Pretraga

Umetnici Aktuelnosti Vesti

Zašto bi jedan savremeni umetnik izabrao motiv koji je u osnovi srednjevekovni kao centralnu metaforu svog ciklusa grafičkih radova? Jedan od načina da se odgovori na ovo pitanje je da se razmotri priroda samog motiva koji se ponavlja u vidu slike ljudskog trupa- torza koji je rasporen i razotkriva unutrašnje organe.



U Srednjem Veku ovakvo oslikavanje je bilo moćno semiotičko sredstvo koje je označavalo taštinu ljudske privrženosti ovozemaljskom: telo je ništa više do glineno kućište večitoj duši, a njeno spasenje i povratak Bogu, bi trebalo da nam bude krajnja briga. Telo je svakako moglo da bude lepo – brojne diskusije o ženskoj lepoti provlače se kroz dela skolastičkih tumača – ali se one uvek pojavljuju u kontekstu širih diskusija o konceptima claritas i proportio, dve osnovne odlike srednjevekovnih teorija estetike; nema nagoveštaja da ljudska lepota u svom čisto spoljašnjem efektu ima ikakvu vrednost osim one koja odražava harmoniju kreiranog sveta.



Ali dela u ovoj kolekciji nisu jednostavno razlaganje tela, iako je telo (seksualni objekat kao i anatomski uvid) centralno mnogima od njih. Ili pak, ona su još nešto pored toga. Telo je metafora (često predstavljana i u Srednjem Veku) čiji se smisao može različito tumačiti. Telo je doslovce ono što u prvi mah opažamo jedni o drugima – ali odmah smo povedeni asocijacijama i zaključcima o tome kako vidimo (ili želimo da vidimo) sebe i kako nas drugi vide (ili kako želimo da nas vide): otuda i predstavljanje preuveličanih muških seksualnih organa (´Le père fertil`) ili otvoreno i agresivno seksualnih žena (´Vanity, life quality`).



Ironija ovih predstavljanja naglašava fundamentalnu taštinu požuda koje označavaju; posmatrači su prinuđeni na neprijatno preispitivanje sopstvenih shvatanja tih požuda i , što je presudno, sebe samih u odnosu na njih. Iz shvatanja tela proizilazi sistem verovanja i vrednosti koje se tiču pojedinca: postoji ideologija o telu, zbirka pretpostavki i manje-više nametnutih hijerarhija, čija se krhkost – ne bez humora pa čak i nežnosti - naglašava ovim delima.



Ono što, u stvari, iz ove kolekcije proizilazi jeste implicitna kritika svih ideologija  - a zapravo i samog pojma ideologije: sve su, na kraju, taština. Ako ovo rastavljanje prihvaćenih intelektualnih struktura počinje sa telom, to čini zato što je ono, nužno, naša vera u sopstveno postojanje u fizičkom svetu iz čega proizilaze sva naknadna verovanja.



Na ovaj način su i političke ideologije napadnute, i to sredstvima sopstvenih nesuptilnih ikonografija – motiv srpa i čekića, na primer, ili predstavljanjem ratne mašinerije koja se jednako koristi  kao sredstvo uništenja i kao znak moći koja takvo uništenje omogućava.



Intelektualna arogancija se takođe preispituje. Predstavljanje vremenske mašine je podsetnik na to da ostajemo zarobljeni u slepoj veri u Prosvećenost i na našu spremnost da tehnološka dostignuća pobrkamo sa napretkom.



Ali ova kolekcija nas takođe podseća da postoji gledište u kome srednjevekovni pogled na svet nije nadmašen, jer odbacivanje tih arteriosklerotičnih ideologija koje su nas održale kroz razne faze onoga što sa zadovoljstvom zovemo modernitetom, čini našu potrebu za jedinstvenom koncepcijom o tome šta znači biti čovek još više očiglednom, koliko god mi tvrdili da nam se ta ideja ne dopada. Miško Pavlović nam svojom kolekcijom to jasno predstavlja.



Simon Brittan