Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Antonije Kovačević
Milan Marinković Cile
Milanko Mandić
Miodrag B. Protić
Bratislav Ljubišić
Saša Janjić
Minijatura, za poneti
Najzad, obala Mediterana. Tamo dole je negde Kan, Nica, pa Monpelje. A onda se put propinje, presecajući krajolik žuto-smeđe boje. Dakle, Španija; ogromna visoravan sa čudesnom konfiguracijom stena. Koje se u ovom delu, Kosta Brava, strmoglavo obrušavaju u more. Kao u nekoj vrsti vizuelnog mešanja – između mašte i lutanja, obrela sam se u Dalijevom Kadakesu. Na izložbi minijatura.
Zahuktali gradić Katalonije je predstava predstave. Ulica i uličica. Nadrealno uskih, ponegde krivudavih. Obilje lokala i restorančića, stisnuto u uzak prostor stepeništa, prolaza, dvorišta, pa i podruma.
Zovu ih na španskom, el tapeo. U kojima je od rane večeri do kasno u noć više ljudi nego što je mesta. Tu su na jelovniku: ribice u ulju ili marinadi, lignje, rakovi, pripremljeni na neslućeni broj raznih načina, sipe, sipice, masline, salate, slane sardele raznih veličina i začina, morski ježevi... Ali i razne vrtste pršuta, feferona, sireva nepoznatog ukusa sve do tortilja i sveprisutnih pizza. Tu meštani dolazie u sumrak pre večere da se vide i izmene misli ili, posle dobre večere u nekoj od tabernas da uz diskretne zvuke gitare, popiju još po jednu - čašicu?...što da ne?
Večera. Rastopljeni kamamber se hladi... dok noć miriše čulima. U sjaju sedefasto bojenih školjki na tanjiru, sa igrajućim odrazima svetla na vodi, čudnim kosturima morskih čudovišta i podvodnih ježeva, ovde, u katalonskoj noći, umetnost i hrana, čulima napajaju duh i telo.
Katalonjani veruju – ne čini li se to poznato? - u ono što je za pojesti. Podseća na to i Dalijev materijalistički stav: ”znam šta jedem; ne znam šta radim”, oslikan u njegovom delu. „Mekim” satovima, naslikanim baš ovde, u Kadakesu. U kome iskušava svoj-naš hedonizam (ili fatum?) beležeći: “Moram da se izvinim, pred nepatvorenom glađu koja, pretpostavljam, krasi moje čitaoce, što sam započeo ovaj teoretski obrok – za koji bi se očekivalo da bude divljački i ljudožderski – a okončao ga zanosnom i raspadljivom neodredivošću kamambera. Ne verujte ni u šta od toga, iza ta dva supertanana simulakruma neodredivosti krije se, u sve boljem zdravlju, vrlo poznata, krvotočna i iracionalna pečena šnicla koja će proždrati sve nas”.
Dali je vreme ”progutao” rastopljenim satom. Njegov katalonski atavizam je u strasti za hranom, ovde posluženoj u zalogajčićima na prenosivom tanjiru!
Mašti, izmaštanom svetu, ljudima, treba hrana. A kuhinja je umetnost! Znam šta jedem, ne znam šta činim. Sve po dalijevskom receptu: ko ne zna da jede, ne zna da slika; utisak čulnih mirisa je u književnosti za Gintera Grasa „treća glad“. Hrana, seks, pa umetnost. Misao, čin, delo, odraz je tog ukusa koji se višestruko poigrava sa stvarnošću. Pa bio to i minijaturni komadić madlene u lavirintu izgubljenog vremena Prusta. Ili, minijaturni ispis slova alefa u lavirintu knjiga Borhesa. Zalogajčić, zalogaj, hrana. To je povod za stvaralački čin. Dalija, Katalonca.
Naizgled anahroni, “dalijevski meki satovi” nisu ništa drugo do blagi, uvrnuti i samotni izopštenici vremena i prostora. Njegova “Postojanost pamćenja”, izranja iz fantazma o rastopljenom siru kamamberu koji se razvlačeći, simbolizujući metafizičko vreme koje proždire samo sebe i sve ostalo. Pred ovom slikom otkrivate da je, sve to, od atmosfere do krajolika ovog primorskog mesta, Dali!
Njegove slike su poetika prizora katalonske obale. Od rta Kre do Estarita, sa Kadakesom u sredini zaliva, taj osećaj je neodvojiv koračanjem uz obalu. Stazom preko golih litica, do Port Ljigata i Dalijeve kuće-muzeja. Ovde su: „jutra, krvoločno-analitičke i strukturalne, divlje i gorke radosti, a večeri često morbidno-melanholične“. Jedne takve dalijevske večeri, sa Lorkom i Bunjuelom, napisao je scenario za remek-delo sedme umetnosti: film „Andaluzijski pas“. Bunjuel je te noći video kako iskrzani oblak prelazi preko meseca, a potom je brijačem ”presekao” oko. Dali je te noći ”sanjao” ruku prekrivanu mravima i raspadnutog magarca, čekajući da Andaluzijskog psa ” zarije poput bodeža u srce duhovitog, elegantnog i intelektualnog Pariza”.
U kratkom snoviđenju prepustila sam se šetnji ka rtu Kre, čiji je kameni pejzaž svojevrsni geološki delirijum. Tu, gde je Dali otkrio duboko osećanje skrušenosti prirode, posmatrajući „pomeranje“ oblika tih nepomičnih stena mrko-crvenkaste boje, shvatila sam da se tu, zahvaljujući svojoj paranoično-kritičnoj metodi, on prepustio svom Snu. A mi, pozvani umetnici, svome snu.
Pitam se: zašto sve ovo, ako ne i kao uvod u priču o izložbi?
Našla sam se na Međunarodnoj izložbi malog formata u Kadakesu 2008. U Galeriji Fort pod pokroviteljstvom „Entitat Autònoma de Difusió Cultural, Generalitat de Catalunya“ i “Ministerio de Cultura” de España, prikazane su minijature, radovi u svim likovnim tehnikama odabranih umetnika iz celog sveta; među njima i radovi autorke ovog teksta i pet drugih umetnika iz Srbije. Mada se savremena likovna umetnost ređe bavi minijaturom, u sličnoj postavci, u sasvim drugačijem ambijentu prestižnog Međunarodnog bijenala umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu, kao autor i kao posetilac, na sličan način sam se uživljavala u raznorodne likovne poetike mnogobrojnih autora minijature.
To što odlikuje minijaturu kao samostalno umetničko delo, je najpre kompaktnost kompozicije. Što itekako ima veze sa likovnim umećem umetnika da se izrazi u unapred ograničenom formatu.
Ako je u pravu Andre Malro da „analizirati znači ujedno i zadirati u područje koje izmiče analizi“, onda je i umetnikovo objašnjenje odanosti malom formatu, sasvim iskreno, uzaludno. Razmišljajući o minijaturi, prisetila bih se detalja, isečka iz većeg dela. Ali to nije minijatura. Slično kratkoj prozi – priči, eseju, ili muzičkoj tvorevini - setimo se dela slavnog španskog Hoakina Turine „Miniaturas por piano“, minijatura je celovito umetničko delo. Bilo da je u pitanju grafika, slikarstvo, vajarstvo, prošireni mediji...ili književnost, muzika. Ipak, knjiga joj je odredila i okvir i format.
U umetnosti ilustrovanja, minijatura je likovni ukras teksta; čineći od njega likovnu predstavu, vizualizujući značenje. Dopunjujem i objašnjenjem. Reč minijatura potiče od latinskog minium, oznake za crveno. Zemlja je ovde, kako vidim, žuto-smeđa. Ponegde crvena. Kao i boje španske zastave: crvena (kao krv) i žuta (kao zlato). Sada mislim da su to i boje Španije, njenog tla. U nekoj mojoj formi minijature. Eks librisa.
Mirjana Marinšek Nikolić
Objavljeno u: Književne novine (mart, 2009.)
Datum objavljivanja: