Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Ivana Stojaković
Ljubo Babić
Nedeljko Gvozdenović
Svetislav Vuković
Ljubomir Aleksandrović
Ljiljana Antović
Bora Baruh
Bogdan Šuput
Milan Tucović
Dragana Garić
Ликовна уметност и наука
ФАКУЛТЕТ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ БЕОГРАД
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ И НАУКА
Мирослав Бабић 1982. година
МОГУ ДА СТВОРИМ ЈЕР ПОЛАЗИМ ОД ЦЕЛОВИТОСТИ
УКАЗУЈЕМ СЕ КАО ОГЛЕДАЛО
КАКАВ МИ ПРИЂЕШ, ТАКАВ ОДЛАЗИШ – ПОЗНАВШИ САМОГ СЕБЕ
I ДЕО
Д Е Ф И Н И Ц И Ј Е
НАУКА, систематско и методско истраживање и знање у коме свако тврђење мора бити засновано на довољним и релеватним рационалним разлозима, а њихово важење за предмет на који се односе мора бити потврђено или применљивошћу, или успешношћу предвиђања будућих догађаја или веродостојним историјским документима и сведочанствима, или експерименталним поступцима који се предузимају према општем методолошком принципу: ако је тврђење X истинито, онда се експерименталним путем могу констатовати логичке последице тврђења а, б, ц...;
У принципу, општа одлика свих научних тврђења је њихова оповргљивост;
То значи да једно тврђење има утолико већу веродостојност, која му се с рационалног становишта може признати, уколико су се сви досад извршени покушаји да се оно оповргне било рационалним разлозима, било емпиријским посматрањима, завршили неуспехом;
Принцип оповргљивости научних тврђења чини та тврђења максимално рационалним и максимално доступним критичком преиспитивању, поправљању, допуњавању и усавршавању;
Из тог принципа такође следи да сва научна тврђења морају бити јавна, тј. доступна оповргавању. Научна тврђења у својој основи обично имају неке филозофске, идеолошке и вредносне претпоставке, али се она по правилу не изводе из тих претпоставки нити се њима могу оповргавати;
Тиме се постиже максимално могућна објективност научних знања и њихова максимално могућна независност од индивидуалних и социјално-групашких веровања, животних циљева и прихваћених вредности.
/Дефиниција из Мале енциклопедије “Просвета“, књига друга стр. 148/
НАУКА О УМЕТНОСТИ, специфична научна дисциплина која жели методички “стварним испитивањем“ допринети објективном разумевању уметничких дела и, уопште свих феномена (уметничког стваралаштва, доживљавања и сл.) везаних за уметност.
Појам науке о уметности није, међутим, једнозначан, па су поједини аутори као њен предмет означавали разне па и потпуно дивергентне садржаје, од неких претежно хронолошки конципираних приручника с мноштвом историјских па и техничких података /Хандбуцх дер Кунстwиссенсцхафт/ - до апстрактних истраживања о бити, пореклу и смислу уметничког.
Уопште се, међутим, сматра да се специфично тумачење тог појма искристалисало претежно под називом Општа наука о уметности - тек крајем прошлог и почетком овог века /М. Десоар, Е. Утиц/ и да се он мора разликовати и разграничити не само од априористичке “естетике одозго“ /Ас тхе тик вон обен/ већ и од емпиријске “естетике одоздо“ /Ас тхе тик вон унтен/ али исто тако и од пуког набрајања и фиксирања одређених позитивних чињеница о уметности.
У ширем смислу, наука о уметности укључује, додуше, у себи и све оне дисциплине /историју, психологију и социологију уметности/ које на основу испитивања одређене грађе могу доћи до неких општих закономерности и ширих теоријских закључака. Али сав тај емпиријским путм добијени и егзактно верификовани материјал о уметности /у који спадају нпр. и биографије појединих уметника, као и економски, политички, етнографски и др. подаци / треба да у себи уједини и теоретски, смислено и систематски разради једна нова наука која би се и методолошки и по свом основном објективистичком усмерењу разликовала како од естетике као филозофске дисциплине /која би хтела филозофске идеје и тезе само да верификује и примењује на уметничко/тако и од посебних научних дисциплина које пручавају само ограничена подручја и аспекте из широког и по себи комплексног уметничког феномена.
Стварана претежно у раздобљу и духовној атмосфери која преферише сваки сцијентистички и строго објективистички приступ и унутар које се покушава да се као романтична и ненаучна негира свака спекулативна филозофска претензија, наука о уметности ипак не жели да се расплине у пуком набрајању и нагомилавању историјског, биографског, социолошког, техничког, психолошког и др. материјала, већ да изведе потребне опште важеће законе.
Карактеристчан је, међутим, ипак за одређене ауторе, који се баве науком о уметности, захтев да се као база за теоретско уопштавање уз историјски материјал истражи, нпр. и онај етнографски или предисторијски, будући да је немогуће извести општа правила из проучавања уметности само цивилизованих народа, као што би исто тако “била непотпуна и несавршена теорија о расплођавању кад би се оснивала искључиво на форми која превладава код сисаваца“ /Е. Гросе/.
Многи, опет аутори /Е. Гросе, К. Фидлер, М. Десоар, Е. Утиц, Х. Шпицер/ разликују науку о уметности од естетике на тај начин што естетици приписују као предмет истраживања лепо /у било ком метафизичком или космолошком смислу/, а у науци о уметности само истраживање уметничког. При том се инсистира на томе да нису ни садржајно ни опсегом идентични појмови уметности и лепоте. Што се, наиме под тим теоретичарима, налази и изван уметности, као нпр. природно и технички лепо, а и у мноштву поступака што их човек чини трошећи своје знатне енергије управо на естетско /али зато не нужно и уметничко/ обликовање па чак и понашање у свакодневном животу.
С друге, пак, стране, уметност осим лепоте садржи и друге објективне вредности: истину /специфичну уметничку истину која се не манифестује као логичка, појмовна истина/ као и низ моралних и, уопште, хуманих вредности.
Насупрот филозофском, појмовном јединству, насупрот насилном констуктивизму који је нужна последица систематског и доследног инсистирања на јединству филозофске идеје, општа наука о уметности /Аллгемеине Кунстwиссенсцхафт/ жели избећи оно умртвљавање живота које је карактеристично за филозофски апориоризам, што “осакаћује пуноћу искуства расуту по разним појединачним истраживањима“.
С тога /“филозоф има право да се бави естетиком у ужем смислу, али треба оспорити његову компетенцију да се изјашњава о општој науци о уметности“ /М. Десоар/.
Општа наука о уметности усмерена је дакле, против метафизичких “заслепљивања и “бесплодних узбуђења која могу звучати и генијално али у ствари тривијалне ствари показују као изванредне“ и њој припада искључиво широко подручје стварних и битних знања о уметности, знања која се могу егзактно верификовати и рационално доказати и објаснити.
“Све обухватне теорије подсећају ме увек – каже М. Десоар – на Мрвто море: свако живо биће се усуди да уђе у слану струју која изгледа тако прозирна, плива на површини и мора да умре! У Мртвом мору појмовног апсолутизма никад неће живе појединачне спознаје доспети у дубину, већ ће бити потроване“
Наука о уметности не жели с тога постављати никакве дедуктивно-догматске тврдње, не жели бити никакав покровитељ или регукатор уметничког стварања, али ни пуки хроничар и регистратор случајно сакупљених, па стога често и небитних факата. Њен је првенствени задатак да строго објективно, без празне патетике и великих речи, систематски и рационално /као што чине и све друге науке на другим подручјима/ осветли и протумачи на уметничком делу одређене битне смислене везе и односе /Синнзусамменхонге/ и “надиндивидуалне законитости“. При том, без обзира на њен задатак и смисао који прелази дескрипцију појединачног она мора стално имати у виду конкретне феномене уметности, па тако њен предмет не могу никад бити, нпр. неисторијски ванвременски односи вредности које проучава естетика.
Скептична према конструкцијама и догмама норнативне естетике, према свим општим привидно јединственим и привидно кохерентним теоретско-спекулативним принципима, идеја науке о уметности оснива се на истицању вредности појединачног истраживања које треба синтетички систематизовати, водећи рачуна о целокупном објективно постојећем богатству и разноликости појединих подручја уметности.
Та синтеза не може се темељити на “неодговорним“ и “самовољним“ филозофским или напросто фантазијским апстракцијама, већ на строго научним методама које ће респектовати мноштво историјских извора, као и социјалних и психичких детерминанти уметности и тек тако обухватити и фиксирати збиљски и битни садржај уметничког дела у целини.
Многе елементе тенденција које су касније карактеристичне за науку о уметности можемо наћи већ у Аристотела као и читавом каснијем естетском правцу /Д. Диро, И. Тен, Г. Т. Фехнер и др., читава “естетика одоздо“ односно емпиријска, експериментална естетика, Т. Липс и др. / који се супротставља нормативној интелектуалистичкој филозофској естетици као што “метафизика лепог“ започиње Платоном, те преко Плотина, средњовековних мислилаца, шкотске школе и немачког класичног идеализма траје до данас у облику неких нових покушаја оживљавања идеалистичке традиције.
Гранична подручја науке о уметности обрађивао је и низ историчара уметности који су претендовали и на одређени теоретски концепт /Ј. Ј. Винкелман, М. Дворжак, Х. Лицелер, Х. Седелмајер, Е. Фор, А. Хаузер и др./ али се еминентнонм проблематиком науке о уметности баве тек Е. Гросе, К. Фидлер, М. Десоар, Е. Утиц, Х. Шпицер и др.
Међу многобројним филозофским критичарима тога правца треба посебно споменути Б. Крочеа.
/Дефиниција из енциклопедијског лексикона “Мозаик знања“, књига 10 – Филозофија стр. 322/
II ДЕО
Б А Ј К А
У једном малом селу скривеном поред велике стене на обали мора, живели су давно неки добри људи. Живот поред мора пролазио им је увек онако како је море дозвољавало и колико су се сами потрудили;
Када је време било погодно за лов, они су одлазили, а за невремена, окупљали би се у највећој и најтврђој кући од камена и сећали се својих мртвих.
Било је и ведрих тренутака праве радости, када се роди дете, или када некоме море врати већ ожаљеног бродоломника. Некада ако им ко дође из далека краја, преко пола света, скупљали би се радознали да чују како други људи живе. Таква су била та давна времена, такво је било море на чијем су крају трајали, па су и људи били чврсти и одлучни, знали су увек шта се кад мора, а зашта има још времена.
Понос је одувек била особина до које су највише држали и сви су себе потајно сматрали најбољим ловцем када су на води, или најпаметнијим говорником када у селу заподену разговор. Наравно, сви су знали да су постали од рибара какви су и сами, и да су им дедови, и дедови дедова, и они пре њих увек били исти такви рибари – опрезни и ћутљиви на води, а бучни и ненадмашни у скровишту.
Године су пролазиле и време им је све чешће поклањало по неког путника из далека, пуног тајни, који је увек о далеком свету умео лепо да говори /као и сви који на мору дуго ћуте/. Тако су и на њихов крај мора, на последњу обалу света, стизале невиђене и недоживљене, али зато још јасније и живље лепоте. Рибари су пуштали само први тренутак да их понесе прича драгог незнанца, знали су добро по себи, да дуго ћутање и бављење на мору, у самоћи, чини дражом и ближом сваку далеку стену. Зато су и могли, срца пуног великих белих градова, далеких и непознатих људи, добрих и злих царева, рајских палата и тврдих тврђава, и свега другог што је свагде другде расло и бујаво, само код њих не, зато су могли и као пре лако одлазили на море у лов и враћали се својој стени.
Али, баш као што је сваки добро знао да је постао од рибара и да ће такав умрети и да су ти градови и ти цареви лепи и добри зато што их пространо море дели од њихове стене, баш зато је сваки још јаче у себи градио и грлио уверење да је баш он најспретнији ловац на води, а најпаметнији када говори.
На ову мисао вероватно је први дошао неко у тренутку љутње, када му се учинило да ловину нису добро делили и да је баш њему допало мање, мада се трудио не мање од осталих. Оно што се било када појави као мисао или осећање у нечијем срцу, сигурно је већ било и у нечијем срцу и у некој глави или ће то убрзо бити.
Тако је ускоро сваки почео добро да пази колико је пута веслом замахнуо и колико је рибе за труд добио. Као и пре добро су чували и помагали један другог на мору, само су за невремена ређе одлазили једни другима, а најређе да се сви заједно сете својих мртвих.
Некако у то време, након посете једног трговца из далеке земље, који им је поново свима распалио пламен жудње за далеким и недостижним, за које су добро осетили само њих достојно и да само њима припада, један од рибара је – прво као случајно, а после све смелије и храбрије почео само себи да обрађује и чува мало плодне земље коју му ветар није однео, а сунце претворило у камен. Ускоро су сви пазили да не погазе неколико травки које је са толико смелости чувао само за себе.
Један је то урадио храбро и самоуверено, као нико пре њега, а други су га одреда следили, да својом одлучношћу надокнаде закашњење. Време је пролазило и колико се то у крају без много разлика могло и колико им је њихова драга стена величином и тврдоћом дозвољавала, поћеле су да ничу и ограде. Прво од неколико прутова и мало конца, негде од суве гранчице, а касније и врло високе и непробојне, од самог камена, расле су ограде и протезале се управо онолико и онако, колико и како се рибарима смањивала воља и жеља да виде и друге и друго, а не само своје и себе. Сви су веровали искрено да раде за своју истинску корист и радили су од срца.
Њихова драга стена, која је многим поколењима рибара пружала своју заштиту и заклон, изгледала је у то време овако: од самог мора па све стрмије, навише до највишег врха пружале су се ограде и зидови. На својим почеоцима, код саме воде, грађени прво невешто, и од слабог и пролазног материјала, а затим све сигурније и солидније, на све дебљим и дебљим темељима дизале су се ограде и зидине праве као мисао, бљештаво се белећи и не дозвољавајући погледу да се диже до њихових врхова високо у небу.
Зидови су у почетку кривудали по терену како је нагиб дозвољавао, али и ту се ускоро видела воља и умеће појединих. Неки су градили и подизали праве, неки криве и кривудаве, неки правоугаоне – свако је давао нешто своје, макар се више борио са стеном. Свима је била заједничка висина и чврстина. Уз тако високе и јаке зидове куће су се једва назирале, а земља, због које су и дизани зидови, била је сва у сенци и као заробљена. Наравно, изблиза се ништа од овога није видело од самих зидова и праву слику свога дела рибари су достизали само на отвореном и слободном мору. Били су усхићени. Тек тамо, далеко од својих домова, били су поново као збратимљени том дивном сликом. Налазили су да њихова драга стена, тако издељена, изгледа много чвршће, сређеније и сигурније него пре. А како и неби? Те једине усправне праве линије у природи, у којој их пре није било – биле су њихово дело. Били су поносни и све срдачнији једни према другима, као када се дуго не виде. Када су сви већ оградили то што су сматрали да треба да ограде, на једном имању код самог мора, појавила се – капија. Била су то прва врата, од када су код њих старији памтили, а млађи препричавали, која нису служила да зими затворе кућу од хладноће, а лети од врућине. И ту новину су сви прихватили. Капије су прављене и постављане једна за другом.
Све би било добро да ограде нису биле сувише близу мора па је вода брзо нагризала и распадала вратнице, ако их још пре тога нека од честих бура не би откинула и разбила или однела собом. Рибари су у почетку покушавали да штете поправе, али како су се оне неумољиво, са сваким невременом понављале, тако су и рибари све чешће падали у очајање. Све је било добро ограђено, а ипак непотпуно без врата која све затварају.
Јер, питали су се добри рибари, шта ће нам ограде без капије? Ако немамо капије ми не можемо да се затворимо, онда нам ни зидови не вреде!
Баш у то време море, које им је доносило такве невоље, доплавило је на њихову обалу чудног бродоломника.
Можда старији од свих њих, беле косе и браде, врло их је добро разумевао, али је ретко говорио. Чим се мало опоравио, сместио се подаље од села у једну дубоку пећину и почео да ради. Био је ковач и по цео дан је ковао. Ускоро је исковао добрим рибарима чудне справе какве никад нису видели, оне су саме хватале рибу, увек колико им је требало и још мало више. Захвалан за своје спасење Ковач је свакоме поклонио по једну. Рибари су били пресрећни. Више нису морали да одлазе у лов пун опасности и такмиче се медју собом. Договорили су се и свом доброчинитељу подигли скроман /јер и Ковач је био такав/ споменик на самој обали, јер другде места и није било.
Споменик није још био ни започет, а Ковач је већ нестао – повукао се и затворио у тмину своје јаме. Рибари су се мало чудили, али су после слегли раменима и почели да живе својим новим животом. Остало им је да ленствују и препричавају некадашња храбра дела.
Можда би рибари све до данас живели тако лепо, па би и причи овде био крај да се неко није забринуо за те увек отворене или проваљене вратнице, јер баш кад су све имали, оне су стајале као доказ да и њиховој срећи има краја. Данима је то мучило добре рибаре и све чешће су се питали међусобом:
Шта ће нам ограде без капије?
Ако немамо капију, ми не можемо да се затворимо, онда нам ни зидови не вреде!
Када се неко досетио: Треба поћи Ковачу, он ће нам помоћи јер ми смо њему помогли! Само што су то рибари поздравима прихватили, а већ је Ковач био међу њима.
Начини нам, ако можеш, неуништиве капије – повикали су углас.
Ковач их је пажљиво погледао и замислио се:
Могу да створим јер полазим од Целовитости; указујем се као огледало; какав ми приђеш, такав и одлазиш – познавши самог себе! А онда гласно да га сви чују:
Добро, начинићу их!
Повукао се и затворио у своју јаму. Данима и ноћима је топио и спајао метале само њему знане, а радознали рибари су ноћу долазили да кроз пукотине у камену гледају како он неуморно, из ватре дубоко у земљи, извлачи све нове и нове комаде и неуморно кује. Рибари су већ престали да му долазе уморни од гледања, а он је још ковао. Када су већ почели да га заборављају он је, једнога дана изашао и показао им своје дело. Ковач је исковао неуништиву капију!
Ни олује, ни таласи, ни сунце, ни рђа, нису могли да јој науде. За сваког рибара исковао је по једну. Све су биле као једна, исте, правоугаоне, без трагова како су и од чега створене. Рибари су били усхићени поклоном. То је једина ствар за којом су сви подједнако жудели и без које су сви били подједнако несрећни. Са оваквим неуништивим капијама све њихове зидине биће потпуне и затворене, а сав њихов труд добиће неуништиво оправдање. Све ће се тачно знати, шта је и докле чије, како се зове, када је затворено а када отворено, и никада се више ни море ни ветар, ни сунце неће моћи да умеша у редослед ствари на њиховој драгој стени.
Направљено је славље какво доликује оваквом догађају. Сви су рибари били радосни као никад пре, јер чинило им се свима, никада се пре није десило нешто овако значајно и добро по њих. Сви су говорили само о Ковачу и његовом делу, уздизали су га до оних висина које су и њима самима биле највише и најдраже, договорили су се и на једном месту, у самом центру села, где су зидови били више размакнути, подигли Ковачу нови, велики споменик. Утркивали су се ко ће лепшим венцем или поклоном да украси тај велелепни спомен – Нека се види, говорили су поносно – колико смо захвални! Ковач, наравно није био ту, он се одавно повукао у дубину земље.
После, када су се сви већ повратили ленствовању и надмудривању, почели су и своје капије другачије да гледају. Биле су чврсте и сигурне – то да, али нешто на њима ипак није било добро. Већ су се полако ослобађали и далеко на пучини одакле су се најрађе дивили својој стени, покушавали су да докуче шта капијама недостаје или чега то имају превише. И на крају су се досетили – биле су све исте – као једна, а то никако није ваљало.
Већ су знали и шта треба да чине. Ићи ће Ковачу, па нека то он поправи, јер он их је и правио, а на крају – они су њему спасили живот... То су одлучили, а Ковач је већ био међу њима.
Већ трећи пут сам међу вама, рекао је – Знам шта желите од мене, али капије које сам за вас исковао заиста су неуништиве, ни ја им сам не могу ништа... Погледао их је пажљиво:
То једино можете ви сами!
Рибари су се збуњено гледали.
Свако јутро – наставио је Ковач – загледајте се добро у ваше капије, и оне ће временом почети да личе на вас. Тако ћете сви имати различите капије.
Ура, живео – викали су рибари усхићено, а њега већ није било. Сви су се журно враћали кућама носећи у срцу једну исту мисао:
Сада ће коначно сви видети да сам ја најбољи ловац на води и најпаметнији говорник у селу!
Свакога јутра вредно су устајали и гледали помно да у капијама виде оно најбоље што су желели да имају у себи.
И заиста – Ковач је одржао реч, временом су се капије почеле да мењају и разликују међу собом. Прво полагано и неприметно, па онда све брже и видљивије. Неке су се дебљале и повећавале, а неке стањивале и смањивале. Код оних највештијих и најречитијих порасле су много у висину и ширину, биле су тешке па су их ређе отварали и користили се њима. Вешти, какви су већ, обично су пробијали себи и другима, мања врата којима су се заиста служили. Таква мала капија, као по правилу, налазила се увек на супротној страни од главне. Код оних најмање важних и запажених, капије су се смањивале и стањивале и пре него што би сасвим нестале, на њима би се појавили ситни отвори који су се временом све више ширили па су оне тада личиле на леп и танан вез, све док на крају цела некадашња капија не би постала велики отвор и ишчезла. Но, то су биле почетне промене.
Са следећим годинама код многих се појавио и неки лик који је временом бивао све јаснији и сликовитији, све док се неумитно не би претопио у неки други, мање или више сличан. За само неколико година могло је ту да се види свега: немих риба и гласних птичурина, нежних пужева и опрезних старих корњача, неколико змија /оних малих које су отровне и оних великих које убијају стиском/, доста лисица разних боја и два-три вука са искеженим зубима; појавио се једном и један лав али се усамљен претворио у жуту краву. Највише је било умиљатих паса и других домаћих животиња.
Рибари су у почетку били радознали, па изненађени, бесни па разочарани, док их све није здружило увређено ћутање. Избегавали су једни друге, капије су затрпали, Ковача никада нису спомињали, споменик су му срушили, његове справе су разбили и многи су одатле пошли преко мора.
Са њиховим одласком су и њихови зидови почели да се криве и руше, а они који су остали на стени убрзо су све заборавили.
Много времена је од тада протекло, потомци добрих рибара и даље живе на својој стени онако добро како море дозвољава и колико се сами потруде. Ни најстарији међу њима не памте од када су им преци живели на стени и зашто су подизали зидове, а на понеку древну капију нико и не обраћа пажњу.
Неком човеку, у дугој вечерњој шетњи, учинило се да је на једној старој капији угледао лице које му се смеје, пришао је, погледао му у очи – и сетио се свега овога. Од њега сам целу причу чуо и записао је.
Једино није могао да се сети у којој пећини је Ковач.
Закључак
Тему “Ликовна уметност и наука“ за дипломски испит одабрао сам 11.01.1982. године. Већ први пажљивији поглед на наслов изазвао је у мени недоумицу. Горњи појмови стоје у неком односу /већ у наслову/, а на мени је да о томе нешто кажем. Рећи нешто о тако озбиљним делатностима и стајати иза тога подразумева такође извесну озбиљност, бар у приступу, и ако не нужно и у резултату. Чинило ми се у први мах очигледно потребним и подразумевајућим да о томе проговорим на начин /аналитички/ како то обично чине прави научници, а све то даље да бих дипломирао као – СЛИКАР!
За мене се поставио проблем сврховитости таквог рада, па сам после мало размишљања одлучио да искористим право /ја такво право себи дајем – наравно сам/ и да, потписујући се испод свега, својим именом и начин и садржај одредим према себи. /Због тога, на крају, и желим да дипломирам као сликар а не као научник/. Респектујући, свакако, Науку и њене методе и достигнућа, и говорећи о њој на начин који јој припада у делу И – ДЕФИНИЦИЈЕ, одлучио сам, пошто ми је неприхватљиво да о уметности говорим у трећем лицу /да је оговарам/ да одређени број речи, које се у оваквој врсти списа подразумевају, употребим, за њих много прихватљивијој средини, у облику приповетке која ће чинити другу половину рада.
Надам се да својим начином, који је свакако ближи “Ликовној уметности“ тј. Уметности, него Науци /па била то и Теорија књижевности/ може донекле да представи сама собом стваралаштво и као таква чини равнотежу првом делу овог рада. /Имајући у памети моје приповедачке неспособности, свакако, и призивајући због тога у помоћ Наду/.
Надам се даље, да је то најочигледнији начин /мени најочигледнији и доступан/ упоређења начина на који се Наука, као таква и Уметност, као таква, баве стварима којима се баве.
Ако ми се надања испуне сматраћу да сам добро урадио.
Ако се некоме учини да ова претходна два дела /део I ДЕФИНИЦИЈЕ и део II БАЈКА/ имају још какве друге везе осим ове “књиговезачке“ коју сам им наметнуо, спојивши их тако да стојећи један за другим чине, на неки начин, смислену целину, онда заслуга за такав евентуални догађај припада првенствено лепом наслову под којим излазе заједно, у коме се на врло прост начин, уз помоћ једног “I“ налазе у односу два тако лепа и сочна појма као што су ЛИКОВНА УМЕТНОСТ И НАУКА.
Ако се то ипак догоди, биће ми драго!
Мирослав Бабић Пировац код Шибеника
27. 01. 1982. године
Datum objavljivanja: