Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Ljuba Popović
Beta Vukanović
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Milanko Mandić
Miodrag B. Protić
Milan Marinković Cile
Antonije Kovačević
Bratislav Ljubišić
Saša Janjić
Razgovor Vladana Spajic i Mate Djordjevic
Razgovaramo sa prošlogodišnjim pobednikom konkursa, nagrađenim autorom iz fonda „Vladimir Veličković“ koji otkriva kakva je bila ta pobednička godina 2009/10, šta je očekivao a šta dobio, koliko mu je bilo lakše da kao nagrađeni aplicira na galerijskim konkursima? Da li su se za njega otvorili neki novi putevi, ima li pomena o inostranstvu...
1. Kakva je bila prethodna godina za tebe?
Ne mogu ni sam da na to precizno odgovorim. Najfascinantnije mi je što sam osetio da kaskam, starim, što je neprirodno za moje godine. Ne mogu to čak ni nazvati starenjem, pre neki svrabež neizlečivi, koji me umara. Pomerila mi se karlica ka grkljanu i eto. Ali ma koliko zvučalo čudno, to je zdravo stanje koje se još više zametne, kao neka čioda, u sam rad, što je kod mene slučaj, ali ne slučajno! Za mene rad predstavlja oblik nemira, godinu sam proveo u iščekivanju da on nestane, što se nije desilo. Kada te zub zaboli, ma koliko bolelo kao u oko, stane, umiri se, ali ovaj nemir i nespokojstvo ne, kazem ti ovo iz srca!
2. Da li je protekla u pripremama za nagradnu izložbu ili ...
Uglavnom da, ali ne bih baš tako formulisao. Postojala je jedna obaveza u spremanju materijala i njegovom sortiranju, ali čini mi se da je taj rad bio obavezan, kao i kašalj, kad se zagrcneš, nekako je dužnost da ispitaš sebe, splet okolnosti, snagu, a ne da na svoju ruku proizvoljno daješ sebi dijagnozu ili terapiju. Vidiš, u ovom slučaju ni dijagnoza, ni terapija, ni rad nisu postojali samo zbog obaveza prema određenoj galeriji, one su u mom slučaju građa za oblik disanja, držanje kičme pravo!
3. Kakva su bila tvoja očekivanja, i šta si mislio uopšte kada si konkurisao... da je ovo još jedan namešten konkurs, da se sve već unapred zna, ali ipak...
Ah! Živa istina! To i jeste nesreća svoje vrste, znam gde sam i znam kuda stvari mogu da krenu i završe! A i to ti je kao neki horor / turizam, gde katkad znaš da ti u obilasku svih tih destinacija neko i skine glavu! Mi svi ponajviše i najbolje poznajemo svoj pol, sebe, svoju telesnost i karakter, pa opet često idemo protiv sebe u svakom od ovih navedenih načina.
4. Šta si uradio sa dobijenim novcem? Uložio si ih u materijal ili...
Sve do dinara, tako je i dobro. Moj dijalog sa novcem je počeo i završio se na šalteru. Mada je, po meni, neukusna ta polemika i spominjanje nekakvog novca, ne znam ni sam zašto. Valjda zato što ta unutrašnja vrednost koja je utkana iz komada u tebe ili mene, nije dužna mera ili gramaža, kao ni broj novčanica. Ipak, to je kao što me deranžira kad neko kaže “civilizacija”. Pa jeste, mi jesmo civilizacija, ali jedna otužna i jadna, pa tako i novci! Kao sredstvo kupoprodaje te unutrašnje gramaže i kubikaže! Govorim o Bartovoj potrošnji. Postavi sopstvenu analizu, recimo znakova svakodnevnog života, šta su oni? Povećanje i kontrola potrošnje. Molim lepo!
5. Evo kako se bliži novi konkurs Veličković, prijaviće se novi mladi i talentovani ljudi, da li bi im umeo došapnuti neki dobitni modus, tajnu dobitnog crteža, manira koji je dopadljiv komisiji?
Gledaj, jedna od mojih omiljenih reči je reč odrođen, izrod. Svoj rad smatram boljim načinom da razumem stvari oko sebe i u sebi, kao neki intimni bukvar u kome na nekom godišnjem nivou saznam po koje novo slovo ,šta je! Pa dok naučim da napišem, otegne se sve i ode dovraga! Tako i ovo što me pitaš, buja kao deo i fizičkog senzibiliteta u svakom. Ne znam da li je pametnije da neko brine o tvome radu ili da rad sam po sebi brine o tebi. Kako god bilo, čoveku je teško kad mu je zagušljivo, neka svako propriča svojom azbukom i slovima. Kada se odlepiš od svojih rodnih gruda koje su u tebi, i svojih najmilijih, vidiš sebe u nekom drugom svetlu, difuznijem, težem za opisivanje. Kako ja njima da pomognem kada ni sam sebi nisam do sada bio kadar da udelim nešto, šta god to bilo. Razumeš, ne mogu sebi ni kamen u ruku dati, a sem toga kultura, kulturna pravila i život iz školske klupe nije moj konj za takmac. Neka rade i grizu.
6. Koliko je tvoj slikarski rukopis sazreo i šta je ono što se promenilo u tvom radu?
Gle, umetnost nije geografija da se nabuba, tako da ne mogu na ovo da odgovorim. Rad kad nabubri i prođe otok, potrebno je neko vreme da ga sagledaš sa distance, iz daljine. Zašto to kažem, pre svega zato sto treba biti potpun i slobodan što ja nisam. Pre svega u globalnom smislu, kao čovek, prema istoriji i društvu, bez ikakvih strasti i koncepcija, za šta ja nisam u stanju.
7. Da li misliš da bi sada trebalo i posetiti malo neke inostrane škole, otići na neko doškolovavanje, saznati o novim trendovima u svetu?
Da! Ali bi ja najradije otišao u Francusku da radim kao baštovan, u nekakvom patetičnom maniru, prikriveno da šišam travu, pa onda kad padne noć da slikam! Šalu na stranu, u današnje vreme je to neka vrsta kupovine vremena, a slobodno vreme je za umetnika i privilegija i nužnost, neka vrsta potrebe da taj takav svet van naše zemlje izvrši nekakvu odmazdu i otme te na neko vreme. Jer razbojnike, đilkoše, lopove, ludake, nasilnike, piromane, ubice, bicikle, noževe, hulje imaš svugde, ali muzeji nigde nisu isti po arhitekturi, enterijeru, delima koje poseduju. A razmena, skladištenje i provlačenje saznanja kroz sito sopstvene logike i forme u radu je privilegija. A da li će do toga doći ovisi! U meni već duže vreme zri da sam sebi ugodim, tako što bih stavio ruke u džepove i odvukao se donekle. Mene to opseda još od detinjstva, kao neka davna ideja koju s vremena na vreme zaboravim, sad si me ti na nju potsetila!
8. Ima li posla za umetnike, ima li dovoljno mesta za njihove izložbe?
Ako je istina da je čovek životinja koja stvara oko sebe znakove i simbole, a da je jedan od tih jezika i simbola potreba da ljudi različitih mišljenja i stila se raziđu do te mere, dok ni most udaljenosti, pre svega fizičke, u smislu ruku uz ruku, im neće pomoći da se spoje. Pa makar taj most goreo, rušio se, a mi svi na njemu bili svako u sebi i svako na svoj način. Tako da, ne ratuje se zbog reči, već zbog planova. Umetnost je proces transmutacije, kao definicija i metafora. Nije svet odvratan ako ti ni dosada ništa nije bilo odvratno, ali mi se nekako čini da nema vremena kultura više sama za sebe, a potom i ni za koga drugog.
9. Kako bi nekom strancu opisao savremenu umetničku scenu Beograda? Tačnije, ako bi savremena umetnička scena bila slika, u kojoj bi tehnici bila izvedena i koji bi motiv predstavljala?
Ja se malo s kim družim, a i ono ljudi što sam sreo i upoznao poželim vrlo brzo da se to nije ni desilo. Ljudi su, da izvineš, postali kao sapun, izližu se. Nesvesno ja i odbijam kontakt sa ljudima vrlo često, što nije osobina sa kojom bih se mogao zakititi. Ali reći ću ti ovo, svo nerazumevanje kao i senka sumnje ili nekakav vid kvalifikacije koje se danas dešavaju oko nas, pozivaju na izvore, na dokumentaciju kao i najrazličitiju provinenciju, gde se na psihološki način izbacuje jednostavan sveznajući pogled, jednostavno sagledavanje pojava, autora, lika, uglova ,svedoka. Reference koje imamo jedni prema drugima, ne leže nigde drugde nego u istini i moraju biti smeštene u svoju funkciju, ne mesto. Stvari su trenutno bez funkcije, mesta, bez ičega. Grabe je rekao da čovek stvara iz krhotina, ali iz, ne stvara krhotinu samu. Da li se oživljava prostor u kulturološkom smislu? Ne, dramatizuje se do nivoa kiča! Ravnodušnost je zamenjena dramom! A oko, koje više ne deluje na mozak, ima nove impulse ideje, okreće se uzbudljivošću. Mada, smatram da svako ko se usudio na najmanji korak, na sud u ovakvim vremenima, će morati u novonastalim vremenima da odgovori na nemoguće pitanje “zašto postojim?”, i donekle zašto sve ovo i kako činimo. Što i jeste jedan od retkih talenata umetnosti same. A sto se tiče uistinu, prosečnost postoji mnogo redje nego I najmanja naznaka ingenioznosti, kada čovek ne ume da prepozna majstorstvo,vodi tupav I plahovit život. Stoga moja slika bi u ovom slucaju bila suvišna tačka. Mislim da sam ti ovim sve rekao.
10. Koliko imaš dodira sa tvojim kolegama iz regiona? Da li poznaješ ono što oni rade, kako se razvijaju, na koga se ugledaju?
Malo, ja malo putujem, jednim delom iz nemogućnosti, jednim delom što sam težak tip. Zato i imam želju da pobegnem, da ne bih užegao, usirio se. Ako je detinjstvo izvor stvari, a jeste, nekako, kakvu god tragediju da si doživeo nema joj ravne ako se nije okotila u tebi. Život nije sreća i bajka, bar ne bi trebalo da bude, pre nekakva borba, gde zavaraš sebe da možeš i da pobediš. Tako ja godinama sebe zavaravam da ću negde otputovati ili otići za stalno, u neko ponosno izgnanstvo, gde ću se osećati malo više kao čovek a ne kao umetnik. Umetnost je za mene moja štaka, proteza, štap, izraslina na grudnom košu, jedanaesti prst, tako da ja, kada bi i obilazio taj region više bih, kao na nekom vašaru, zurio u arhitekturu, ljude, upijao bih kao sunđerom otvoreni prostor drugog meridijana, kao nekakvu maticu kojom se privremeno zašrafim pa je skinem da se setim ko sam! Znaš, trebalo bi da ovaj tekst ne bude fikcija, već nekako da bude stvaran, izgovoren, bez arčenja hartije. Ja ne marim mnogo šta drugi rade, to je sve žito i kukolj, svugde ima odličnih ljudi i loših, a među njima se probere i po koji umetnik.
11. Tvoj slikarski prosede ide u kom smeru?
To i jeste problem, da delo nema smernicu, a opet da mu ne dozvoliš da curi na sve strane. Jedna od privilegija mog bića, a možda i prokletstvo, je da mene sem slike ništa ne interesuje, ne zagolica mi maštu ni dva centimetra. To je nekakva bolest. A kako bih se kretao, ja mogu da znam da je ruska književnost neprocenjivo dragocena za literaturu, da pritisnem u mraku prekidač i upalim svetlo, ali o sebi išta, teško! Znaš, kada je Krleža rekao u Obračunu da se pisanje sastoji od jedne jedine veštine - pisanja rečenice. E pa nered u mislima se prebacuje na rečenice, pa potom u glavu, na čoveka, sredinu, stanje. Zato me zaprepašćuje to neznanje, ta neusaglašenost jedne prirode, na koju ne bih ni trošio reči, ona će sama izrasti iz mene kad dodje red na to i krenuti nekim svojim putem, da se pretvori u nešto što nema ime, i pohita ka sledećoj stanici. A tu leka nema.
12. Ako budeš morao da na inicijativu gradski vlasti naslikaš jedan veliki mural sa angažovanom porukom, gde bi on bio i koju bi poruku nosio?
Ja ne nudim odgovore, kao ni poruke, čovek pre svojim postupcima i vaspitanjem utiče na okolinu. Odnosno, delo u današnjici, čini mi se, pre postavlja pitanja nego odgovore. Vidiš, najpoučniji ljudi su na mene ostavili utisak svojim postupcima utkanim u odelo nekog finog štofa i manira, čovečnosti. Teško je danas preneti poruku tog tipa kada je beznađe imperativ. Ali ako bi se našao u toj ulozi, jer tvoje pitanje je više nego hipotetičko, u hodu bih rešavao svaku od stavki.
13. Da nisi umetnik bio bi?
Na mukama. Oduvek, ne bih te slagao kad bih rekao od malih nogu, nekako mi se činilo da je umetnost nekakva oaza ideala. Tek kasnije sam video da postoji i tu loše usmerena energija, trivijalna, nekakva mizerija, mada ja ni sada sebe ne doživljavam kao umetnika. Ako se život može deliti, deli se na razdoblje do trenutka kad saznaš za umetnost i posle saznanje o umetnosti. Ne mislim da proširiš svoje polje obrazovanja, već da osetiš, kao da te je neko namazao blatom, a onda izvukao na sunce, i sav si se upečen na tom suncu skupio ali od neke sreće, toplote, a i dalje si blatnjav. Upravo u toj težini se i otkrivaju najdublji porivi. Jer ako se do umetnosti dolazi putem asocijacija, drugim delima umetnika i drugim formama, mi ćemo vrlo brzo sebe uhvatiti da paradiramo paralelno protivteži svakog obrasca, svakog sadržaja, novosti, zamenom svake umetnosti koja je izgubila svoju formu. I eto ti samoizdaja. Ali taj osećaj različitosti je osećaj života, ali nekog davljeničkog, uzdrmanog od temelja ka vrhu.
Razgovor Vladana Spajic I Mate Djordjevic.
8.novembar 2010 Beograd
Datum objavljivanja: