Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Paja Jovanović
Milan Stašević
Dragan Malešević Tapi
Đorđe Krstić
Lidija Bogdanović
Ivana Stojaković
Marko Murat
Mihailo Đoković Tikalo
Milica Jokić
Predrag Popara
Betonski safari
Najnovija istraživanja pokaziju da danas u svetu, na slobodi, živi između 16.500 i 47.000 primeraka vrste Panthera leo. Početkom devedesetih godina prošlog veka broj lavova u prirodi bio je svakako iznad 100.000, a sredinom dvadesetog stoleća 400.000. U periodu pisane istorije lavovi su nestali iz severne Afrike — Magreba, Bliskog Istoka (Pa-lestina i Mesopotamija), iz Trakije i zapadne Azije. Postoji, međutim, oblast gde lavove ne ugrožava proširenje areala ljudskog stanovanja, opšte zagađenje i preterani lov — to su umetnost i arhitektura.
Kroz sve epohe, počevši od crteža u pećini Sove u Francuskoj, starih više od trideset hiljada godina, preko monumentalnih skulptura Hatuše — Bogazkeja (oko 1400 god. pre hrišćanske ere) i Mikene (800-700 pre hrišćanske ere), bezbrojnih čuvara kapija na romaničkim crkvama Evrope, renesansnih i baroknih slika, sve do crtanih filmova dvadesetog i dvadeset prvog veka — lav je neizbežni pratilac ljudskog stvaralaštva. On je skulptura ili slika u koju se projektuju verovanja, strahovi, željena moć, on je deo poucnog narativa, legende, parabole, basne.
Lav izaziva nepodeljenu pažnju: njegovo telo je savršeno oblikovano, u njegovoj grivi — kao kod Samsona — pohranjena je snaga. Spisak onoga što lav simbolizuje bio bi dugačak: pored sile, vladarske moći, on označava pravdu, lav je zlato i bojom i vrednošću, on je Sunce na zemlji. Ne samo zato što je znak jevanđeliste Marka, donosioca istinite reči koja spasava svet, lav se prepoznaje kao slika moći izgovorenog ili napisanog. Kao suveren životinjskog carstva on je simbol divlje, neobuzdane sile prirode.
Od vremena visoke renesanse i baroka lav, kao reljef ili puna plastika, postaje deo standardnog vokabulara arhitektonske dekora-cije na širokom prostoru Evrope, potom i Severne Amerike. U prvoj polovini dvadesetog veka, sa raodernizacijom i "evropeizacijom" Srbije, ovakvi ukrasi pojavljuju se i na javnim zdanjima u Beogradu i drugim srpskim gradovima. Oni su ipak, najčešće, bili izvođeni "po meri", tako da se teško može reći da ova vrsta krhke tradicije stoji u neposrednoj vezi sa aktuelnim umnožavanjem prefabrikovanih lavova na ogradama, kapijama i fasadama kuća u Srbiji i okolnim zemljama.
Тек na ove odlivke koje nastaju u sve brojnijim manufakturama na prilazima gradova mogu se primeniti Benjaminova opažanja o umetnićkom delu u doba njegove tehničke reproduktivnosti. Načelno, umetničko delo se oduvek moglo replicirati, još je antika poznavala dva osnovna načina tehnićke reprodukcije — odlivak i otisak. Sa mnogo kasnijom pojavom drvoreza proširuje se opseg tehnički reproduktivnih umetničkih dela, a još kasnije pojavljuju se prve štampane knjige i ono što je bilo dragoceni unikat postaje sve dostupniji masovni proizvod.
Benjamin se, u svom čuvenom eseju Umetničko delo u razdoblju njegove tehničke reproduktivnosti, osvrće na jedinstvenost i neponovljivost umetničkog dela, diskutuje o pojmu autentičnosti i uvodi kategoriju aure. "Autentičnost neke stvari integriše sve što je u njoj prenosivo — počevši od njenog porekla, od njenog materijalnog traja-nja do onoga što je čini istorijskim svedočanstvom. Pošto se kao svedočanstvo temelji na onome što je njeno poreklo, njena materijalnost, reprodukovanje lišava čoveka suštinskog i stvar, kao istorijsko svedočanstvo biva uzdrmana". U prefabrikovanim skulptoralnim dekoracijama u koje, u širem smislu, spadaju i ukrasni arhitek-tonski elementi (stubovi, kapiteli, balustrade...) ne treba, dakle, tražiti autentičnost. Ali one mogu biti i jesu znak sasvim drugih potreba.
Prve primerke betonskih lavova na prostor bivše Jugoslavije doneli su takozvani "gastarbajteri" iz Francuske, Švajcarske, Nemačke iliAustrije, sredina u kojima je kultura "vrtnih patuljaka" veoma prisutna i razvijena. Ti se uvezeni primerci i danas, dvadesetak godina nakon što su postavljeni, mogu prepoznati — kvalitetom izrade oni odskaču od loše oblikovanih lavova izlivenih iz istrošenih domaćih kalupa. U prigradskim sredinama često ćete naići na neku vrstu kompeticije: prvi par betonskih zveri uz kapiju pokreće lavinu lavova, pravo nadmetanje.
Šta je to što nekoga nagoni da sagradi ogradu koja izgleda još raskošnije od kuće u dvorištu i na nju postavi betonske stražare u obličju lavova? Smemo li pomisliti da u nekim slučajevima to može biti pokušaj da se uspostavi sazvučje sa "zlatnim vremenima" našeg srednjovekovlja i klesanim lavovima na portalima kraljevskih zadužbina?
Jedan od razloga krize moderne u oblasti arhitekture bila je njena normativna uniformnost. U pregledima svetskog graditeljstva često se reprodukuje Korbizijeov niz svedenih kuća za radnike. Knjige donose isključivo fotografiju snimljenu odmah po izgradnji. Nekoliko decenija kasnije te bele, minimalističke kuće u nizu nisu bile ni nalik izvedenom stanju: svaki vlasnik je intervenisao, neki manje neki više, pregradnjom, bojenjem, dopunama, ornamentima koji su u poetici modernizma bili viđeni kao zločin. U zemljama koje su danas na različitim stepenima "tranzicije" jedan od najsnažnijih tokova modernizacije društva bio je u oblasti arhitekture — to je često rezultiralo bezličnim blokovima za masovno stanovanje. Otud je, posle sloma realnog socijalizma, potreba za "dekorisanjem" naročito izražena. I otud je taj fenomen naročito izražen na prostorima nekadašnjih socijalističkih država u čijem vizuelnom vokabularu nije bilo mesta za lavove kao simbole imperijalne snage. Ne treba sve to razu-meti kao situaciju u kojoj se "obični ljudi", svojim ukusom ili neukusom, stavljaju iznad postulata najvećeg arhitekte dvadesetog veka: na delu je jednostavna (a često potcenjena) potreba ljudi da se razlikuju od drugih. Ovde i sada, betonski lav je materijalizacija te potrebe za razlikovanjem. Ali, isto tako, to je jedna od slika vrednosnog sistema koji je na snazi u Srbiji i okolnim zemljama: razlika se traži u domenu moći, stvarne ili tek željene, svejedno.
Postavljanje figura lavova jeste i markiranje privatnog prostora. Možda čak i neka naivna verzija sakralizacije tog prostora. Po tome se vlasnici raskošnih domova u prigradskim i seoskim sredinama nesvesno uklapaju u milenijumima staru vizuelnu tradiciju. Od Hatuše i palata Mesopotamije do Zatonja, rodnog mesta čuvenog vlasnika piramidalne štedionice Jezdimira Vasiljevića, postoji skoro neprekinuta tradicija lavova — čuvara kapije. Da li će u proceni ovog fenomena biti iskorišćena čuvena marksistička postavka o istoriji "koja se ponavlja kao farsa" — zavisi od tačke posmatranja za koju se opredelite.
U srpskom društvu poslednje decenije dvadesetog veka, na pozadini ratova, stvoreno je veoma nasilno, brutalno društvo. Iz perioda ratova i odložene tranzicije ukoračilo se, konaćno, i u osetljiv period povratka u kapitalizam, period označen sveopštim pregru-pisavanjem kapitala i daljom propašću pojedinih slojeva stanovništva. U tim okolnostima, u takvom društvenom okruženju, jedan od nosećih stubova jeste koncept snage, a lav je ništa drugo nego otelotvorenje te snage. Tu se možda krije odgovor na pitanje zašto lavova (i orlova) na Zapadnom Balkanu ima znatno više nego, na primer, betonskih ćurana, labudova ili vrtnih patuljaka. Onaj ko na kuću stavlja lavove, lavove svedene na znak, ne pokazuje nužno da je bogat (cena manjih primeraka u ovom trenutku je nešto manja od iooo dinara — drugi statusni simboli koštaju mnogo više) već da je moćan ili da želi da bude moćan.
Konačno, moramo biti iskreni, raznorazne sinteze svetske istorije umetnosti bile bi dvostruko tanje da u svim vremenima nisu živeli Ijudi koji su imali potrebu da na vidljiv način pokažu svoj društveni status i svoje bogatstvo. A to što je materijalna dimenzija današnjeg znaka svedena na loše izliven beton u često pohabanim kalupima — takođe rečito govori o našem današnjem društvu.
Na starim mapama teritorije koje su bile nepoznate kartografima često su obeležavane latinskom odrednicom hic sunt leones — ovde su lavovi — sugerirajući da se u tim neistraženim oblastima čovek može sresti sa najrazličitijim opasnostima. U novijim rečnicima, međutim, to nije samo sinonim za pojam "terra incognita" — pojavilo se, ako je verovati "Vikipediji", i novo značenje: ta sintagma odnosi se na osobu ili grupu ljudi koja mora biti uvažavana zbog svoje važnosti i činjenice da u nekoj situaciji preuzima ulogu vođe. TeŠko se može poverovati da se domaćini koji kupuju, postavljaju i oslikavaju različite betonske odlivke lavova na svoje raskošne, skupocene ograde, kapije ili balkone razumeju u najnoviju jezičku evoluciju jedne tradicionalne latinske sintagme — no, bez obzira na to, čini se da je upravo u tome suština razloga zbog kojih naši sugrađani, sve češće i sve spektakularnije, betonskim lavovima označavaju svoj životni prostor.
Mileta Prodanović
Datum objavljivanja: