Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Ljuba Popović
Nađa Stamenović
Beta Vukanović
Ivana Ivković
Bora Baruh
Ivo Vojvodić
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Milanko Mandić
Saša Janjić
Wonderland
Nemanja Đorđević je dobitnik nagrade za crtež iz fonda „Vladimir Veličković“ namenjenog mladim stvaraocima koji za svoj likovni rukopis biraju baš ovu vrstu tehnike. Govorimo o crtežu koji je između trajnih uticaja antičkih nostalgija i modernih sugestija, sintetizovan do ilustrativnosti, omeđen fotografskim ambicijama u ambijentima istraženim do poslednjeg detalja. Dakle crtež sa svim njegovim interpretacijama i reinterpretacijama, crtež kao početni i krajnji momenat jednog likovnog zapisa. Govorimo o novom glasu, jednom mladom čoveku koji se popeo jednu stepenicu iznad stvarnosti, koji je otcepio jedan njen onirični delić satkan od misli pocepanih železnim sečivom.
Ovo je aranžman snova kao surove šale, čoveka koji zna da će se probuditi, koji nudi sopstvenu manifestaciju nesvesnog, svoju mimodramu. Autorski portret uvek prisutan u kovitlacu maski, mimikričnog lika sa olovkom u ruci koja u njegovoj viziji sada već dolazi sasvim prirodno, Nemanja Mate ispisuje minuskulama svoje ime na etiketi vešto inkorporiranoj u crtež. Na fragilnoj papirnoj podlozi, pratimo aranžman grotesknih maski, ostalih plastičnih formi, tamnih boja sa primesom cinobera kao kontrastom. Crtež ispunjen bojom, zatim urađen laviranim tušem, potom kolažiran sa kakvim umetnutim segmentima različite teksture, komponovan sasvim različitim elementima. Crtež urađen svilotiskom, zapravo plošnim otiskom, od sitnih gotovo poentilističkih tačkica koje tvore prikaz iz sna. Kompozicija „poluljudi „, sa izmeštenim vaskuloznim delovima „tela“, potpuno dekomponovanim, otšrafljenim i potom prišrafljenim. Mozaičkim komponovanjem segmenata nekih prethodnih serija, dobijamo crno na belo dobro ukomponovane aranžmane presečene najsavršenijom bojenom materijom misterioznom kosenilom iz starih vremena. Crvena boja za kraljeve i kardinale, persijske šahove, crvena boja krvi i gneva, a ovde crvena u utrobi dekomponovanih bića, ili samo kao segment koji razdražuje, uzbuđuje, podseća.
Na slici stoji putokaz izgubljenog sećanja, sa bljeskom krunisanih glava, lobanjama, simbolima večite smrti, olovnim vojnicima i prelepim devojkama. Lobanja izrađena od kvarcnog kristala, pronadjena ko zna gde, mističnih moći...Lobanja strašnog suda, ko je gleda umreće ili pak lobanja isceliteljske moći, ili lobanja pronađena u drevnom gradu Maja i to u centralnom delu grada, Amfiteatru ostala iza opscene predstave u kojoj akteri iz svijeta snova i noćnih mora iskazuju svoje agresije na eksplicitan način. Vibrantna linija facijalnih distorzija, organski otpad oko adolescenata-mutanata koji umesto nosa imaju anuse, koji stoje kao jedini gledaoci u jednoj turobnoj predstavi u kojoj se odvija danse macabre. Oblici iz podsvesti trepere i menjaju se pred njihovim očima.
Inkorporirani elementi, različite obrade i teksture, kolažirani crteži sa delovima ljudskog i životinjskog tela, daju jednu potpuno skladnu i dobro promišljenu celinu. Nedosanjani snovi koji se razvijaju u okvirima kakvog paganskog rituala na istoj pozornici i ko zna kako, autor ipak pokušava spasiti čoveka od najnižih instikata. Gledalac doživljava intenzivne emocije, oslobađa se od sopstvenih represivnih, potisnutih htenja. Prikazane su negativne želje, opscena i preko jednog degradirajućeg iskustva, umetnikova sopstvena purifikacija, ali i onoga ko učestvuje u njegovom dionizijskom ritualu. U kompoziciji reklo bi se autoportreta Nemanje Đorđevića, naslućujemo izgled ruskog posleratnog plakata, tačnije plakata filma koji se bavi periodom posle pada režima SSSR-a , „Pokajanje“, koji govori o nedelima koje je počinio tadašnji Staljinov šef tajne policije. Pozajmljeni lik crtanog junaka, i prepoznatljiva olovka, kao glavna slikarska asocijacija vraćaju nas u stvarnost..
Prolazeći tako kroz široku gamu duševnih stanja od očaja do slasti, od krivice do purifikacije, svesni smo da dobijamo vizuelne prevode igre reči i jezičkih metafora svakodnevice, paralelne realnosti koja pruža jednu novu čitljivost predstavljenog diskursa. Voluminozna forma, uočena vibrantnom linijom koja obličava, konstruiše akt, ličnosti čija fizionomija biva krajnje prepoznatljiva, donosi jedno dekonstruisano/konstruisano telo, koje samo teorjiski biva ukomponovano i prepoznato obzirom na znani karakterni aspekt.
Njegovi snovi na platnu su mala neogotička pozorišta apsurda, u kojima bira magiju umesto medicine, lobanje i kosture umesto duhova. Kompleksno vreme u kome živi, „Zemlja čuda“ u kojoj se rodio i u kojoj stvara, nudi mesto raznim likovnim poetikama koje nisu spojive sa nekim opštim umetničkim načelima, već egzistiraju kao tendencije. Nemanja Mate Đorđević nam na svojstven način pokazuje svoju stvarnost , inače veoma tešku za interpretaciju. Kao mogući predstavnik neonadrealizma, nudi tračak sna u kome žive glumci pozorišta apsurda transponovani iz stvarnog sveta .
Vladana Spaić
Datum objavljivanja: