Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Milanko Mandić
Miodrag B. Protić
Milan Marinković Cile
Antonije Kovačević
Saša Janjić
Bratislav Ljubišić
Karneval maski
Najzad, atlantska obala Okeana. Tek što se, na Lamanšu, talasanje primiri, crta obale se polako raspline. Dakle, Belgija; prostrane i ravne peskovite plaže, luka i varoš Ostende. Kao u nekoj vrsti vizuelnog mešanja – mašte i lutanja, tu su karnevali, maske, skeleti – sve do portreta. Ensor, naravno. Njegovo slikarstvo je predstava predstave, defile privida, košmara i fantazije, izopačenih likova sveta poroka. Zavist? Maska pakla. Slava? Treba oslikati lice, s puno jezika. Zluradost? Zahuktali karneval je slika celog univerzuma.
Sve je pomešano: sveto i svetovno, tela i kosturi, magija šamana i aure svetaca. Ta parada masa koja sa platna posmatra, kao da potire bezvremenost mesta posmatrača. Gusto zbijena gomila ljudi u ritualu pagana, ushićenje, pometnja, veselje, vriska, s časa u čas sve veća. Tu i tamo, kao na platnima, svuda prošetavaju Ibzenove Aveti. Zar to nije dovoljno, da su privid? Bile iza maski ili kulisa, one su ensorovska Igra snova, susret sa sablasnim. Kažu da je Holanđanin priviđenje Lutalice, sablast mora, večni simbol uzburkanog. On je vudu magije Ensora. Ima li kopna, ili je sve beskraj?
Sad i pljusak, sve jači i jači; celo more prekri vlažna magla. Pa, i galeb ovde? Nije to, da buru podivljalog mora, menja smiraj zahuktalog vetra. Proviđenje slika Ahasfera. O tom čoveku se ne zna – ni ko je, ni odakle je. Svi pamte nešto drugo.Uzbudljivu priču iz olujnog mora kada Ensor plovi Okeanom mastiljavog ka obali zemlje podvale. Zar mu nisu pirati, lukavi i stari - a džepova punih - ponudili često, isuviše malo? Tu se nešto događa.
Kada demon otme duše, obredom ih leče. Vodič duša, indijanski i afrički, čamcem traga za odbeglim. Ima tu, u tom simbolu, projekcije duha Ensorovog. Magijskim maskama, koje su ga okruživale, savladao je svoj strah, dajući im značenje. U ponovnom otkriću indijanskih totema i afričkih maski, slikanje je kao magijsko putovanje prema svetu drugog. U traganju, i obala konačno!
Jak nalet severca raščisti nebo iznad krovova mokrih od kiše. Jedva vidljive, vitke kuće Belgije; tamno-mrki krovovi, oslikani prozori...
U potkrovlju zgrade, u kojoj je mala prodavnica retkosti, sa te mansarde i sa tih prozora, iz kojih se pruža širok pogled na prostranstvo Okeana, flamansku ravnicu, krovove Ostendea i ulicu Vlander, jedan čovek motri. U svojoj maloj skromnoj sobi - krovinjari Ensor slika. Pod amrelom mora, boji plavom Staru prodavnicu retkosti. Napolju, varoš je na ulicama; povorka beskraja. Vreme je vašara, ostendskih karnevala, svetkovina masa.
Svuda, po celom gradu ulice vrve od prerušenih i maskiranih, grotesknih i čudnih figura u svečanoj povorci. Maske od papira, harlekini i demoni, lobanje, razne životinjske glave, i mnogo drugog; uz to, plesovi, kao praslika fantastičnog, kao kontakt sa drugim svetom. Zar to nije ritualni ulazak u natprirodno, svuda sličan magijski uticaj onostranog? Da nije blizina obale Okeana belgijskog, to bi bila praslika sveta ljudi-bogova, ljudi-životinja, rogovima ukrašenih glava Vlaha, zaštitnika stada sa homoljskih obala Dunava. Ili preslika pernatih zmija, simbola moćnog boga sunca i mora jadranskih maškara?
Na ulazu u zaliv, kao u kamenu klesane, leže bele kuće, utonule u zelenu niziju Flandrije. Beše to 1880, po Ensorovom povratku sa Kraljevske Akademije lepih umetnosti u Briselu. U svom elegantnom crnom odelu od fine tkanine, ponovo je na stepenicama svoje kuće, leđima okrenut svetu. Nekoliko koraka i ....nestade na svojoj mansardi.
Napolju, veliki vatromet, karneval, maskarada, veliko finale na peščanim dinama; svi gledaju, sa mola, i sa obale; šta li se sve kreće u tim razuzdano-tužnim, preterano bučnim gomilama masa? Grubost, porok, vulgarnost svetine? Ili eksplozija prirodnih nagona kojima se pušta na volju? Ensor ružnoći daje značaj, iz njene materije uobličava veliku maskaradu, grotesknu lakrdiju ljudskih slabosti. Za to je bio genije, nema šta.
Slika ljude, znakove koje u sebi nose: raznolike izraze lica i grimasa u samo nekoliko kroki poteza. Dok slika, stoji, sav u crnom, i šešir čak. Svira … obično za klavirom, njegove ruke vladaju tim dirkama. Reklo bi se da je to zvučna Parada maski Satia. U svojim slikama dočarava univerzum karnevalskih scena, nacerenih, sablasnih i halucinantnih čudovišta; satirom i groteskom oslikava skelete koji pevaju, šetaju i igraju. A odeća? To su travestije odela i karnevalskih odora, svojevrsna parodija u prerušavanju. U Velikoj predstavi, čovek se oblači-svlači, pokriva-razgolićuje, maskira-demaskira. Uostalom, nije li život karneval, a karneval život: i sve zajedno jedno Svratište kod naopako okrenutog sveta? Čekajući Ulazak Hrista u Brisel, Ensor smešta Spasitelja međ šarenu pokladnu povorku maski, surovih, sujetnih, oholih i nevernih sablasti građana.
Treba pogledati slavlje! A pre toga, navući karnevalske maske u maloj prodavnici retkosti. Radnja izgleda kao porodična, sasvim mala, svetlo obojena kuća, nedaleko od ugla ulice. Uostalom, radnju je Ensor nasledio od majke; s prozora se vidi luka s puno lađa koje se istovaruju, u velikoj bari Okeana. To je jedina radnja te vrste u gradu; maštovita kolekcija kineskih stvarčica, morskih školjki, raznovrsnih egzotičnih džidža-bidža, karnevalskih maski, posuda od šljokica, i nošnji. U sjaju sedefasto bojenih školjki sa igrajućim odrazima svetla, i čudnim kosturima morskih čudovišta i podvodnih biljaka, umetnik pronalazi svoj svet. Ovo obilje refleksija i prelamanja, ovaj veličanstven svet Ensora, ushićenog i zaslepljenog sjajem svetlosti i boja, su maske likova iz naravi.
Mnogo mu se sviđalo da naiđe na neobične glave, s bradama ili kosama kao u divljaka, pa je čitav dan sledio osobu, koja mu se svidela; ona bi mu se tako usekla u dušu, da bi je, došavši kući, naslikao, kao da je pred njim. Posmatrajući ljude u njihovoj bizarnosti života, sakrio im je pravo lice. Maskom Spletke, memento mori u figuri smrti stupa na scenu upravo u pravom trenutku.
Mirjana Marinšek Nikolić
Objavljeno u: Politika, Kulturni dodatak (9.04.2005) iz autorkine Kolumne „Mentalne mape“
Datum objavljivanja: