Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Anatolij Bajev
Mirko Rački
Marina Nakićenović
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Tadija Janičić
Margareta Jelić
Živko Stojsavljević
Ivan Šuletić
Dragana Garić
Slike
Miroslav Pirke Stojanović je višestruko zanimliva stvaralačka ličnost koja je u srpskoj likovnoj umetnost pirisutna preko dve decenije. Pored crteža, ulja i kolaža koji se u njegovom stvaralaštvu smenjuju prepliću i dopunjavaju bavi se i primenjenom grafikom, ali sa zajedničkim iskustvom čoveka koji umetnost shvata kao vizuelni izraz dubokih unutrašnjih prostora ličnosti suočene sa svojom vlastitom sudbinom.
Počeo je u onom dosta uzburkanom vremenu (polovinom sedme decenije) u kojem su se gasile poslednie vatre apstrakcije i rađao svet novih oblika f iguracije.Nije to bio nikakav direktan sukob jasno razgraničeniih antipodnih koncepcia, već pre svega jedna klima, ili jedno stanje duha koje je odražavalo novo,nadolazeće vereme.I dok je apstrakcija insistiral uglavnom na čistoj vizuelnosti, na likovnoj punoći forme i boje,nova f iguracija je tžila ka izvesnom društvenom angažmanu dela, na izvesnoj ne-likovnoj funkciji koja je imala vise etički no estetski znacaj.
Miroslav Stojanović je osećao tu dilemu i relativno brzo prevalio put od asocijativne apstrakcije do svojevrsne figuracije nadrealnog smera. Čak i one uljane slike (kao što je na primer " Beograd" iz '74. godine), koje su nosile određene značaj dramatizovanog realizma, sadržavale su jednu drugu, pomalo metafizičku dimenziju.U pitanju je u stvari pokušaj da se izjednače, u značenjsko-likovnom smislu, emocija i intuicija, doživljaj i misao,da se u obliku nametne i duhovna aura koja ga uzdiže u oblast nadrealnog. Tako j e nastao ciklus kolaža koje je pod naslovom “Nadrealističke etide" izlagao1 978.godine u Galeriji 73, koji su, prema rečima kritičara Đorđa Kadijevića,građeni od ,,isečaka uzetih iz stvarnosti natopuenih bujnom semantičnošću”, odražavali istovremeno i žudnju za nadilaženjem jednosmernog ulaženja u svet prepoznatljive stvarnosti.
S druges trane, Stojanovićeva slika polako se razvija u pravcu sve izražitije težnje ka simboličom karakteru forme,što je ustovilo poseban tretman likovnog sredstva, pre svega površine i boje.
Takva slika nastaje dugo,u procesu meditativnog sazrevanja, u stalnom nadilaženju realnog datog, da bi se dostiglo ono unutrašnje osvetljenje koje slici daje duhovnu dimenziju, svetlost imaginarnu, možda mističnu. I tako, bezmalo u svim fazama ovog slikara osećamo to nestalno jedinstvo stvarnog i nad-stvarnog , emotivnog i simboličkog. Njegova slika, kao i njegov kolaž ili crtež, nikada ne nosi samozadovoljno ispunjenje ideje koja brani boje trenda ili nametnute koncepcije.
Ona u stvari stalno izmiče čistoj definiciji, jer svaka definicija dodiruje samo deo suštine. Sustine su izvan slike, izvan slikara, ali on svojom sudbinom, dubinom svog bića teži njihovomo svetljenju. Miroslav Stoianović je slikar koji više tezi tamnoj dubini smisla nego prolaznoj svetlosti aktuelne istine. Zato njegovo vreme nosi iskušenja bez kojih bi smisao bavljenja umetnošći bio stalno pod znakom pitanja.
Sreto Bošnjak
Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić (1988)
Datum objavljivanja: