Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Živko Stojsavljević
Bogdan Šuput
Miodrag B. Protić
Milanko Mandić
Milan Marinković Cile
Antonije Kovačević
Saša Janjić
Bratislav Ljubišić
Ah, Njujork...(Ogled o američkom snu umetnika)
...Ah! Žena mora imati cipele s visokim potpeticama i dobro izgrađene kvadricepse. Iako je inače skoro razodevena na bilbordima Tajms Skvera, kojim se brendira nostalgična potraga za vremenom spontanosti – a što ne reći i maštovite tajnovitosti - šarmantne i nadasve zgodne Merlin M. Nije to bez razloga reklama za grad o kome svi sve znaju. Ne sećam se koji je kritičar zaključio, da je grad Njujork, verovatno najviše upotrebljavan urbani toponim u (ne samo) američkoj kinematografiji.
... Zašto Njujork? Kad sve je to film?...
U igri Apdajkovih reči : „Every true New Yorker believes deep down that people living anywhere else must, to some degree, really be kidding“ postoji značenje koje ne proizlazi iz neke nadmenosti već iz atmosfere kojom odiše Njujork. Prvi pogled na grad – ili još određenije Menhetn – izaziva uzdah. I to ne samo pri prvoj poseti Njujorku. Kada se ukaže linija horizonta – ta plavičasta vizura grada koji obećava - pri prolasku kroz Kvins iz pravca aerodroma J.F.K. Ili tačnije, duž obala Hadsona dolazeći iz Nevarka, Nju Džerzija, da bi se stiglo do središta grada. Od Midtaun Tunela ka 42. ulici, ima se utisak ulaska u jedinstven grad na svetu.
... Doživljaj tog prostora...
... sa Empajer Stejt Bildinga je slika. Mondrijanovih vodoravnih i uspravnih linija - sećate se Brodvej Bugi Vugija? –gde geometrija guta metafiziku! Ulice su pune užurbanih ljudi, zakrčenih automobilima, koji polako putuju od jednog ka drugom presecištu ulica. Sve vrvi od energije, snage i uzbuđenja. Ova kultura, kao da je sva u pokretu. Muzike. I svôg tog džeza koji itekako ima veze sa Mondrijanovim radom nastalim u ovoj metropoli, u koju se doselio iz Pariza 1940. Mnogim drugim evropskim umetnicima toga doba bilo je, na kraju 1939. dosta starog kontinenta.
Frida Kalo, dva dana po završetku svoje samostalne izložbe u Galeriji Rene & Kol, napušta Pariz krajem marta 1939. godine. Vraća se u Njujork, puna prezira prema prokleto intelektualnim pariskim nadrealistima. Uprkos svemu, njena izložba je dobila veoma povoljnu kritiku u časopisu La Fléche, a sliku Autoportert Okvir otkupio je muzej Luvr. Milena Barili, boraveći već nekoliko godina u Parizu, ukrcava se te iste godine na brod u Avru, i napušta stari kontinent. Odlazi avgusta 1939. u Njujork da bi ostvarilia američki san. Salvador Dali se pridružuje Gali, da bi iz Portugalije, februara 1939. otplovili za Njujork. Tamo ga očekuje Bonvit –Teler, koji mu je naručio da u izlog robne kuće postavi svoju alegoriju Dana i Noći. U znak nezadovoljstva što bez dogovora naručioci menjaju njegovu postavku, Dali usred Njujorka uleće u izlog robne kuće. I obara dlakavu kadu sa vodom, u kojoj je po njegovoj zamisli, potopljena drvena lutka. Vodeni mlaz lomeći stakla, odbacuje i lutku i Dalija na pločnik...
... Mislim da je to umeće...
Kada skine sa lutke odeću, Dali nam šalje poruku: ako je roba vlastita reklama, reklama je vlastita roba. Nema više scene robe: postoji samo njena gola (lutkina, ili Dalijeva?) opscena. I prazna forma dlakave kade; reklama je ilustracija te zasićene i prazne forme. Odeća je personifikacija i artificijalizacija tela, semiotika mode u funkciji seksualnog privlačenja; pri čemu se njeni kodovi menjaju kroz diktat mode ! I nudizam, i to je moda, samo dok predstavlja eksces, izuzetak. Tvrdi G. Dorfles.
... U ovom velikom gradu...
Sa svojom ikonografskom arhitekturom 20. veka – Empajer Stejta, zgrade Krajslera i Rokefelerovog Centra, i ostalih - svi pomenuti događaji, kao i ljudi, pristaju jedni uz druge; to su ljudi čiji su se snovi u životu okretali oko svetla središta ovog centra sveta. Neki od njih su drukčije zamišljali tu iluminaciju. Ovde su stigli iz predgrađa ili iz drugih manjih gradova jugoistoka Evrope i nisu se baš lako saživljavali sa sredinom ovog megalopolisa. U zapadnom delu Njujorka, u pansionu Maison Gérard, nedaleko od železničke stanice Pensilvanija, Milena Barili u svojoj sobi beleži: „Na ulici, ( 24. septembar 1939.), počev od vrućih kobasica do najbesmislenijih igara, noćnih dansing restorana i klubova čija imena već i deca u Evropi znaju, dućana s voćem i povrćem, kioska s hladnim napitcima, kokosovim mlekom, anansom, oranžadama, s kuvarima s belim kapama koji pevaju džez dok spremaju hranu...po trotoarima jedva da se može ići od gomile ljudi koji se guraju sa svih strana. A zatim Brodvej noću, sav osvetljen kao vatromet, blistav, živ, čudesan, prepun bioskopa, fotografija lepih devojaka koje igraju,svakojakih automata.Ja tamo često odlazim uveče, idem u jedan mali bioskop od 15 centi, a onda se vraćam kući. To je veličanstvena iluzija koja u mom raspoloženju i materijalnom stanju ne traje dugo, jer sam sama, a kad si sam nije zabavno posmatrati ljude oko sebe...
...Na Brodveju...
...će Mondrijan slikom Bugi Vugija – na kvadratnom platnu – da potvrdi da istinski moderan umetnik metropolu vidi kao apstraktan život, podaren formi. Jer, ona mu je bliža nego priroda i pre će pokrenuti njegove estetske emocije; učiniće da postane izvor njegovih oštrih i brzih senzacija. Zadihanog života velikog grada i njegovog nezamislivo brzog ritma. Kažu da je Mondrijan jednom prilikom u Galeriji Gugenhajm upitao kuratorku da mu preporuči neki noćni klub sa muzikom Bugi Vugi alive-a! You really be kidding, odgovorila mu je. Njujork je: All that jazz!
Posebno noću, u klubovima, jarko i veštački naglašenog, ovog isuviše živog ritma bluza. Pisanog za klavir u varijacijama u dvanaestici preko regularno odsvirane bas linije. U rasponu od škrtog sviruckanja bluzerskog Dž. Jensija, do treskave uzavrelosti P. Džonsona & A. Amonsa, koji su ruinirali najmanje po dva klavira nedeljno...
Može se reći mnogo toga neobičnog o Njujorku. Koga s Menhetna, kroz čitav niz neoplastičkih efekata koje stvaraju oblakoderi nadvijeni nad ispresecanim ulicama na različite načine, svojom ikonografijom sagledava i Mondrijan. Brodvej Bugi Vugi je za njega doživljaj apstrakcije podarene formi. Geometriji i konstrukciji premeravanja malih crvenih, žutih, plavih i sivih blokova; beličasta površina pozadine dočarava vibriranje linija i većih bojenih pravougaonika. Metafiziku samog značenja Boogie Woogia, otkrila sam u Grinič Vilidžu, a pre toga u Centralnom parku. Petorica crnpurastih mladića šetali su svako sa svojim kasetplejerom na ramenu. Razgovarali su jedan sa drugim, ali nijedan od njih nije čuo ništa osim honki-tonk bluza. Kako god definisali, saznaćete da je bluz ovde, ne samo u Njujorku, fundamentalno stanje uma.
... Ostati ne izgubljen...
U četvrtima Njujorka naseljenim pridošlicama iz istočne Evrope, u poljskim, ruskim i ostalim radnjama slavenskih delikatesa puše se sveže krofne, probaju se valjušci, kobasice i šunke, po rafovima staklenke s ukiseljenim krastavcima i povrćem pristigle ne zna se odakle, novine štampane u Njujorku, u Varšavi, Kijevu. U četvrtima ovog grada gotovo svi među sobom govore poljski, ruski ili ukrajinski. U kafeima se toči češko i poljsko pivo. U italijanskoj četvrti Njujorka je neznatno drukčije. Tamo su ljudi glasniji i neretko se iz restorana i otvorenih prozora, čuju glasovi, Karuza i Pavarotija, iz operskih arija Verdija, Pučinija i dr. I naravno, tu su i sveitalijanske picerije, kao i trgovine s elegantnim cipelama. U mađarskoj četvrti Njujorka, jedan čovek zamišljeno češlja svoje husarske brkove. I kad ga neki slučajni prolaznici-turisti upitaju za tavernu Beli konj, on ih vrlo učtivo upućuje ka ulici Hadson.
... U vozilu taksija...
Kasnije shvatih šta je sve moguće domišljati i razmišljati na temu prostora plus vremena; njegovim vraćanjem. I zaustavljanjem. Jedne druge priče. O dolasku u Njujork i teretu umetnika koji na početku preživljava.
Kada je velški pesnik Tomas Dilan popio svoj poslednji viski jedne novembarske noći 1953, teturajući se ispred taverne Beli konj, pao je u komu. Ubrzo posle toga je preminuo. Njegove čizme iz kojih je pio, deo su legende taverne Beli konj.
Danas krčma izgleda kao i nekad, mada gosti koji svraćaju posle 5:00 PM, studenti sa Njujorškog univerziteta i neočekivani turisti, ne ostavljaju utisak boemskog kao što je to bilo dok je tu dolazio Dilan, koji je privlačio pisce, muzičare i slikare ranih 50-ih i 60-ih. godina 20. veka.
Izgrađena 1880. na uglu ulice Hadson i 11. ulice na zapadnoj strani Grinič Vilidža, taverna Beli konj jedna je od malog broja objekata koja je izgrađena od drveta a zadržala se tokom svih proteklih godina. Taverna je uglavnom privlačila britance koji su kao turisti dolazili u potrazi za pabovima kao kod kuće.
Priča se da je škotski pesnik Rutven Tod prvi put doveo Tomasa na ovo mesto i drugovao sa njim, sve dok se ovaj velšanin nije odomaćio, u gradu, sa snovima.
Kako onda i pomisliti da je ovde kao i drugde?
... Hot pink with cool gray
Ovo je Njujork. U Sohou, u jednoj od mnogih galerija neuspešno sam pokušavala da odvojim pogled od Milenine reklamne ilustracije, iz januarskog Voga 1940.
Onda, kada su svi očekivali da Milena Barili pokaže šta je tamo radila i čemu su se divili oni tamo, desilo se za naše prilike, nešto neočekivano. Iako je odmah po dolasku u Njujork sa svojom impresivnom zbirkom ostvarenih radova imala svoju samostalnu izložbu u Galeriji Levy, Milena svoj slikarski talenat prenosi i na polje primenjenih umetnosti: kostimografiju i modu. Stečena iskustva tamo u Parizu, preinačuje u potpuno autonoman, apsolutno lični stil i likovni izraz u modi i dizajnu. Milena osmišljava grafička rešenja, krajnje nadahnuta kreacijom haljina i odevnih predmeta. Svoje radove: Hot pink with cool gray, Today little pink angel, Model of an evening dress, i dr. namenjene za modne časopise Vogue i Town and country, radi uljem na platnu kaširanom na kartonu. Njeno zanimanje za reklamni i dizajnerski aspekt umetnosti bilo je Dizajniranje za stvarni svet. Kako je to nazvao, u svojoj knjizi, Viktor Papanek.
U Galeriji 313, svakog meseca postavljaju novu izložbu sa novim umetnicima. Mi ne zarađujemo na umetnost, umetnici (svoja dela) prodaju. Neko je zapisao na ulazu. Vorhol je stalno dolazio ovde; Endi Vorhol, koji je stanovao pola kvarta udaljen odavde; i svi ostali, pesnici i umetnici, zajedno. A potom vas čeka iznenađenje: susret sa akustičnijom i tišom muzikom u donjoj sali, gde se održavaju žurke i neke rok stvari, a nedeljom i džez, mešavina poezije, proze, umetnosti i muzike, posebno rok muzike...
Umetnost je uvek računala sa jakim individualnostima, sa ličnostima koje se bune protiv stereotipa duha i tela. Endi Vorhol, je bio izvan granica disciplina. Radeći paralelno na portretima i temi Campbellove supe – nije li to nešto što još niste osetili otkad ste bili mali? - dodavao je avangardni obrt tradicionalnoj umetnosti.
Ovaj grad je pun naziva proizvoda. Delimično zbog toga što su tu i tamo bilbordi, plakati i reklame, koji služe kao dokumenti mode, životnog stila i kulture američke svakodnevnice. Na jednom bilbordu, stoji: U muzej, u šoping!.
Prolaznik s bilborda čita misao u „letu“. Takva se strategija, uklapa u potpunosti sa shvatanjima Vorhola.
Najpre, bez šablonizovanja! Kršite pravila, ali ih najpre spoznajte.
Prestanite s tumačenjem.
Odbacite umetnost.
Na kraju.
Mirjana Marinšek Nikolić
Objavljeno u: „Art032“ Revija za kulturu, godina XII, broj 20-21, god. 2010.
Datum objavljivanja: