Umetnik

Miroslav Stojanović Pirke (1939)

Prati umetnika

Pretraga

Nikom potrebna prevara

 


Završivši sa izuzetnim uspehom srednju likovnu školu u Nišu, Stojanović se bez teškoća upisuje na Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, a budući rodom iz Pirota, dobija ono neizbežno za beogradska druženja, nadimak Pirke i tako ga, vremenom, hteo to ili ne prisajedinjuje uz ime i prezime.  Još kao student pokazuje neke netipične osobine mladog studenata Akademije za primenjenu umetnost. Iznad svega, to su po mnogo čemu, jedan introvertan način ponašanja, smirenost koja okolini deluje kao želja za izolacijom, nemajući ničega zajedničkog sa onom tako tipičnom razbarušenošću likovnih junoša koji su pošli da lično osvoje svet, ali što brže i što glasnije.

 Daleko od menadžerskih sposobnosti, bukačkih gestova i proverenih čaršijskih izlaženja na površinu popularnosti i uplivanja u vode mode , daleko od salona gde se sve to krojilo, i danas kroji, ovaj mirni slikar, strpljivo je radio, iznalazeći svoj likovni izraz. Na predlog da razgovaramo za visokotiražni list, prvo je bilo s njegove strane, da, ako je to deo nečije i nekakve igre, probe njegovog stpljenja ili stava, da to onda ne treba ni počinjati. Međutim, nije to bio eventualni strah da neko njime ne manipuliše, već, kako se pokazalo kroz razgovor, duboko uverenje, da te IGRE ne nose ništa sem trenutnih, ili skretanja pažnje na sebe, ili apsurdnih bačenih reči, ili onu nikome potrebnu prevaru.


-Poput mnogih istinskih opredeljenika umetnosti, prošli ste čudan, mukotrpan put do ove tačke u kojoj Vas, na silu zaustavljam, da se sada okrenete za sobom. Ipak, kao malo koji slikar beogradskog kruga ostali ste nekompromislno svoji, usamljeni do drskosti, van svega što se zove čarolijsko biće, ili, može se reći van onog što je bolesni balast jedne kulture. Zašto?


-Verujem da je preduslov da se bavim slikarstvom, ili likovnim disciplinama, bio jedan i jedini uslov, zadati sebi put do koga se ne dolazi procesom konfekcijskog prenošenja tuđih iskustava, već bez obzira na pitanje „savremenosti“ doći do svog ličnog ega, ili, a to će zazvučati pomalo banalno, put kojim krenete je i dug i krivudav, ali ono što stoji iza toga, to je onda sasvim sigurno to.

Problem zadiranja u sebe, ili kroz sebe, znači i introspekciju, znači imati hrabrosti za to, začačkati noktom tamo gde je najbolnije, a često se i sami lažemo da li je, ili nije, a u povratnom dejstvu na posmatrača izaziva možda to što ste vi nazvali bolesnim balastom. Ali, ne zna se ko je sa koje strane tog balasta, ukoliko lažemo sebe same u pristupu, ja koji zadirem u sebe,ili posmatrač koji rezultate toga gleda. Uostalom ja se nikad nisam šunjao kroz život.


-Kolika je cena tog opredeljenja „Biti sam“?


-Ako bih nabrajao koliko se toga izgubi, koja su to čak i poniženja, koliko je potrebno snage ostati uspravno, izdržati poglede čak i svojih kolega koji su poklekli na tom putu tražeći prečice, trebalo bi mnogo, mnogo prostora. Međutim, mislim da cena samoće, ili usamljenosti u mišljenju i stavu, u izvesnom smislu i nije tako strašna. Ako čovek zaista zna da, žrtvujući izvesna materijalna dobra i dobrobiti, dobija nešto neuporedivo kvalitetnije i veće-duhovnu satisfakciju pod uslovom da verije u to što radi. Ja lično, nemajući drugog izbora, pristupio sam delimično kompromisu, zaposlio sam se, da bih ostao slobodan upravo u likovnom samoizboru.


-Da li Vaš odgovor znači i to da se slikari, koji su u „vlasti“ poznatih galerista samouništavaju? Ili...


-Ne. Stvarno mislim ne. I to je jedan vid kompromisa i, koliko ja znam, izvesni slikari koji su u toj situaciji, imaju dovoljno svog prostora, čak bih rekao da je to srećniji kompromis od ovog mog. Jer, oni kada odslikaju za galeristu, slikaju ono svoje pravo. Naravno, ukoliko je slikar pravi. Jer, ne može niko da skrene slikara sa puta do on samog sebe. Svako će pokušati da izvrši invaziju svoje ličnosti na tebe, nad slikarom, bio on galerista, ili urednik, a koji nije galerista, koji ništa ne plaća, i on pokušava da me pritisne, da me potčini, a tek koliko jedan moćan galerista. Mada ima i takvih srećnih okolnosti da su izvesni pravi slikari naišli na prave galeriste.

Šteta je da se mi u jednoj sredini u kojoj smo, na jednom istraživačkom putu traganja za sopstvenim političkim izrazom, još uvek saplićemo o izvesne ograde malograđanštine i, umesto da budemo prava, slobodna, otvorena platforma za istinsku slobodu stvaralaštva, još se uvek vrtimo u nekom nekakvom krugu ko zna dokle.


-Kad je već tako, zašto Vi niste ušlu u tu rstu „kompromisa“ sa galeristom. Da budem precizan. Određeni naši slikari su se jednostavno, ili bolno, kako hoćete, pokupili i otišli u beli svet, tamo konačno pronašli i sjajne galeriste i samo slikaju?


-Čitajući zbirku pisama prof. Gvozdenovića, između njega i prof. Tabakovića, shavtio sam da je i onda, između dva rata, problem bio neznatno drugačiji. I tada su slikari bežali u inostranstvo, ne bi li spasli svoj talenat. Oni koji su ga imali. Tako je nastala čitava parisko-jugoslovenska škola. Ja zapravo mislim da bi Beograd i Jugoslavija uopšte, svojom otvorenošću i svojom političkom beskompromišnjošću, bili u stanju, kako rekoh ,malopre, da premoste izvesne malograđanske zaostavštine i postanu možda nova mladost kulture jedne umorne Evrope. Tako bi ta migracija iz Beograda u Pariz, iz evropskih centara za SAD, možda bila zaustavljena, jer mi nismo umoran narod. Jedan od razloga zašto nisam otišao u beli svet jeste taj.




-Vi ste relativno mlad slikar, a ovde u Vašem ateljeu vidimo tri, četiri potpuno različite faze: crteža, ulja, kolaža i nekih sasvim novih pristupa. I tu ste osobeni. Recite nešto više o tome.


-Moja likovna avantura počela je u ranim godinama, odlaskom u srednju školu primenjenih umetnosti u Nišu. N epatvoren, u godinama kada se reči starijeg, iskusnijeg profesora slušaju poput biblijskih reči, trebalo mi je puno vremena da, dolaskomu Beograd na Akademiju, da su ti ljudi čija je reč bila zakon za nas učenike, najčešće bila u ličnim dilemam stvaralaštva i da smo mi ponekad služili za ekspreiment. Iz kojeg se ponki nikad nisu izvukli i vratili. Tek dolaskom na Akademiju, upoznavši izvesne nove principe mišljenja (Šejka, Čudina, Ristić, Hristić, Tikalo...), upoznavši slikarstvo beskompromisnog Tabakovića, kasnije Rogića, shvatio sam da sam se našao, sa dosta muke nad tim problemima, da je problem mnogo složeniji i da se stvarni proces stvaranja odigrava u mnogo dubljim slojevima razuma. Tada sam poželeo da odem na suprotnu stranu tog neobičnog vakuuma, znajući da će taj mnogooblični haos, nevidljivih margina i konstrukcija, vidljivih samo zahvaljujući sjaju ogromne daljine iskustva, bio još  bio još neiskorišćeni materijal stvaranja, u stvari, sirovina nečega što tek treba da otpočne u meni. Tako je to počelo. I, mislim, da likovni stvaralac nikad ne bi trebao da postavi sebi cilj koji je negde tamo, a on to treba da stigne. Problem kojim se bavi mora da bude uvek uz njega i da jedan drugog podstiču. Time se stvaralačka mobila pretvara u neprekidan tok istraživanja i onoga trenutka kada slikar oseti da umnožava svoju sliku, trebalo bi da se zaustavi. Taj pomenuti cilj kada se sebi postavi, otprilike je promašen onoliko kao kad bi čovek verovao da svojim životom ide ka smrti koja ga čeka tamo negde, ne shvatajući da smrt ide paralelno sa njim, odnosno sa životom.


-Vekovima se verovalo, pa i danas, da je slikar samo likovnjak, da se produbljenje njegovog znanja i interesovanja za ostale oblasti umetnosti i nauke ne podrazumevaju. Bilo je i primera isključivanja i otpora prema slikarima velike erudicije i širokog dijapazona znanja. Ta nebuloza i danas u mnogima traje. Šta Vi mislite o tome? Pri skoku smo u 21 vek. 


-U početku beše samo likovni esnaf. Potom Akademija koja je postala fakultet. Sve to govori da se stvar promenila u korist naučnom pristupu stvaralaštva. Meni lično izuzetno pomaže moj osećaj za zuk, ton, pri slikanju. Mislim da erudicija čoveka ne može osiromašiti, samo ga može učiniti sigurnijim. Uostalom to govore i neka antička, srednovekovna i renesansna iskustva, kad to nije bila nikakva retkost. Naravno treba imati na umu ogroman broj diplomiranih slikara, koji svojom diplomom stiču pravo da „arbitruju“, ili unose nesporazume među ostali svet konzumenata umetnosti i uglavnom zato dolazi do sukcesivnog broja nesporazume o tome šta je „šta“, kako treba itd.

Jer, kakva je razlika između jednog skromno artikulisanog gesta školovanog slikara i neartikulisaog gesta nepatvorenog, kako se to kaže, naivca? Da li je to vredno školovanju, ako uz to i neki veći kapital znanja dotični slikar ne iznosi sa fakulteta. I čiji je strah od naive? Po mom mišljenju, , tu se stvara jedan obavezni odnos transmisije . Jednom rečju, naiva je ta koja svojom mogućnošću za iznenađenje gura i podstiče onog školski artikulisanog slikara, napred. Inače bi likovna umetnost, stvaralaštvo, doživeli permanentnu stagnaciju.


-Redovno odbijate učešće na famoznom Oktobarskom salonu. Zašto?


-Pustite to. Možda je Oktobarski salon prava istina o našem likovnom trenutku. Samo to. Govoreći o Oktobarskom salonu, bojim se da mu ne mogu niti pomoći, niti odmoći. Ali plašim se za sudbinu ili budućnost, Otvorenog oktobarskog salona, da kojim sučajem ne postane, da se ne izvitoperi u sredstva manipulacije onog prvog.


-Neki naši slikari sa kojima sam razgovarao i družio se, sa ponosom izjavljuju da im se slike nalaze u poznatim svetskim galerijama i stalnim postavkama. Osećate li ponekad čežnju ili želju da se i Vaše slike tamo nađu?


-Što da ne? Osećam potrebu za tim, samo ne vidim put do tih galerija. Jer moj put do tih galerija ne bi se uklapao u uhodane, postojeće puteve.


-Šta je za Vas taj, toliki put i svuda od slikara isticani bol u času kada se slika prodaje, zavajkada?


-Svaki bol ima svoju cenu. Rastajući se od svog dela, slikar je svestan da i delo ima pravo na svoju egzistenciju, svoj život, svoju kulturnu misiju. Svakako da nije svejedno rastati se od nečega što mi je blisko, što je izašlo iz mene, ali da bi se dalje radilo mora se živeti, a da bi se živelo u vremenu u kojem živimo, mora se imati novaca da bi se radilo.


-Koliko slika imate, ovde u ateljeu koje nikada ne biste ni prodali ni poklonili?


-Iz celog m og opusa, dosadašnjeg, koji se uglavnom može podeliti na tri, verovatno iz svakog bar po 3-4 dela teško da bih odvajao od sebe, jer smatram da su od kapitalne vrednosti za mene i moju budućnost. Međutim vrlo je važno kome se  onačno slika prodaje. Jer ako slikar oseti da slika ide u prave ruke, sklon je da učini izvesne ustupke. Drugim rečima, ako zna da je slika dostupna svima, pa i meni, taj embargo na slike bio bi apsurdan. Jer verujem da u životu i najvećih svetskih slikara, kroz istoriju, sav opus se može svesti na 10-20 kapitalnih slika za civilizaciju i njenu kulturu.


Ratko Adamović


Objavljeno u časopisu "Reporter" (1978)

Datum objavljivanja: