Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Anatolij Bajev
Mirko Rački
Marina Nakićenović
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Tadija Janičić
Margareta Jelić
Živko Stojsavljević
Ivan Šuletić
Dragana Garić
Makulatura
Autorka izložba Miroslava Stojanovića Pirketa
Za razliku od multimedijskih i konceptualnih manifestacija koje Studentski kulturni centar, od svog osnivanja (1971) nastoji da legalizuje, niz autorskih izložbi predstavlja jedan drugačiji tok, to su izložbe sa većim stepenom koherencije, po karakteru jedinstvene i smisaono zaokružene, komponovane na taj način što se predstavlja jedan autor i bezmalo jedno delo, sa jasno određenim problemskim nivoom. Iako ovaj tip izložbe, u svakom slučaju, predstavlja direktni derivat opštepoznatih samostalnih izložbi, on nužno zahteva određenu kritičku distinkciju prema svome znatno starijem uzoru. Dok se u slučaju već poznatih samostalnih nastupa, uglavnom radi o , manje-više, proizvoljnom predstavljanju niza dela, koje je određeni autor u svojoj umetničkoj aktivnosti stvorio, sa težnjom da obeleži dostignuća jedne svoje faze ili perioda, da zaključi ili otvori određene procese u razvoju svog opusa, ovde se posredstvom jednog već unapred zatvorenog kruga, daje vrlo oštra, čak surova alternativa; zavisno od ideje, ili pak pokrenutog pitanja koje se tu postavlja, takva izložba može da bude u svojoj funkciji „zatvorena“ ili „otvorena“ u širem smislu, što znači, da je samom izložbom obavljena određena kritička operacija bez ostatka (makar i u jednom hipotetičkom vidu); što će reći da se onaj cilj, kojim svesno ili nesvesno uobičajna izlaganja teže (u umetničkom, pa i širem smislu), ovde uzima kao uslov bez koga se ne može.
Ova uvodna digresija bila je neophodna, uglavnom zbog toga što je Studentski kulturni centar bio ostvario već jedan niz ovakvih izložbi (R.Damnjan, Đ.Cričević, na primer), koje su po sumi doprinosa i usmerenja, predstavljale dovoljnu osnovu da se ovako sudi o opštem karakteru ovih manifestacija, i sledstveno, u ovoj, koju dizajner Miroslav Stojanović Pirke reprezentuje. Predstavljajući na ovoj izložbi izbor uzoraka takozvane makulature, nusprodukta koji nastaju prilikom izrade probnih otisaka u procesu ravne štampe, Stojanović je, privučen efektima koji se javljaju kao posledica spontanog doštampavanja i preklapanja raznorodnih struktura i tonaliteta na osnovu istog lista, odabrao, prema sopstvenom nahođenju niz primera zanimljivog vizuelnog dejstva, koji sadrže vrednosti prisutne u tokovima modernog grafičkog izraza (izvesno poređenje sa grafikom Raušenberga, bar po krajnjem efektu, koji postiže, može se uzeti kao primer, kako se tu radi, ako se tako može reći, o razlici koja je suštinska, o kreativnom procesu, sa jedne, i procesu odabiranja „gotovog materijala“, sa druge strane).
Sa druge strane, očigledno je to, da se u mnogim primerima dela koja reprezentuju modernu grafiku, obilno koriste kao „citati“ ili pak kao „gotove“ šeme ili strukture, koja različito oscililira, elementi koji imaju direktno „štamparsko“ poreklo, i stoga Stojanovićev izbor ne otkriva, u tom pogledu ništa naročito, izuzev što daje uvid u mogućnosti koje pruža izvestan proces svojom sirovom građom. Za razliku od Dišanovog Ready-made-a, ili Object trouve-a, objekat čija je struktura nepromenljiva, Stojanovićeva makulatura kao „gotov proizvod“ pruža uvid u neizmerno bogatstvo različitih tokova, koji se spontano ukrštaju i prožimaju, koji mogu da budu zahvalni kao podsticaj. Ipak, svemu tome doprinosi i činjenica da je sve ono što se štampa prošlo kroz određene, promišljene faze, da svaki list kroz mašinu propušten ima, u određenom momentu, grafički definisan sadržaj, bilo da se tu radi o dijagramima, tehničkom crtežima, naslovnim stranama magazina, ili rešenjima za reklamu ili ambalažu. Tako se na ovim probnim listovima, makulaturi, nehotično spaja nespojivo, u kombinacijama koje mogu da iznenade svojom likovnom punoćom, ili čak duhovitošću. Jednostavno ukazujući na postojanje jednog takvog vrela vizuelnih vrednosti i spojeva, Stojanović je svojim izborom samo potvrdio činjenicu da se rasponi kojima se današnja vizuelna kultura odlikuje, neprestano proširuju, da ne zavisno od osvedočenih kreativnih metoda i nasleđenih postupaka, njenom obogaćenju doprinose i one aktivnosti, koje su, naizgled, sasvim izvan sistema uzročnih veza i konvencija, kojim je uslovljena.
Dušan Đokić
Objavljeno ("Književna reč", 1973)
Datum objavljivanja: