Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Anatolij Bajev
Mirko Rački
Marina Nakićenović
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Tadija Janičić
Margareta Jelić
Živko Stojsavljević
Ivan Šuletić
Dragana Garić
Slike
Ako je fenomen uspostavljanja geometrijske apstrakcije uspostavljanje odnosa između različitih oblika i bojenih površina, dotle je (u najširem smislu reči) figuracija isto to, samo malo drugačije. Sve polazi od linije, čak od nenamernog zareza na zidu, pa se nastavljaju u večitom smenjivanju figurativnog i nefigurativnog. Odnos dve linije je isto toliko komplikovan i likovno savršen, ukoliko je maštovito izveden, kao i odnos između bezbroj oblikakoje tvore linije. Artikulacija linija čini likovnost dela, mada ne treba zaboraviti da su tačke I mrlje isto tako moćne likovne datosti.
Sve ovo shvatio je Pirke Stojanović i još pre nego što se upisao na Akademiju, nosio je to u sebi od prvih svojih stidljivih I bojailjivih zapisa. Po završenoj Akademiji počinje njegova prva velika umetnička avantura: proučavanje apstrakcije. Kombinuje krug I trougao, uspostavlja bojeni sukob, ali ta kombinovanja uvek ostaju izvan “dosadne doslednosti”, odnosno izvan htenja da se posmatrač zamara.
Pošto je nemirna priroda, ove likovne vežbe mu brzo dosađuju, ne zato što isli da su sve mogućnosti iscrpljene, već zato što ga privlači novi izazov-kolaž. Normalno da kolaž pruža dovoljno mogućnosti da se geoetrijski oblici I dalje proučavaju, kao što se to često dešavalo kod Tabakovića, ali Pirke smatra da se to može i drugačije. More se napomenuti da se u tom periodu bavi i dizajnom, uređujući pojedine publikacije za koje radi i naslovne strane. Ali baš u tim naslovnim stranama Pirke postaje siguran da je kolaž disciplina koja mu leži. Tako nastaju serije radova, koje je svojevremeno izložio u galeriji 73. Normalno je da je Đorđe Kadijević zapazio i predložio spomenutu izložbu. Kritika ga je zapazila i pre izložbe, na mnogobrojnim grupnim izlaganjima, a Pavle Vasić mu je izuzetno hvalio jedno veliko platno koje je bilo izlagano na izložbi “Beograd inspiracija umetnika”, koje je u prenosnom smislu nazvao “Toledo”.
I obično kad kritika pohvali umetnika, kad ga “uzme u optiku”, umetnik ili u lazi u orbitu I kao kometa sija I ostavlja trag na likovnom nebu, ili se toliko zgrči da više od sebe ne može ni glas da pusti. Pirke ne radi ni jedno ni drugo, već nastavlja svoje istraživanje. Ne ponavlja ono što je kritika obeležila, već traži nove mogućnosti. U tom periodu nastaju Pirketovi najzreliji kolaži. , preko kojih kasnije ulazi u sliku, disciplinu koja traži mnogo koncentracije. Taj proces Pirke sada predstavlja. Ove slike su proizašle iz kolaža. Tematika je ista, ali je prilagođena novom mediju. Moglo bi dugo da se razmišlja o svojevrsnoj simbolici I simboličkom aparatukoji Pirke koristi. Njega ne brine sudbina sveta, jer je to za njega izvesno -kugla će se rasprsnuti, a “svevideće oko” će sve to zabeležiti. Ništa neće ostati, ali će se život nasatviti. Mutacije će biti osnova njegovog života. Može se učiniti da ovakva razmišljanja vode ka neverovanju u sutra. Pirke ne misli na sutra. Sutra se njemu događa danas, kao što mu je danas bilo juče. Iz raspukline jajeta pomalja se maratonska kolona u kojoj se naizmenično smenjuju muškarac I žena, odnosno nagoveštaj života koji će parovi stvoriti.
Teško je tačno proniknuti u simbolički sistem koji ovaj autor koristi. Kada Pirke upotrebi konja u galopu, verovatnoje sasvim drugačija poruka od one koju ja vidim. Za mene je konj u galopu uvek bio mešavina sentimenta I savršenstva. Lopta asocira svašta, ali najčešće zemljinu kuglu, klavir, mistiku tona, a žensko telo čitav spektar najrazličitijih osećanja: od žudnje I strasti do gnušanja. Ruka je savršenstvo. Ali kako taj svet simbola struji kroz deloautora, koji je bliži fantastici jednog Dalija nego realizmu jednog Kurbea, teško je reći. Ne zato što je nerazuljivo, već zato što je namerno prikriveno, da bi svako na svoj način mogao da tumači ono što vidi. Pravi život slike počinje onog momenta kada ona izađe pred gledaoce. Do tog momenta ona ima telo, ali ne I dušu. Dušu joj ne daje autor, on sao nudi jednu od mogućih, a gledalac odlučuje koja mu najviše odgovara.Zato umetnost I posle toliko hiljada godina svog postojanja ostaje tajna. Ili obrnuto, umtnost to je ono što svi znamo šta je. I baš zato što je tako I što svi znamo o čemu je reč, svako će na svoj način doživeti ove slike.
Vasilije B.Sujić
Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić (1988)
Datum objavljivanja: