Pretraga

Poverujemo li u to da mesto i trenutak pogleda i dodira mogu biti sadržani unutar jedne vrste perceptibilnosti tj. da ono što možemo (okom) da apsorbujemo kroz igru svetla pod posebnim uslovima postaje blisko onom što primamo fizičkim kontaktom (prstiju ili dlana), naći ćemo se pred situacijom nove, izmenjene hijerarhije čula, a samim tim i nove relativizacije viđenog i doživljenog. U takvoj pretpostavci odnos oka i pogleda izgleda redefinisan kroz približavanje različitih poimanja vremena. Ako se u momentu pogleda ono što vidimo pretvara u delić prošlog ili ako pogled za malo kasni za sadašnjošću, dodir tu sadašnjost 'vidi' potpuno drugačije - on je doživljava neposredno i trajno, ali, istovremeno i kao potencijalnu 'telesnu sliku' jednog 'moguće-stvarnog'. Dodir je hiperrealan, njegova priroda odgovara uhvaćenoj i produženoj realnosti, realnosti uz koju leži senka posebne intime.

Osetljivost, umešnost i strpljenje kao premise ličnog u sadržaju dodira (u svojoj korisnosti podređene kontroli svesti tog pogleda) trijumfuju u detaljima vrhunskih radova majstora starih zanata. Škole ili radionice za izradu predmeta od stakla, plemenitih metala, majstori iluminacija, emajla, čipke, majstori gravire ili rezanja pečata svoje su učenike upućivali ne samo u tehnološke tajne zanata već i u tehnike telesno-čulne samokontrole i, pre svega, u nove načine posmatranja i uosećavanja. Savladano i uloženo vreme u tim majstorsko-umetničkim podvizima svedoči o činu inicijalizacije strpljenja i preciznosti u teritoriju utilitarizovane, stvaralačke duhovnosti. Stoga je i to posvećeno vreme kroz istoriju prihvatano kao jedan od prvih kriterijuma važnosti i stepena majstorstva nekog rada. Nasuprot tome, u današnjem vremenu, kao materijalna i simbolička pretpostavka važnosti i značaja nečega što dolazi iz našeg vidljivog okruženja, stoji njegova fizička dimenzija - veliki format. Rođen na samom početku civilizacijske fascinacije bioskopskom projekcijom, veliki format postaje ključno mesto medijskog delovanja u javnom prostoru, svojevrsna kombinacija atrakcije i agresivnosti. Reklamni panoi, uveličane fotografije, video-projekcije i slične stvari, pravi su  eksponenti ubrzanog "intenzivnog vremena", koje Virilio označava terminom "kritvorena temporalnost" vremena u kojem se stvarnost podređuje ne više svetlosti, već njenoj krajnjoj brzini.

Video instalacija kolaža "ČIPKA NEMINIJATURA" Milice Crnobrnje bazira se na nekoliko autorskih nivoa iskustava: konzervatorski i restauratorski rad, upoznavanje sa novim tehnikama kolaža, fotografije i primenjene grafike. Rađeni u formatu minijature, ovi radovi pre svega odgovaraju stvaralačko-zanatskom senzibilitetu mlade autorke. Njihova istorija počinje u sećanju na stare majstore čipke, veza, slikanja minijatura i odatle se u njene kolaže prenosi arhaični duh prošlosti sa svim svojim lepim stranama: umećem strpljenja, posvećenosti, poznavanjem čiste, prozirne nežnosti i nevine dekorativnosti materijala. Ornament, koji biva interpoliran u drugi plan, kao pozadina projekcije ovih "ne-minijatura", zapravo je ustupanje pred njegovim kanonsko-istorijskim karakterom. I ornament i dekor su podređeni kompoziciji, prisustvo (koja u ovom slučaju nosi više likovno, a manje simboličko značenje) je u službi strukture; korišćenjem različitih materijala tj. njihovim površinskim ujednačavanjem postignut je izvestan zaplet - fina napetost kompozicije.

Rad ruke (crtež iglom) u svojoj tihoj smirenosti u ovom slučaju stoji kao antiteza prenaglašenom, neuobičajeno velikom formatu video-slike. Suprotnosti sadržane u likovno-tehničkoj postavci rada mogu se čitati i kao odgovor na pitanje o 'promenjenom' vremenu percepcije, o posmatranju i doživljavanju viđenog, o domašaju umetničkog strpljenja u doba 'krize pogleda'. Veliki format i medij videa ovde su tako iskorišćeni za pokušaj spajanja krajnjih različitosti: arhaične nežnosti i preciznosti umetnikovog dodira i savremene, reprodukovane slike iza koje ne postoji (ljudsko) vreme. Istina o onome što ćemo videti tako će ostati obavijena dvostrukom tajnom, zavodljivom tajnom prošlosti i neizbežnom i (još uvek) neproverivom tajnom sadašnjosti.

Vladimir Tupanjac