Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Ljuba Popović
Nađa Stamenović
Beta Vukanović
Ivana Ivković
Bora Baruh
Ivo Vojvodić
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Milanko Mandić
Saša Janjić
CRNO NA BELO
Nove generacije se ne štede danas već isprobavaju sve mogućnosti kojima bi transponovali svoja osećanja i nemire savremenosti. Olovkom ili tušem iscrtavaju tragove na telu ili duši, sintetizuju sve do ilustrativnosti ili istražuju, tragaju za najmanjim detaljem pod reflektorima definicije sopstvenog htenja, odnosno kreiranja sopstvenog stila.
Izbijaju na videlo sudbine drugih, prepričane kroz metafore nestabilnosti i privremenosti. Pomišljamo, da li je boja žrtvovana u njihovom crtežu, uopšte u savremenom crtežu? Boja je bila u centru ekspresivnih istraživanja velikih pokreta prošlog veka ili pojedinačnih promatranja koji su išli u smeru rešavanja boje u vidu artističke forme. Jasno je da je zajednička likovna poetika ono što povezuje ove mlade ljude i opredeljenje za crnu boju, odnosno tuš. Crna, bela i boja sepije , kao što je već negde zapisano, sa estetskog stanovišta imaju jake sugestivne sposobnosti, a crtež kao najiskreniji otisak umetničkog mišljenja, pokorava se titraju ruke koju ta misao vodi. Jedna vrsta umne vežbe, crtačke prakse nastale u potpunoj slobodi umetnikove misli potpuno odvojene i pomerene od bilo kakvih estetskih briga, oslobođene ikakvih regula koje treba poštovati osim onih koje je umetnik sam sebi postavio.
Na najfragilnijoj pozadini-papiru, pratimo zabeleženu tenziju između beline hartije i tamne boje tuša, sa malo prozračne crvene kao trećim segmentom ovog aranžmana. Katkada potpuna senka koja prekriva ceo papir, iz koje isplivavaju uronjeni oblici koji čak na momente zasijaju sopstvenom belinom koja im dopušta da blešte, uvodi nas u novu pikturalnu dimenziju. Svetlo beline, toliko jake, koja za sobom ostavlja rupe umesto očiju, lobanje umesto glava.
U panorami mladog srpskog slikarskog manira primetno je širenje jedne bizarne i nadrealne sugestivne linije koja seže do dekadentnih stilema davnašnjih vremena. U ovom novom talasu, umetnika koji uvek tragaju za mogućnostima i novim solucijama, ali se i oslanjaju na različite starije slikarske prakse koje potom utapaju u jednu potpunu umetničku formu, nalaze se i Nemanja Mate Đorđević, Đorđe Savić i Damjan Kovačević.
Ako smo rekli da je slična slikarska poetika , te pridodajemo tome i osećaj za vreme u kome živimo, te tendencija ka eksperimentu, različito tretiranje materije, ali kako bi se dobili isti, očekivani efekti , ono što povezuje ove mlade ljude, treba pomenuti i ono što je svakom od njih osobeno i drugačije. Misteriozni teatar ukradenih sećanja, jednog izgubljenog vremena, sa crtežima koji donose epizode srednjevekovne ikonografije sa motivom danse macabre koji je sjedinjen sa neverovatnim Bošovskim imaginarijumom. Treptaj smrti ukraden u spektralnoj masi ljudi koji očarava i gnuša, te poziva na jedno minuciozno čitanje pojedinosti. Ako u kompoziciji reklo bi se autoportreta Nemanje Mate Đorđevića, naslutimo izgled ruskog posleratnog plakata, tačnije plakata filma koji se bavi periodom posle pada režima SSSR-a , po imenu „Pokajanje“, koji govori o nedelima koje je počinio tadašnji Staljinov šef tajne policije, nećemo pogrešiti. Pozajmljeni lik crtanog junaka, i prepoznatljiva olovka, kao glavna slikarska asocijacija...Inkorporirani elementi, različite obrade i teksture, kolažirani crteži sa delovima ljudskog i životinjskog tela, daju jednu potpuno skladnu i dobro promišljenu celinu. Đorđe Savić razvija svoju viziju u okvirima kakvog paganskog rituala, u kome on ipak pokušava spasiti čoveka od najnižih instikata. Tu je telo poniženo, gotovo kao podvrgnuto sadomazohističkom tretiranju, raspeto ili prekinuto, i ostavljeno u nemoj predstavi koja traje u baroknom teatru. Gledalac doživljava intenzivne emocije, oslobađa se od sopstvenih represivnih, potisnutih htenja.Prikazane su negativne želje, opscena i preko jednog degradirajućeg iskustva, umetnik purifikuje samoga sebe i onoga ko učestvuje u njegovom dionizijskom ritualu.
Prolazeći tako kroz široku gamu duševnih stanja, od očaja do slasti, od krivice do purifikacije, dolazimo do crteža Damjana Kovačevića koji pruža jednu novu čitljivost predstavljenog diskursa. Voluminozna forma, uočena vibrantnom linijom koja obličava, konstruiše akt, ličnosti čija fizionomija biva krajnje prepoznatljiva, donosi jedno dekonstruisano/konstruisano telo, koje samo teorjiski biva ukomponovano i prepoznato obzirom na znani karakterni aspekt.
Nije lako sintetizovati sve nadolazeće umetničke karaktere, koji bujaju u srcima ovih umetnika. Njihova zamisao u trenutku nastajanja ovoga teksta se već pomera i smešta na drugim kreativnim tačkama, spremna da producira sasvim nove celine, crno na belo.
Povodom izložbe Nemanje Mate Đorđevića, Đorđa Savića i Damjana Kovačevića u Robnoj kući, održane okviru manifestacije Noć kulture, 31.jula 2010. godine u Herceg Novom
Vladana Spaić
(see cult)
Datum objavljivanja: