Umetnik

Mirjana Marinšek Nikolić

Prati umetnika

Pretraga

Frida, a Milena ili Umetnost snoviđenja

 


Nije to provincijalizam prostora, već vremena. Ali je ta istina možda najveće otkriće ovdašnjih tur-operatera. U Sijudad Meksiku, srpski turisti najpre potraže kuću Trockog. Sećanje je sadašnjost. A Meksiko, iznad Autokomande. Tamo je i stadion Crvene zvezde. A mi?

Mi smo građani sveta. Iako mnogi nisu ni kročili van granica ove zemlje.

Na kraju,...šta?

Ako je umetnost ono jedino što imamo da ne bismo zanemeli od istine, umetnost je tada terapeutski posrednik. Između umetnika i istine. Korekcija istine i njena odbrana.

Dajte nam umetnost, da ne bi umrli od istine! Kao da su munkovskim krikom zavapile u svojim delima Frida Kalo i Milena Barili. Jer umetnost je plemenita iluzija. I opscena stvarnosti, koja daje smisao njihovom i našem životu.

I tu dolazim do ključnog pitanja: „Da li bismo sada bili srećni da, recimo, Anton Pavlovič (u zagradi Čehov) nije voleo pogrešnu ženu“?

Ne znam da li je Olga Kniperova bila srećna? Za Fridu sam sigurna da to nije bila. Kao što to nije bila ni Milena Pavlović Barili.

U sreći je malo ko stvarao. I stvorio umetničko delo. Sreća je u tom smislu, kada nismo srećne.

Sve ovo napominjem da bi, po već oprobanoj čehovljevskoj recepturi, već na početku približila atmosferu, skicirala heroine ( Fridu i Milenu), i nagovestila radnju ove književno-likovne čarolije. I na pravom mestu stavila tačku. El fin.


***


Kada Karlos Fuentes pomalo cinično beležeći detalje intime „Dnevnika“ Fride Kalo, zapisuje da su njene dve najveće nesreće: tramvajska i ona zvana Rivera, on opovrgava mit o mističnom u odnosu žene i muškarca. Književnost, pa bila to i njegova „Dijana ili usamljena boginja lova“, je Fuentesova ljubavnica, a sve ostalo - seks, politika, pa i vera, prolazi kroz (ne samo njegovo) književno-muško iskustvo. Koje on pažljiivo filtrira od svih ostalih iskustava u svom životu. Za razliku od svoje zemljakinje Fride, u svom autobiografskom romanu, Fuentes do kraja ostaje prikriven. Beležeći promenu u ženskoj seksualnosti i stim u vezi moralnih kodeksa krajem 60-tih, on hrabro „gazi“ po životopisu američke glumice Džin Siberg, koju u svom romanu i uzajamnoj strasnoj vezi „krsti“ pseudonimom. Ovaj roman, kao i mnogi drugi umetnički artefakti, u stvari, potvrđuju, ali i proširuju saznanje o tragičnosti ženske patnje. I umesto da drama – ljubavna ili ona druga - nadvlada život, kao u slučaju Sibergove, u Fridinom životu ona postaje duhovni pokretač njenog umetničkog stvaralaštva.

Bol je neopisiv! dovikuje nam Virdžinija Vulf sa prozora Sopstvene sobe. Iz svog kreveta, Frida Kalo nas ječeći u to razuverava. Bol je neobjašnjiv. Ali to neobjašnjivo je snažno inspiriše u njenom umetničkom delu. Bol se može iskazati. Bol, kao telo, država. I udes. Eto, on se Fridi dogodio.

Bol i patnja, kao parabola života, postaju smisao njenog postojanja.


***


Ko je zapravo Frida Kalo?

Sliku obično zamišljamo dvodimenzionalno. Ova Fridina, ima bar tri dimenzije.

Obožavana, smeštena u kontekst feminizma i multikuluturalizma, Frida je „brend“ ljudske posebnosti.

Zapis o Fridi Kalo započeću nedoumicom: kako ustanoviti razliku između njene javne ličnosti i dela? I jedno i drugo je izraz njene privatnosti i nadasve kreativnosti.

S tim u vezi, je i moja zapitanost:

- Da li umetnik postaje značajan kada od svog života napravi umetničko delo?

- Ili, kako se od života pravi umetničko delo?

- Odnosno, kakve veze imaju umetnost i život?

Ponuditi svojevrsnu literoterapiju pisanjem je umeće. Čitav „Dnevnik“ Fride Kalo je samoterapija. I terapija. Jer, kad smo nevoljene i same, po Ibzenu, smo najjače. Tu, jednostavno nema foliranja. Sve ste vi to iskusile. Nemajućoj se nema više šta oduzeti.

Osim, umetnosti, naravno.

Umetnost je snoviđenje.


***


Zašto: Frida, a Milena?

Eto. Da bih se spasla od provincijalizma vremena, upućivala bih se u Fridin svet.

U kući-vrtu – Casi Azul u Kojoakanu, utkanoj usred Sijudad Meksika, susretala bih Fridu Kalo, kao nadrealnu sliku slučaja i irealnog. Njen autoportret je u tajnovitoj misiji vremena. Ona je svojim borama, ožiljcima, iživljenošću, zadovoljstvima i nezadovoljstvima, svojim licem, u svom delu ispričala sopstvenu priču. Njeno telo - izranjavljeno, osakaćeno i stavljeno pod mrtvački plašt – je velika tema koja izaziva metafizičke vrtoglavice. Nalik izopačenoj dijalektici koja u životu spaja okrutnost i nežnost, uništavanje i uzdizanje. Počela sam da upoznajem kuću, radnu sobu, tvrđavu od slika.

Kasnije, u prividu između iluzije i stvarnosti, kao u montaži isečaka iz života, u srcu starog grada Požarevca, u kući Pavlovića, upoznajem Milenu Barili. Samo je naizgled fasada njene kuće mrtva. A mrtvi u tome nemaju nikakvog učešća.

Sledim senovitu aleju, koja kroz dvorište vodi do kućnog praga. Tu je skoro sto godina, pedeset dve hiljade nedelja, od začeća njenoga života, vidljivo kao godovi na posečenom drvetu. Drvo života Milene Barili nije posečeno. Bez njega bi ovde sve bilo ostatak, samo arheologija, muzej dirljive mada čedne slikarske lepote koju je nasilno prekinula smrt...

Neću da završim rečenicu. To je samo deo; ima još mnogo neobjašnjivog u čarima i lepoti njenog i Fridinog unutrašnjeg vrta, unutrašnjeg i spoljnog, istine i tajne.

 

***


Autoportret je opsesija.

Slike su najčešće na zidu. Uramljene. Oko pola metra platna u Novinarskom domu. A Milena je u Beogradu boravila pre 80 godina.

Ako je autoportret refleks njenog umetničkog stvaranja, a jeste, onda sam i ja, u potrazi za „sobom i svojim svetom“, pokušala da moju vizuelnu percepciju Mileninog (i Fridinog) dela, preinačim u piktoralno-proznu činjenicu. Otkrivam autoportret i dvoznačnost, kroz ikonografski sadržaj, kao tematsku sponu Milene, sa slikarskim delom Fride. Što je bio povod za ovaploćenje moje ideje: paralelizma u radovima ove dve umetnice.

Tako je nastao višemedijski projekat „Frida u kući Milene“, na stogodišnjicu rođenja Fride, i sedamdesetpetogodišnjicu od XV izložbe beogradske, a Milenine LADE. Kao svojevrsni dokument ili eksperiment, ovaj moj višemedijski projekat je potpuno ličnog karaktera.

Da li je autoportret idealizacija sopstvenog lika, karikatura (a bilo je i tih primera u umetnosti), ili svojevrsni umetnički čin proistekao iz samodopadljivosti – tzv. narcisoidnosti?

Dopao mi se taj ponavljajući Milenin lik, tako neobičan i setan, pun neke rafiniranosti i lepršavosti. I tada sam se setila Fride i njenih reči „da slika samo svoju sopstvenu stvarnost“. Svet je onakav kakvog ga vidimo kroz optiku jezičko-likovnog izraza. Kojim opisujemo ono što vizualizujemo. Šta onda, u ime umetnosti tražimo u toj stvarnosti?

I Milena i Frida svoju imaginaciju grade u svojim „divljim“ sudbinama. U herojinama antičkog, odnosno, prekolumbovskog mita. U kome „osvežavaju“ i kolektivnu svest naroda. Taj pozitivizam kolektivne svesti se pojavljuje u načinu na koji se mitovi narativno transformišu i likovno  oblikuju. Da napomenem samo neke: Fridinu „Koatlikue“ – majku zemlju, Mileninu „Devojku sa lampom“, i mnoge druge. Kao bića, mitovi su naša stanja koja prethode grehu i spoznaji.


***


Frida, a Milena: dva lica istog života?

Još jedan od dokaza – po terapeutima – raspolućenosti bića! Potrebe za sjedinjenjem u celinu. Dvoznačnost u temelju Fridinog, pa i Mileninog dela, je moguća negacija samog sebe, ali i vizija sopstvenog alter ega.

Kada Frida, a i Milena,  „prepoznaju“ u dvojnici sopstvenu zamagljenu ili velom skrivenu potrebu za ljubavlju, to je onda spoljašnji ram njihove unutrašnje slike sebe. Sjedinjenje rama i slike, dvosmerno je. Ne samo zbog toga što je dvojnica predstava i čulno zamišljena prikaza. Već i zbog toga što ta slika projektuje ljubav. Fizičko otelotvorenje ljubavi utemeljeno je prema dvojstvu koje se u tom fizičkom obliku sluti: kao i u igri sa opsenom, kao i u ogledalu, dvojnica je nemo-prikrivena.

Dualizam u Fridinom slikarstvu napaja se mitologijom drevnog Meksika, iz koga ona crpi svoju inspiraciju. On je osnov Fridine prirode i njenog pogleda na svet; utemeljen na astečkoj ideji o dualnoj prirodi univerzuma.

Princip dualiteta prisutan je naročito na autoportretima na kojima Frida: deli površinu slike na dva dela - jedan tamniji i jedan svetliji, i prikazuje sebe u vidu dve odvojene ličnosti. Fridina slika „Drvo nade, ostani jaka“, je karakteristična u izražajnosti motiva dvoznačnosti. Na ovoj slici  Frida Kalo ponovo prikazuje dualnu slike sebe: njeno evropsko biće leži na nosilima, sa njenim krvavim leđima okrenutim posmatraču. Na desnoj strani je njeno indijosko biće, prepoznato kao izvor njene energie vital, odeveno u jarko crvenu tehuana haljinu.

Ona drži zastavicu ex-voto stila sa natpisom u jednoj ruci a u drugoj metalni steznik, isti onaj koji je muči i na slici „Polomljeni stub“. Ideja dualnosti je u kompoziciji još više naglašena razdvajanjem dana i noći; da bi u pozadini, ispoštena meksička zemlja kao nadrealni paravan zakrilila mezoamerički horizont.

U Mileninom slikarstvu je magično i onirično u usložavanju i enigmi kompozicije. Ikonografski sadržaj njenih platna ispunjavaju ženski portreti i figure. Umnožene preslikama antičkih likova. Umesto svetla i tame, između velova i zavesa, kroz magličasti dim, nazire se rascep. Ikonografsko rešenje je u promenema predmetnog sloja. U tematskoj strukturi slike, gledano iz svih vizura, iz slike u sliku, posmatra nas lik žene krupnih melanholičnih očiju. Šta mislite kada vas posmatra ovaj lik?


***

Sviđa mi se tajnovitost.

Dvojstvo Fridinih i Mileninih kompozicija. Pomešano sa mirisom dima duvana i trave, uznemirava... Frida je pušila pejotl. Milena, koliko znam, nije. Kako je to, onda moguće da se vidi, don Huane?

Nije li onda dvojnica:... Odraz? Ljubav jednog bića, koje liči, ali je od nas ipak različito? Magično biće koje smo mi, a ipak ostaje magično?

I kakva je korist od učenja da se vidi don Huane?

Mislim da mi je rekao da je mrak – on je to nazvao „pomračina dana“ – najbolje vreme za viđenje. Reč viđenje je naročito naglasio.

Prekorači granicu.

Stvari tada izgledaju drugačije. Nije reč o provincijalizmu prostora. A možda i jeste.


Mirjana Marinšek Nikolić


Objavljeno u: „Art032“ Revija za kulturu, godina X, broj 17, god. 2008.

Datum objavljivanja: