Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Pavel Đurković
Željko Đurović
Ljiljana Drezga
Ljubinka Jovanović-Mihajlović
Stojan Aralica
Stojan Ćelić
Biljana Đurđević
Ljubica Sokić Cuca
Zora Petrović
Nikola Milojević
Mauthauzen
Ciklus Mauthauzen nastao je prema autentičnim crtežima izrađenim u samom logoru. Inspirisan je sudbinom stotina hiljada antifašista svih evropskih zemalja, surovo gonjenih na rad i batinanih, obespravljenih i poniženih zbog vere u čoveka i čovečnost, u slobodu i ravnopravnost naroda, rasa i ljudi.Ja sam doveden u Mauthauzen sa tek započetih studija na Likovnoj akademiji.
Već u to vreme sam pamtio dela Goje, Kaloa, Georga Grosa i Kete Kolvic. Uzbuđivala me je Pikasvoa Genika. Svaki od ovih slikara izražavao je na svoj način dramu vremena u kojem je živeo, mukotrpnu sudbinu naroda. Prizore slične onima koje smo doživeli u Mauthauzenu niko od njih nije video.
Oni su se izražavali kao umetnici koji su već našli svoj likovni jezik. Ali potreba da zabeležim dramu zatočenika u koncentracionim logorima bila je jača od mene i od saznanja da još ne umem dobro da izrazim sve što sam video iz tako neposredne blizine.
Negde između kamenoloma i krematorijuma nalazila se zamišljena granica između života i smrti, ljudskog postojanja i pepela. Tu su ljudi bili pretvoreni u obezličene brojeve. Za logorske vlasti njihova imena nisu bila važna.
Crteže, koje sam napravio u samom logoru, skrivao sam u nedrima, ispod ležaja ili sam ih zakopavao u zemlju. Jednog dana mi je pala u oči boca protiv požarnog aparata. Ispraznio sam je jedne noći i napunio crtežima. U ponoć sam bocu zakopao u neki trap. Šestog maja 1945. godine, na dan oslobođenja, izvadio sam crteže iz zemlje. Sa oko 150 crteža vratio sam se u Beograd i nastavio studije na likovnoj akademiji.
Scene užasa sa kojima sam se suočio nisu mi dale mira. Tragao sam za načinom kako da ih izrazim. Od realno dokumentovanog crteža prešao sam na ekspresiju, koja mi je bila bliža. Na prvoj izložbi 1952. godine izložio sam temperu „Smrt u hodu“. Anjes Amber mi je na izložbi rekao da je to užasna tema i da bi zato od nje možda trebalo pobeći. Stalno me je progonilo ono što sam preživeo. Tragajući dalje za izrazom i oslobađajući ga, otišao sam i do apstrakcije, ali tema nasilja me nije napuštala. Odbacijući nepotrebno i tražeći u svemu novi smisao, zašao sam u prostor nove figuracije.
Sa takvim razmišljanjima i osećanjima u sebi, suočio sam se sa današnjim nasiljima u svetu. Nasilje nije iščezlo pod nebom naše planete. Ponovo se vraća i ponovo opominje.
Neka mladost, koja ne zna za tragiku toga vremena niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.
Miloš Bajić
Datum objavljivanja: