena a blag u konačnom osećanju, posmatračevom / autorovom snatrenju. Od crteža u kojima se nizanje potegnutih uvek početnih gestova medijski javlja kao prirodno, do skulptura sa obiljem napravljenih delova, tu se uvek i sa istom efikasnošću celina izvlači iz gesta ruke, iz ramena, iz tela koje nosi uspomenu na mnoge prostore i još više njih zna da predloži. To nije onaj gest slikarski čije traženje ispravke dovodi do celine, već gest skulptorski kome kao da je uvek potrebna sudbinska odluka. U našoj sredini trebalo je, izgleda, čekati na vajara da bi se takav gest ostvario. Pokret kljuna predstavljene životinje, pokret per(j)a, noge ili samo kandže, oka, sačuvani su u predstavljenom kljunu, peru, noktu ... kao potez njihovog nastajanja a ne njihove kretnje, i znače osvojenu samostalnost, zavrćenu samoću, nađenu beskonačnost u konačnom, svet u konkretnom. Zmija je možda idealan motiv za ispoljavanje ove strategije. Možda će se naime, jednog dana u ovom opusu naći predstavljena i sasvim ispružena zmija, nastala u jednom potezu, ili sklupčana zmija, obuhvaćena jednim potezom, ali do sada taj poriv ,,od jednog poteza" Vukosavljević je koristio i daleko složenije. Magičnu ge-staciju tela zmije u pokretu on prenosi na artikulaciju njenog oblika tako da niz njenih „dužina" dobija različita prostorna određenja. Mnoštvo delova zmije dobija svoj identitet i to iznova određuje, i likovno i ikonički, celinu. Tako uspostavljeni delovi učestvuju u konotiranju izuzetno bogate polifonijske strukture - u telu zmije, tom izvorno homofonom predlošku. Uprkos prirodnoj neprekinutosti arabeske, tu nema celine pokreta niti jednostavnog trajanja, njen tok ima brojne zadrške do potpune pasivizacije, i brojne uzlete do ispunjavanja energijom i najinertnijih masa; ona poseduje neku vrstu unutrašnje kompozitnosti i nagoni na stalno obnavljanje kontemplacije jednog. Odbojne odlike zmije, čak i uvek prisutna njena opscenost oživljavana našim neugaslim animizmom, udaljavaju se pred autoritetom njenog novouspostavljenog bića. Radi se, naime, o izvornom osvajanju hijeratskog života skulpture. Predstavljeni vitalni pokret, otvaranje čeljusti, ili skok, kao i središta pritajene snage životinje, služe kao generatori ovog crtanja u prostoru koje odbija da angažuje gledaočev prostor. Skok ostaje u samoj životinji, zev objavljuje čeljust, žalac postaje indeks. Ta skulptura stvara svoju nezavisnu zonu, onu koju inače skulpturama daje postolje. I koliko god da može biti predstavljena kao fizički agresivna, zmija je tu kao amblem, izmeštena, odsutna, postolje joj nije potrebno. To neučestvovanje u stvarnom prostoru ne znači i kočenje predstavljenog bića, već pre uspostavljanje njegovog globalnog - tajnog - vremena vremenom pojedinačnog poteza. Kao da se stalno obnavljani nadmoćni trenutak ove skulpture, trenutak tišine, objavljuje sa munjom. Kao da dubina ne može da se objavi bez oštroumlja. I nimalo ne čudi Vukosavljevićeva izrazita naklonost prema životinjama čija tela dozvoljavaju raščlanjavanje drugoga reda, daleko življe u odnosu na ono koje omogućuju anatomski sklopovi. Od žalca do svake pojedine krljušti zmije, od kljuna do svakog рега ptice, Vukosavljević sprovodi svoj osobeni crtački zahvat. Stoga se prirodnim može shvatiti i njegovo često posezanje za tankim Hmom u kome je izveo veliki broj skulptura. Rez u sečenju poistovećuje se sa crtačkim potezom, a spretnost pomoćnika varioca omogućuje neposrednost i brzinu u realizaciju „kroja", sa šavovima i zglobovima podatnim širokom razmahu vajarsko-crtačke uobrazilje. Od odela od žada dinastije Han, preko ratničkih oklopa ili vajanog oklopa Donatellovog Gattamelate, do mekih, krojenih predstava običnih predmeta bele tehnike Claesa Oldenburga, uz stalno povlašćeno prisustvo visoke mode u odevanju svih vremena, taj uvek živi izazov vajarima Vukosavljević prihvata sa velikom zanatskom spremnošću i zadovoljstvom.
Kada је reljef u pitanju, glini pri radu odleću parčad, ona ostavljaju trag, korito brzog poteza, da bi u konačnom odlivku prevladao medijski obrt, sa reljefom kao pozitivom traga noža. U procesu od povlačenja najtananije linije kojom se predstavlja nokat, i koja odlučuje celinu kandže, do zamašnijih kopova koji obrazuju najživlju ritmičku sekvencu masa predstavljenih prirodno jako raščlanjenih mišićnih i zglobnih grupa ptičjih nogu, izmiruje se svaki zahtev za celovitošću reljefne ploče kao tla gde stopala postaju tragovi, prirodni likovni izvor. Iz takvih tragova - iz zemlje - Vukosavljević je podigao svoje obilje male plastike: ploča reljefa postajala je ne postolje već fakturalno živo tle za figurine, pojedinačne ali često umnožavane da vrve varirajući jedinstven formalni potsticaj. Otuda i plakete koje doslovno neumorno emituje ne pitajući se o njihovoj nameni niti o koristi, siguran jedino u njihovo izvorno medijsko lutajuće biće „među novcem i međ' snom", koje može ali i ne mora da se bilo kada zatekne u milosti velikoga sveta. Reklo bi se da je iz reljefa, kao sopstvenim rilom iz blata, stvoren i Vukosavljevićev vepar koji je danas javna skulptura u parku. Uz svu masivnost i divljinu, uz punu fakturalnu otkačenost blatne krpeži površine, simetričnost moćnih masa dva uha ovog vepra, kao simetričnost dva oka orla, ili dva fara automobila, u službi je brzine, odlučnosti i jasnoće uspostavljanja celine.
Kroj glave zmije, linija nokta kandže ptice, pa evo sada i čvrsta simetričnost dva uha vepra, kao sažeci i završnice i začeci jedinstvenog poteza u stvaranju celine tela predstavljane životinje, primerno oglašavaju Vukosavljevićevu rasnu jednostavnost, likovnu čvrstinu i efikasnost, i upućuju na onaj trenutak kada je koncentracija neodvojiva od najvećeg rizika. A to, ako i važi za spontani stvaralački rad uopšte, postaje posebno osetno u ostvarivanju savršenstva.
Dr Ljubomir Gligorijević
Datum objavljivanja: