Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Milan Marinković Cile
Antonije Kovačević
Milanko Mandić
Miodrag B. Protić
Saša Janjić
Bratislav Ljubišić
Kulturni džeming-reklama koja podriva
Kada je na Menhetnu na dvadesetdvometarskom panou pričvršćenom za višespratnicu, osvanula poruka Misli drugačije, ono što je potpuno zbunilo posmatrače bila je slika zloglasnog Čarlsa Mensona. Ipak, slogan Misli drugačije nije bio ni u kakvoj vezi sa reklamom Apple-a. Bila je to tipična provokacija vizuelnog umetnika Rona Ingliša, koji je ovom subverzivnom formom preinačio smisao reklame.
To je ono što prvi put u „Njujork tajmsu“ 1990. najavio kritičar kulture Mark Deri; korišćenje mejnstrim medijskih tehnika za podrivanje mejnstrim medija. Preinačavanjem reklama, demistifikovano je predstavljanje komercijalnih poruka.
Nije uzalud novi broj niške Gradine (33/2009) gerilski-provokativan. Najnoviji temat ovog broja je prilog kultur džeming.
Bilo je već krajnje vreme da Zoran Pešić Sigma ponudi čitalištu praktikum kulture ometanja (uz pomoć priređivača Branislava Miltojevića i prevodioca Vladimira Nocića), to jest predstavi tematski različite komunikacijske strategije obuzdavanja-daleko bilo!-u svetu sve prisutnije reklamokratije. U dosluhu sa tom vrstom kulturološke kritike su uostalom, već odavno, i mnogi strani časopisi: Adbusters (Isterivači reklama), čija je specijalost osmišljavanje kampanja protiv transnacionalnih medijskih giganta. Spomenuću i već kultnu knjigu Bez logoa, Naomi Klajn.
Odrastajući u Kanadi, Naomi Klajn je odmalena bila oduševljena natpisima na reklamama :MekDonaldsa, Burger Kinga, i fluorescentnim sjajem Šela. Bila je uverena da bi dodirivanje i doticanje tog natpisa, tako blistavog kao iz stripa, nalikovalo dodirivanju nečega iz druge dimenzije- iz sveta televizije. Prišivala je lažne aligatorčiće na svoje majce ne bi li izgledala poput Lakoste, subotom je radila u Espritu (imali su najbolji logo); s roditeljima se sporila zbog Barbike i cene brendiranog džinsa.
Danas je Naomi Klajn pisac knjige Bez logoa koju su nazvali kapitalom sve snažnijeg (anti)korupcijskog pokreta. Knjiga je postala manifest mladog naraštaja, koji nikad nije imao veze s politikom. Ova knjiga je toliko nadahnula grupu Radiohead, da su na svojoj britanskoj turneji zabranili reklame i zahtevali da sva koncertna mesta budu bez logoa.
Poigravajući se sa brendovima i simbolima potrošačke kulture, u ovom specifičnom (njihovom, a ne našem?) korporativnom pekmezu od komercijalizacije informacija, do privatizacije i svakojakih (pre)prodaja, Gradina objavljuje, u uvodnom delu, esej Marka Derija. Ono što je ovde objavljeno u prevodu jeste njegov tekst Kultur džeming: u carstvu znakova. U njemu Deri citirajući JFK (Džona Kenedija)-rečima koje verovatno JFK nikada nije ni izgovorio-postavlja suštinsko pitanje: „Da li ste ikada poželeli da nogama razbijete TV ekran?“
U performansu umetničke grupe Ant Farm, Spaljivanje magije završava se ulaskom na scenu „kadilaka“ iz 1959. koji, probivši zapaljeni zid, pada zasut delovima ugljenisanih TV aparata. Medijska podvala? Drugo od istoga, naslovio bi Žan Bodlijer. Iscenirane i razrađene jezičke obmane su kultur džeming u svom suštansvenom obliku. Deo te strategije je i sabvertajzing, svojevrsna reklama koja podriva. Kultur džemersi pristupaju ad hok analizi kulture; čitaju (stvarajući) između redova.
U opsežnom tekstu Hakujem, dakle postojim ili kako se (iz)borite protiv carstva simboličke bede, Branislav Miltojević daje tipski pregled i analizu scene kultur džeminga. Napominjući da je njihov stožer- suprotstavljanje dominantnoj kulturnoj sceni, istokao i oficijalnom društvenom ustrojstvu, autor ovog teksta naglašava dominantne džeming akcije: uličnu umetnost, okupljanja, buntovničku potrošnju, haktivizam, i drugo.
Značajno je pomenuti i tekstove: Parkur: „Paripatetika“ metropole ili kraj fizičkog teatra, Borislava Stanojevića, i prevod teksta Gerila teatar Vladimira nocića. Tu je i tekst Net aktivizam (od A do Š), o Luteru Blisetu, već odavno poznatom i šarmantnom transeksualcu, fetišisti, kako tvrde njegovi tvorci-uspeloj kombinaciji Pako Ignacija Taiba i Paracelzijusa. U farsi manipulisanja i razaranja mitova, i sama ideja o korišćenju (jednog)- Blisetovog imena za mnoštvo ljudi u masi, postaje rešenje sveopšte potrage za identitetom; postaje sveopšte borderlajn iskustvo. A o obuzdavanju reklamokratije, piše iz Zagreba Srećko Horvat, u svom tekstu Arhitektura kao medij reklame: reakcionarnost subverzije. I? Došli smo do otimača prostora.
U zanimljivom prevodu teksta Anarhitekte: drugi manifest otimača prostora, Preveo V.Nocić, pomoću gole percepcije, zamišljenih crteža i mrtvih planova, poslovni agenti odlučuju kako bi želeli da izgleda njihovo zdanje. A mi, stanovnici gradova, tzv. Megapolisa, pitamo li se mi za nešto? Vrati se na početak! Upućuju nas podnaslovi teksta, smišljeno označeni strelicama usmerenima na (početak) teksta. Poruka? Arhitekstonski jezik postoji u ljudima koji ga koriste, a ne u samoj arhitekturi.
Možda posle ovih bombastičnih tekstova mora doći tišina? Nikako! Urednik Pešić, pesnik Sigma, u svom duhu otkrivanja, nestašluka i poigravanja sa čitaocima, pruža nam u ovoj brošuri Kratak vodič kroz alate art vandalizma. I sad zamislite :Sekač od stakla, Čekić I, II i III, Ruke i oštar predmet, Sekiricu, Mastilo I (četkice), Mastilo II (posipanje), Noževi I, II i III, Šibice, Pištolj, Kratež, Makaze, Sumpornu kiselinu! Sve iz pera Stivena Grosa.
Prelistajte ovaj vizuelni detonator! Imaće po vas katarzično dejstvo.
Objavljeno u Kulturnom dodatku lista „Politika“ (20.02.2010.)
Datum objavljivanja: