Umetnik

Nikola Vukosavljević (1946)

Prati umetnika

Pretraga

O skulpturama i akvarelima Nikole Vukosavljevića

Autor: Lazar Stojnović

U odnosu na pluralistička vrtloženja prilično nepregledne i razuđene beogradske likovne scene Nikola Vukosavljević zauzima lateralnu poziciju samosvesnog svedoka koji s pristojne udaljenosti posmatra radikalne promene u febrilnom tkivu umetnosti. Duboko uveren u postojanost iluzivnog karaktera umetnosti i polufunkcionalnu misiju njenih „kao da struktura" polira reljef svesti i odupire se, negovanjem etike i prevashodno estetike kreativnog čina, „subverzivnoj" energiji duha vremena koja problematizuje status umetničkog dela, pa i njegovog tvorca, u trendovskom zadovoljavanju hirovitih imperativa aktuelnog Sada.

Zatvoren u sebe i zaokružen sobom Nikola Vukosavljević medijskom pravovernošću transparentno registruje reakcije povišene samosvesti i promišlja estetske moduse za obelodanjivanje životnih i umetničkih istina. Oslanjajući se na sopstvene izražajne i oblikovne potencijale izbegava opasnost da bude kontaminiran lančanim reakcijama globalnog, interaktivnog performansa i uporno istrajava na očuvanju razlike između individualnih intencija stvaralačkog subjekta i fiktivnog bića pojavnosti. Dovoljno prepoznatljivim, praksom proverenim i personalizovanim diskursom, orkestrira disharmonične akorde vremena, analitičko-sintetičkim postupkom profiliše valere sopstva i beleži ožiljke nastale u sudaru s raznorodnim očitavanjima irealizovane zbilje. Tokom vizelizacije sveta subjektivne posebnosti podvodi imaginarno iskustvo pod strogu nadležnost sugestivne forme koja daje višemisleni oblik njegovoj zapitanosti o smislu egzistencije i volšebno osveštava pritajenu želju da se, ekspresivnom linijom i elementarnim morfološkim sklopovima, fokusira prolazna autentičnost i uverljivo predoči dostignuti stepen integriteta na neizvesnom putu ostvarivanja totaliteta vlastitosti.

Pokušavajući da bude onakav kakvog ga vreme traži Nikola Vukosavljević zadržava referencijalni odnos prema stvarnosti i osobenom primenom klasičnog repertoara izražajnih sredstava artikuliše, bez insistiranja na psihološkim stanjima, ekstatičnim raspoloženjima i emotivnim doživljajima, prisustvo „ohlađene" senzibilnosti u (pre)označavanju svojih spoznaja. U njegovom aktivističkom stvaralačkom prosedeu potencirana stvarnost, prepuna neočekivanih spregova, ostaje potka fiktivnog tkanja ali u subjektivnoj transpoziciji empirijskih data demonstrira sposobnost da skrene pogled sa te stvarnosti i simboličkom redukcijom realnog produbi jaz između fragmentovane zbilje i njene slike, kada „označeno može biti da a može biti i ne". Svet istovremeno sagledava i kao čovekovo obitavalište i kao projekciju subjektivne volje tako da reljefi, crteži i „hlebovi" stavljeni u odnos prema „objektivnoj realnosti" predstavljaju sliku nečega a u relaciji prema "subjektivnoj stvarnosti" ničije slike. Sazdani kodovima senzibiliteta i duha od pršljenova čulnog sveta tvore lanac značenja koji svojim mobilnim strukturama, definisanim umetnikom samim, predočavaju segmente spoljašnjih i unutrašnjih iskustava. Usmereni na apsolutizaciju bića i relativizaciju istina obeležavaju skok u dalj razobručene, individualističke logike koja odstupa od mimetičkog prikaza realnosti da bi, realnošću determinisanom operacijama, prekrila stvarnost velom sopstvenih apstrakcija u čijem se slojevitom prepletu naslućuje trenutno stanje meditativne osećajnosti koja, u stvari, usvaja i odbacuje realnost uz pomoć imaginarnog. Refleksi vremena „velikog poricanja" i redefinisanja odnosa čoveka i kosmosa donekle su uticali na izvesne pomake u likovnoj poetici Nikole Vukosavljevića koji zagovara modifikovan humanistički stav po kome stvaralac, kao biće „ni nebesko ni zemaljsko gleda svet oko sebe, da bi bolje razumeo ono što jeste, da bi samog sebe mogao da vaja i savlada". Suočen s varljivim istinama individualne i kolektivne egzistencije opredeljuje se za idealističku koncepciju čije premise sugerišu da ne postoji ništa realno jer sve je reačlno, zavisno od subjektivnog stava posmatranja ili potenciranjem mogućih nemogućnosti posredno upućuju na preigravanje ustaljene razlike između privida i stvarnosti. Zaokupljen zbirom unutrašnjih pitanja i nepotpunih odgovora u semantici prikazivanja za obeležavanje svoje teritorije, gde se događa egzistencija i ispoljava esencija bića, pribegava svemoćnoj fikciji. S osloncem na fikciju, kao glavnu semantičku originalnost i likovno sredstvo za oblikovanje ontoloških sadržaja, personalizuje htenje da prividom umetnosti opravda privid stvarnosti, lustrativno raskrinka skrivenost sopstva, međusobno poveže odvojene životne trenutke i vizuelizuje mnogo brojna lica subjektiviteta.

U procesu samoobjašnjenja i samopotvrđivanja Nikola Vukosavljević snagom percepcije i razigranom maštom ugrađuje segmente realnosti u svoj jezički iskaz koji obuhvata široki raspon leksičko sintaksičkih modaliteta - od primarnih i instiktivnih preko analitičkih i reduktivnih do asocijativnih i apstraktnih. Otkrivajući i prepoznavajući deliće vlastitosti u svemu što ga okružuje, prirodnim konfiguracijama, svetu životinja, ljudima i stvarima, lomi poznati kontekst zapažanja i selektivnim preferencijama oka lovi izmigoljivi vid stvarnosti. Upotrebom „trećeg", unutrašnjeg oka prozire koprenu čulnog privida, dospeva do dna određenog gde pronalazi primarnu strukturu / formu koja određuje jezgro stvari. Razapet između istine, koju večno otkriva i zablude, koja obavija svaki fenomen himerične zbilje, ne zadovoljava se samo time da „stvarnost probada pogledom već ide korak dalje i dopušta da stvari skliznu kroz ruke" da bi na taj način, ispod materijalnosti njihove površine, napipao višemislena značenja a u delu, plastičnim postvarenjem taktilnih vrednosti, istakao Drugost njihovog iluzivnog karaktera, koja je stožerna tačka njihovog određenja - ono nevidljivo, tajnovito, suštinsko, ono po čemu su to što jesu. Njegova dela, rođena venčavanjem oka i duha ali rasterećena automatizma percepcije, slobodnim asocijacijama kleovski reprodukuju „unutrašnje ogledalo" i zgušnjavaju trenutak istine bića u pojednostavljenu formu, koja malo govori a mnogo kazuje. U plemenitom naumu da se približi suštini svog bića Nikola Vukosavljević „misli formom i misli formu" koja nadrasta ravan svog artificijelnog uobličavanja i prerasta u način da se pobedi haos u sebi i oko sebe. Ona je otelotvorenje oslobođene individualnosti koje raste u delu na sve strane, želi da izađe iz sopstvenih granica i da se sazvuči sa svemirom. Okružen mnogostruko transparentnim kosmosom formi i napajan željom da harmonizuje odnose sa svetom okruženja i sakupi deliće svoje rasutosti u celinu, umetnik prepoznaje naznake identiteta i oseća podrhtavanje smisla u poretku životinjskog sveta, uočava kako ptice lete, ribe plivaju, naslućuje kojim se pokretom cvetovi otvaraju. U modelovanju „zoomorfnog atlasa" produbljuje i proširuje granice realnosti, apstrahuje prirodne oblike i približava se organski istinitom ali ne zato što je u reljefima hteo da predstavi objekt u njegovoj telesnosti, verno životu, nego zato što je u njemu bio probuđen osećaj za lepotu organski istinite forme. Da bi stvorio iluziju živoga ne životno istinitog izbegava naturalizaciju i deskripciju, odbacuje sve što je suvišno i s one strane mimetičkog stilizacijom postiže konkretne forme. Tokom redukcije forme i njenog svođenja na primarnost postvaruje unutrašnju koheziju na taj način što ne teži osiromašenju i uprošćavanju odnosa već samo njihovom uređenju. Vitalističku ozarenost pročišćene forme, modelovane u plitkom reljefu na osnovu klasičnog postulata da je oblik konstrukcija / dijalog prostora i materije, dostiže znalačkim korišćenjem žilavosti i elastičnosti bronze.

Primenjujući istorijsko iskustvo modernizma, koje uči umetnika da forma nije prosto posuda, koja u sebe prima neke izvan umetničke sadržaje nego je autonoman i celovit organizam, izgrađen po imanentnim zakonitostima likovnosti, Nikola Vukosavljević sve više ispituje odnose između materijalno date formalne strukture i njene inherentne emotivno-intelektualne suštine. Orijentisan na traganje za formom, merom prostora ali i sintetizovanim znakom prisutne životne energije, proces struktuirajuće svesti zaustavlja na okamenjenim oblicima, nalik na „hlebove" koji sami sebe pokazuju u svom realitetu. Samooznačavajući oblici, redukovanog volumena i naglaše-netaktilnosti, prerastaju u ideograme koji čistotom plastične misli i znakovnošću nude beskonačan lanac značenja. Fosilizovani oblici, sublimacijom prolaznosti vremena i nemim ćutanjem, rečito progovaraju o jednom posebnom svetu u kome se kreće umetnik i koji je samo njegov.

Osećajući nelagodu postojanja u urbanoj sredini i podstaknut željom da ukine razliku između sebe i ne - sebe Nikola Vukosavljević otkriva prirodu. Pred zaključanom tajnom tvoračke prirode rasedlava oči i izoštrenom dioptrijom traži plastične vrednosti u elementarnim prirodnim formama. U crtežima, koji su konstanta njegovog vajarskog mišljenja, ne opisuje prirodu već u stvaralačkom preoznačavanju pojavne realnosti, oslanjajući se na opažanje kao modifikaciju jedne anticipacije, nudi arabesku neočekivanih viđenja. U postupku demistifikacije prirode analitičkom metodom (posmatranje stvarnosti, sumnje u stvarnost, sublimacije stvarnosti) razlaže njene morfološke sklopove i svodi na linearnu igru ekspresivne linije i širokog poteza. Ali, dok opipava skalu vlastitog senzibiliteta, redukuje viđeno u crtežima, kao impulsu trenutka, uvek misli na reljef tako da se u dramatičnom sučeljavanju ritmova i suptilnim tonskim gradacijama sivog, prepletu sastavljenom od mrlja i tačaka, namerno izazvanom osećanju spontanosti naslućuje promišljena arhitektonika, štedljiva u upotrebi dubinskog elementa, prividnom linearnošću (de)maskira prisustvo i unutrašnje zračenje trodimenzionalne forme. U nastojanju da bude ono što jeste Nikola Vukosavljević, zatočenik sadašnjosti, delatnom svešću i savešću probija se kroz čestar umetnosti i sublimiše svoje biće u granicama odabranog medija. Privučen opsenarskom snagom umetnosti u prostorima mogućeg traga za izgubljenom ravnotežom i približava se mentalnim stavovima Haihoy-a koji preferiranjem otvorenog i slobodnog ambivalentnom sagledavanju pojavnosti i harmonizacijom telesnog i duhovnog, omogućuje bolje razumevanje sveta oko sebe i u sebi.

Datum objavljivanja: