Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Milan Marinković Cile
Antonije Kovačević
Miodrag B. Protić
Milanko Mandić
Bratislav Ljubišić
Saša Janjić
U znaku dalijevskih snova
Šta reći o umetniku u vremenu u kojem on ima status kulturne ikone – i čiji se snažni uticaji prepoznaju u tako različitim područjima kao što su slikarstvo, moda, film, umetnički dizajn, teorija umetnosti/vizionarstvo, misticizam/naučni fantazam; čoveku koji spremno priznaje da pati od svih mogućih neuroza, opsesija i ličnih hirova, koji premda mu je maternji jezik katalonski/španski, čita Frojda u originalu, a svoju najveću slavu postiže u najelitnijim umetničkim krugovima Pariza i Njujorka? Zaboga, reč je o Salvadoru Daliju! Koga kritičar Alen Boske svrstava uz Pikasa, u najvećeg slikara 20. veka. Majstora egzibicionizma, naoružanog, kako je to sam nazvao, „jezuitskim“ poštenjem, ali uvek spremnog da „televiziju, bioskop, štampu i novinarstvo smatra zamašnim savremenim sredstvima nagrđivanja i zablesavljavanja svetine“. Zbog čega i obožava – kako sam beleži – da se čisto aristokratski, naravno i njima služi! Da li je moguće napisati još koju reč o njemu?
Taj mit o Daliju, njegovi filmovi, basnoslovne cene njegovih slika, zašto sve ovo, ako ne i kao uvod u priču o jednoj izložbi?
Našavši se na Međunarodnoj izložbi malog formata u Kadakesu, u Španiji, u Galeriji gde su prikazani radovi oko 650 umetnika iz celog sveta (među njima i radovi potpisnice ovog teksta i 5 ostalih umetnika iz Srbije), pred dotičnim genijem, otkrivate da je, sve od atmosfere do krajolika ovog primorskog mesta, to slika koju projektuje Dali!
Dakle, rt Kre. U tajnovitom zalivu užljebljenom između Kadakesa i Port Ljigata, u španskoj Kataloniji. Tu, gde je on otkrio duboko osećanje skrušenosti prirode, posmatrajući „pomeranje“ oblika tih nepomičnih stena mrko-crvenkaste boje, shvatate da se tu, zahvaljujući svojoj paranoično-kritičnoj metodi, on prepustio svom Snu. A mi, pozvani umetnici, svome snu.
Zadivljeni strpljenjem i selekcijom međunarodnog žirija, kao i organizatora ove izložbe, da u jednom ovakvom prostoru istovremeno egzistira toliko sadržajem raznorodnih minijatura, umetnika raznolikih slikarskih opredeljenja, shvatamo da forma koja ih dovodi u vezu, nije samo naš dalijevski san.
Razmišljući o magijskom slikaru/teoretičaru nadrealizma, opsednutom „temama“ raznih kultova primitivne umetnosti, okrenutom prema svemu natčulnom i iracionalnom – a taj osećaj se odmah stekne koračanjem uz obalu zaliva, stazom preko golih litica - stiže se do Port Ljigata i Dalijeve kuće/muzeja. U ovom zalivu „obezbeđenim mornarskim čvorom“, Dali je zauvek „vezao“ svoju saputnicu Galinu-Galu (ruskinju u prethodnom braku sa Polom Elijarom). U dvorištu – patiju – čekajući na red na ulazak u ovaj svojevrstan muzej, lako je zaključiti zašto je ova kuća za Dalija uvek bila utočište: „jutra su, krvoločno-analitičke i strukturalne, divlje i gorke radosti, a večeri često morbidno-melanholične“. Upravo jedne takve večeri, Dali je pozvao u goste Federika Garsija Lorku, i Luisa Bunjuela. Ono što su njih trojica tada učinili, je da su iste večeri, u ovoj kući, napisali scenario za remek-delo sedme umetnosti: film „Andaluzijski pas“.
Mirjana Marinšek Nikolić
Objavljeno u: Novosti, Kulturni dodatak (17.09.2008)
Datum objavljivanja: