Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Antonije Kovačević
Milan Marinković Cile
Milanko Mandić
Miodrag B. Protić
Bratislav Ljubišić
Saša Janjić
Američki san
Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti, pečat bezdomlja – po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Beleži Cvetajeva u svom delu ”O umetnosti i pesništvu, Portreti”. Ova misao mogla bi da bude povod i za prisećanja na Milenu Pavlović Barili. Na stogodišnjicu njenoga rođenja.
Slikarka i pesnik, Milena na samom početku Drugog svetskog rata, napušta Evropu, ne u strahu za sopstvenost. Odlazi sama u Njujork, s namerom da ostvari svoj umetnički san. Čini se da je to ključni događaj u njenom životu. Jedan trenutak, presudan u budnosti ili snu jedne žene, u njenom životu značio je da ništa više nije bilo kao pre. O toj viziji američkog sna sanjaju i sanjali su mnogi drugi umetnici (ne samo) toga vremena. Napuštajući Evropu, bilo im je dosta ovog starog kontinenta.
Njena sećanja po dolasku u Ameriku 1939. vezana su za zapadni deo Njujorka: blizinu železničke stanice Pensilvanija, sobicu u pansionu Žerard. Kući čuvenoj po srpskoj emigraciji. Tvrđavi, širom otvorenih vrata! A Brodvej, ”noću sav osvetljen kao vatromet, blistav, živ, čudesan, prepun bioskopa, fotografija lepih devojaka koje igraju,svakojakih automata“. To je veličanstvena iluzija koja u njenom raspoloženju i materijalnom stanju ne traje dugo „jer sam sama, a kad si sam nije zabavno posmatrati ljude oko sebe“. U četvrtima Njujorka naseljenim pridošlicama iz istočne Evrope, u poljskim, ruskim i ostalim radnjama slavenskih delikatesa šire se mirisi svežeg peciva, valjušaka, kobasica i šunki, mame rafovi staklenki s kiselim krastavcima i povrćem, pristiglih ne zna se odakle. Gotovo svi među sobom govore poljski, ruski ili srpski. U italijanskoj četvrti Njujorka ljudi su glasni i neretko se iz restorana i otvorenih prozora, čuju operski glasovi Karuza i Lance, iz arija Verdija, Pučinija i dr. Milena rado zastajkuje i osluškuje te pesme parmskog zavičaja svoga oca Italijana, Bruna. Taj isečak od svog američkog kolaža, Milena pažljivo sklapa u smislenu celinu.
Na početku, zbunjuje je ta američka bezbrižnost; koja se ogleda i u njihovoj umetnosti. I to, lagodno shvatanje pojma umetnik. Mnogi se tamo predstavljaju kao umetnici. Na trenutke pomišlja da je to samo zbog boljeg utiska na koktelima i raznim prijemima, iza kojih se krije stvarnost njihovih života. Umetnost je tamo, kao i proizvod: mora opstati na tržištu. I taj čarobni krug zavisnosti od komercijalnog uspeha – shvata to Milena - u Americi je ravan savršenstvu.
Ubrzo po dolasku, ona svoj slikarski talenat prenosi na polje primenjenih umetnosti: kostimografiju i modu. Stečena iskustva tamo u Parizu, preinačuje u potpuno svojstven, apsolutno lični stil i likovni izraz u modi i dizajnu. Milena osmišljava grafička rešenja, krajnje nadahnuta kreacijom haljina i odevnih predmeta. Svoje radove namenjene za modne časopise Vog i Taun end kantri, radi uljem na platnu kaširanom na kartonu. Njeno zanimanje za reklamni i dizajnerski vid umetnosti je dizajniranje za stvarni svet. Kako je to nazvao, u svojoj knjizi, V. Papanek.
Posle prve izložbe u Njujorku, 1940. Milena se sve više okreće modi i dizajnu. Crta za ono vreme krajnje maštovite i smele kreacije haljina. U njima se ogleda rezime njenog dara za detalje dekorativnosti. Što je njoj svojstveno još iz njenog ranijeg linearnog, i kasnijeg renesansnog perioda stvaralaštva.
Ona „portretiše“ izolovane komade garderobe: venčanice, haljine i odevne predmete, koji posmatraču – čitaocu modnih magazina dočaravaju nekakav svoj, zaseban život, mada u okviru vladajućih društvenih (modnih) obrazaca. Njeni radovi iz tog perioda se mogu pratiti i kao vizuelni komentari, crtice ili kroki, o uspostavljanju novih normi u nadolazećem talasu proizvoda masovne kulture. Milenine slike iz Voga i Harpers Bazara slave idiom urbane kulture – reklamu, poster i dizajn. To ističu konture, obline, dezen i kolorit haljine, ali i maštovita i snena lica koja ona ipak oslikava svojim nevinim i iskrenim pogledom na svet. Pokušava da ih pomiri sa svetom potrošačke robe, banalnosti i konformizma. U to vreme otpočinje novi dijalog između ideje i forme: slika je stavljena u novi kontekst; umetnici postaju pragmatičniji. Pojavljuje se novi kulturni fenomen: komercijalna umetnost sa svojim naslovnim stranicama časopisa, ilustracijama, reklamama, stripovima. Milena prihvata svoju poziciju u oblikovanju konzumerizmom i modom. Njena odeća je personifikacija i artificijalizacija tela, dijalog koji ona vodi između sopstva, tela i novog društva.
Mirjana Marinšek Nikolić
Objavljeno u: Novosti, Dodatak ”Kultura”(8.04.2009)
Datum objavljivanja: