Umetnik

Milena Pavlović Barili (1909 - 1945)

Prati umetnika

Pretraga

Milena Pavlović Barilli (1909-1945)

Autor: Irina Subotić (1941)

Srbija nije izuzetak: pozicija i uloga žene u društvu predmet je modernog interesovanja, mnogih istraživanja i novih tumačenja. Napisano je mnogo studija i celih knjiga o retorici modernizma kao apogeja muške produktivnosti, industrializacije i nauke gde se tek budi mesto žene, i o svim onim promenama koje su se desile, najpre krajem 18, potom u 19, a posebno u 20.veku u odnosu na raniju dominantnu mušku poziciju uopšte, sa posebni naglaskom na kreativnost. I u tom pogledu zna se da Srbija i Jugoslavija dele sudbinu cele evropske razvojne situacije: za rodonačelnicu srpske umetnosti i jednog od najreprezentaivnijih predstavnika klasicizma vezuje se ime Katarine Ivanović, rodjene u madjarskom gradu Szekesfehervar-u 1817,  koja je u isiti mah bila i medju prvim ženama-članicama Srpskog učenog društva, sadašnje Srpske akademije nauka i umetnosti. Kad je ona umrla 1882.godine, velika umetnica Nadežda Petrović nema ni deset godina (rodjena je u Čačku 1873, umrla je od tifusa 1915. u  valjevskoj Prvoj rezervnoj bolnici gde je radila kao bolničarka). Ona je predvodnica moderne epohe, i to podjednako u smislu velikih likovnih novina koje spajaju – po prvi put u srpskoj umetnosti – ekspresionističke i fovističke vrednosti na samom početku 20.veka, i u smislu promenjenog, ravnopravnog, ili tačnije ravnopravnijeg mesta žene za šta se ona usrdno borila svojom velikom angažovanošću na društvenom planu.


Za razliku od ideja Nadežde Petrović, cela generacija mlada umetnica prvih decenija 20.veka – slikarstvo im je još uvek bilo bliže od skulpture -  u koje uglavnom spadaju i Natalija Cvetković, Ana Marinković, Vidosava Kovačević, Andjelija Lazarević, Beta Vukanović i druge, obeležila je na drugi način umetnost Srbije. Njihovo pitomo, rafinirano, kultivisano slikarstvo bilo je različito od Nadeždinih prodora: bilo je ono pravi most izmedju sačuvane tradicije klasičnih likovnih postulata, i zakasnelih, ali značajnih  postavki plenerizma i impresionizma koje su se u srpskoj umetnosti lagano radjale i realizovale od kraja 19, a naročito s početkom 20.veka.


Pokolenje umetnica koja sledi obeležava još autonomniji, autentičniji i samosvojniji izraz. Paradigmatično ime Zore Petrović (1894-1962) najjednostavnije se paralelno stavlja uz umetnički stav i ličnost Nadežde Petrović (čak i prezime, igrom slučaja, je isto). Zorino žestoko, moćno i hrabro ekspresivno i nesentimentalno slikarstvo često su, kao i Nadeždino, rado poredili sa muškim načinom izražavanja, uzimajući to kao negativnu konotaciju jer ne odgovara ženskom izrazu! Bio je to pravi prodor u onaj modernizam koji govori o ličnom iskustvu a ne o naučenom stavu. Postepeno, širi se broj slikarki koje učestvuju u obogaćivanju likovnog života svoje sredine u celini, učestvovanjem u izlagačkoj politici, značajem koji im pridaje kritika, načinom na koji ih prihvata publika i pripadnošću umetničkim grupama koje su obeležavale likovni život Srbije i Jugoslavije u periodu izmedju dva rata. Ako bi se izuzelo temperamentno slikarstvo Zore Petrović, medjutim, generacija od nje nešto mladjih umetnica (Liza Križanić, Vera Čohadžić, Danica  Antić, Leposava Bela Pavlović, nešto kasnije Ljubica Cuca Sokić) obeležila je na poseban način stvaralaštvo svoga vremena. Ponovo smo u prilici da konstatujemo da se amalgamišu prodori modernizma sa željom za očuvanjem one oplemenjene tradicije, koja bi se aktuelnim jezikom mogla nazivati ženskim pismom još uvek patrijarhalnih nazora. 


Na sasvim izdvojenom mestu, izvan i iznad ovih glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, koji govore o logici jednog vremena i koji su ukalupljeni u stereotip evropske umetnosti  tridesetih godina, posebno Pariske škole, susrećemo se sa životom i stvaralaštvom Milene Pavlović Barilli. Njena umetnost je, kao i njen život, govore o odsustvu svakog stereotipa ali pri tom o zloduhu sudbine koja je često pratila umetnice modernizma. U detinjstvu je živela u Rimu, Nici, Bergamu, Lincu, Gracu;   školovana je najpre u Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Bete Vukanovic, Ljube Ivanovića i Dragog Stojanovića, a zatim kod najuglednijih pedagoga na čuvenoj minhenskoj Akademiji (Habermann i Knirr), bila prijatelj sa Franz-om von Stuck-om,  da bi zatim nastavila svoja životna kretanja, lutanja i traganja izmedju Srbije – Požarevca i  Beograda gde s uspehom izlaže, i Španije – Barcelone, Sevilje, Kordobe, Granade, Madrida i Malage, pa potom Londona i Pariza. Želela je da svoj život veže za rodnu sredinu i prenese svoja znanja, iskustva i veliku ljubav koju je gajila prema njoj. I kao u nekoj bajci sa lošim krajem, ona je tražila – bez uspeha – samo skroman posao nastavnika crtanja u mestu svog rodjenja Požarevcu, ali i u malim makedonskim gradovima kao što su Štip, Tetovo i Veles. Razočarana zbog tog neuspeha, odlučila je da ponovo bude gradjanka Evrope, a kada joj je i Evropa postala tesna, pred sam početak Drugog svetskog rata – otputovala je za Njujork. Rat ju je sprečio da se vrati, tako da je postala i gradjanka Sjedinjenih Američkih Država.


Ostalo je još dosta nerasvetljenih tačaka iz njenog života – dovoljno da još uvek pobudjuju interesovanja i maštu, pomažući u stvaranju novih knjiga, dokumentarnih, esejističkih i romanesknih, kao što je svakako ostalo još neotkrivenih slika i crteža, razvejanih po putanjama njenih lutanja Evropom i Amerikom. Možda se to može da odnosi i na njene pesme pisane na španskom, italijanskom i francuskom jeziku, koje su sačuvane, prevedene i objavljene, i koje nas približavaju njenoj skrivenoj intimi, njenom sentimentalnom stanju, traumama i dilemama, mislima i simbolici koju čitamo sa njenih likovnih realizacija. Iako u prvom čitanju te pesme ostavljaju utisak lepršavosti i ležernosti, one su, kao i njeno slikarstvo, satkane od enigmi, simbola, metafora. I na isti način one govore o intimi, pretaču san i maštu u javu i javu u snovidjenja.

 

Slikarstvo Milene Pavlović-Barilli prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. U tom smislu je već prihvaćena klasifikacija Miodraga B.Protića, najvećeg stručnjaka za Milenino slikarstvo koji predlaže da se period tokom tri godine njenog najranijeg stvaranja nazove akademizmom (izmedju 1922.i 1931), da bi nakon studiranja u Beogradu i Minhenu (izmedju 1922. i 1928) došlo do sinteze akademizma i secesije  (do 1930), posle čega počinje da se razvija  postnadrealizam, koji traje do njene prerane smrti 1945. godine. Njen postnadrealizam se, prema Protiću, može podeliti u tri faze: izmedju 1932. i 1936. godine, kada Milena boravi u Parizu i Rimu, njen magični relacionizam je imao linearne karakteristike, koje se nastavljaju na tzv. renesansni period izmedju 1936. i 1939. godine, tokom boravka u Firenci, Veneciji i Parizu. Najzad, poslednji period njenog života i rada u Njujorku obeležen je magičkim verizmom.  


Celokupno Milenino stvaralaštvo, njene slike, kao i njene pesme, je autobiografsko, uspunjeno osećanjem usamljenosti i izvesne otudjenosti, možda zastrašenosti i lične podeljenosti. Ona je svesna da je okružuje preteći svet koji u njoj izaziva anksioznost, nesigurnost i neiskazani ali sveprisutni strah od prolaznosti, od nepoznanica života, od zla i tame koje nije mogla da izbegne u teškim vremenima sa kojima je bila suočena.


Sasvim je razumljivo što se u njenim ranim ostvarenjima sreće parafraza realnog sveta, interes za slikanje ljudi i predela iz sopstvene okoline, zatim dekorativne skice sa secesionističkim ornamentom, koje govore o vladajućem ukusu prvih decenija veka. Često radi i portrete ličnosti iz svoje okoline ili poznate glumce izvanrednim pastelima, tom osetljivom i vrlo zahtevnom tehnikom koja omogućuje punoću izraza i plemenitost fakture kojoj je ona težila. Tek od 1932. godine počinje prepoznatljiv i za nju karakterističan postupak poetskog vezivanja raščlanjenih elemenata, najčešće uzetih iz sveta antike. Ona ih  vezuje u nove nizove, po principu slobodnih asocijacija u kojima se može čitati simboličko značenje. Ili se, možda, to značenje podrazumeva zahvaljujući pitorersknim, realnim motivima iz sopstvenog života a u skladu sa njenim poetskim iskazima koje čitamo i u njenim pesmama i pismima. Ceo taj ambijent njenog života, okruženja, stvaralaštva možemo da uklopimo u duh i vreme postnadrealističkog zračenja tridesetih godina XX veka. Za razliku od izvornog nadrelizma prethodne decenije, koji je imao jaku angažovanost, bilo političku, erotsku, psihološku ili jednostavno drušvenu poruku, koji se hranio radikalnim eksperimentima, novim teorijama i bezgraničnim osvajanjem prostora  umetnosti, medija i života uopšte, tridesete godine donose smiraj sa poetskim i značenjskim pomakom. U njemu se naglašava smisao i uticaj podsvesti, sada već priznate psihoanalitičke kategorije koja je umetnosti nudila bezmerna područja istraživanja. Otuda  stare kolone, torza, krila, draperije, statue, nataloženi u memorijama arhetipske svesti i arhajskih kultura, za koje je Milena osećala da im i sama pripada, svi suprotstavljeni  modernom vremenu u kojem ona živi. Time umetnica daje dimenziju prolaznosti onome što večno traje. I obrnuto, ovekovečuje osećaj prolaznosti sopstvenog - i svakog ljudskog – bića. Na mnogim njenim delima iz tog perioda, u alogičnim odnosima predmeta, radjaju se fantastični prizori: ruše se stubovi, kidaju se niti života, vraća se prvobitni haos. Osećaj nesigurnosti i nemira je očevidan.


Ona slika likove iz svoje okoline, često udvojene, a kako se uglavnom radi o ponovljenom sopstvenom liku, krupnih crnih očiju sa širokim vedjama, izduženog nosa i lepo izvajanih ustiju, prepoznajemo značenje alter ega, igre svetla i tame, otkrivanja i skrivanja. I pogleda gotovo uvek uprtog mirno ali ljubopitljivo u posmatrača. Vrlo je mnogo predstava dečjeg lika koji simbolizuje nevinost, čistotu, čednost, biće iz stanja koje prethodi grehu i spoznaji i koji se idealno uklapa u androgine figure kojima Milena uzdiže težnju ka savršenstvu, ka sjedinjavanju sa božanskim. Jednom reči - ka apsolutu.


Nakon 1936.godine  njen crtež se gubi, plošnost ustupa mesto voluminoznosti i punoći oblika, postaje očevidan uticaj ranorenesansnih majstora kojima se divila i čijim se delima nadahnjivala po muzejima, zbirkama i crkvama Firence, Rima, Venecije, u Pradu, Luvru, londonskoj Nacionalnoj galeriji ili minhenskoj Staroj pinakoteci. Kao po shemi koju je lansirao Breton da se umetničko delo gradi automatskim beleženjem podsvesnih impulsa, njene slike sve više dobijaju obeležja intimnog, čak autobiografskog iskaza punog melanholije, pritajenog straha od kratkovečnosti i zle sudbine, koja će je odista i zadesiti.

 

Pod odredjenim i jasnim uticajem firentinske rane renesanse, posebno Fra Angelico-a, Botticelli-a i drugih, razvija se arhitetonski prostor kao subjektivna priča, kao dubinska ispovest, nežnost i čednost. Njena fabula, to je njena intima.


Atmosfera njenih slika je ispunjena romantičarskim raspoloženjem u kojima se jedan lik, upravo njen, transformiše u različito projektovane osobe, sa različitim atributima kao nosiocima bogatih simboličkih značenja. Tako se na njenim slikama mogu čitati otkrića mudrosti, meditacije i života kroz čest prikaz lampe, ili čin predavanja, žrtvovanja i ljubavi kroz prikaz plamena i žižka, kao i znak zaštite, vlasti  i snage kroz prisustvo ruke, ruke stvaraoca koji prenosi energiju. Još je evidentnije često odsustvo ruke, čime se evocira kastracija, nemoć, neispunjena želja... Bez ruke ljudi postaju statue, daleki odblesci života; samo padaju u istoriju koja ih čuva od zaborava. Let, kao suprotstavljanje zemaljskim silama, telesnoj težini, kao izraz čežnje ka eteričnom i nadljudskom, veza duše i tela, zemlje i neba, kratkotrajnosti života i duhovne lakoće – jedan je od stalnih njenih motiva kroz prikaze leptirova, ptica i krila. Kao kontrapunkt,  njene slike su pune i naizgled drukčijih motiva (plotovi, ograde, prepreke, zidovi), ali ona  njima upravo metaforično govori o istim težnjama,  o zatvorenosti, o zaštiti, o težnji ka sigurnosti. Istovremeno na putu smo čitanja da se radi i o deobi, odvajanju i razdvajanju, skrivanju i otkrivanju, pravljenju razlike izmedju unutrašnjeg i spoljašnjeg: ponovo prepoznajemo autobiografski iskaz u simboličnoj predstavi maske i vela koje ona često stavlja na glave svojih naslikanih ličnosti.  Tuga, nostalgija, blagost, naracija, poetičnost – sve su to atributi njenog slikarstva.


Poštujući  klasičan likovni postupak, koji je u to vreme, tridesetih godina, bio uglavnom u celoj Evropi refleks smirenja nakon velikih eksperimentacija dvadesetih godina,  Milena naglašava svoj crtež, prozirnost ekrana na kojem se dešavaju scene njenih prizora i prividno postavlja klasičnu  kompozicionu shemu. Crtež je najpre oštar, kao da je  radjen perom. Umetnica njime uokviruje plošne delove, blago osenčene akvarelski prozračnim i lirskim nijansama. Na slikama i crtežima uočljiv je uticaj metafizičnosti Giorgio-a De Chirico-a, sa kojim se, kao i sa njegovim bratom Alberto-m Savinio-m, ona družila u Parizu, sa kojim je izlagala, uz De Pisis-a, Kubin-a, Zadkin-a i Tereškovič-a. Za De Chirico-a i njegovo delo vezuju ih isti pojmovi sugestije zaustavljenog trajanja, zaledjenog vremena, magičkog i nadrealnog, pretakanje zbilje i snovidjenja, realnog i utopijskog, prošlog i sadašnjeg, intelektualnog i emotivnog. Možda i srodno osećanje podeljenosti sveta – rodjeni su i ona i on na Balkanu koji se teško prepoznaje i vrednuje u damarima velikih metropola  Zapada koje u suštini oboje prihvatili i kojima oboje pripadaju.


Taj evropski umetnički krug metafizičnosti, intimiziranog i romantizovanog  postnadrealističkog diskursa njoj je najbliži: vezuje ih srodno osećanje potrebe da se pobegne u svoj zatvoreni svet od modernog agresivnog života koji je slojevito i nemilosrdno započinjao da iskazuje, ili potvrdjuje na još strašniji način nego ranije, svoje antihumanističko načelo. Podsetimo se: dvadesete godine se završavaju, a tridesete počinju velikom ekonomskom krizom; fašizam i nacizam su u usponu; španski gradjanski rat će uskoro okupiti internacionalne snage na obe suprotstavljene strane... Umetnici su ili u prvim krugovima odbrane svojih modernističkih postavki i kroz čistu umetnost smatraju da se mogu suprotstaviti pošastima predosećanih razaranja, ili kroz umetnost pronalaze puteve socijalne i političke angažovanosti. Medjutim, glavni tokovi umetnosti cele Evrope, pa i Jugoslavije, smiruju strasti, zapostavljaju intelektualizam i eksperimentacije avangardi prethodne decenije. Oni traže svoje mesto u tom prividno smirenom i blaženom, a u suštini već uskovitlanom svetu, kroz svoje slike intimne ikonografije, porodične idile, skromnih ambicija, utišane čulnosti, naglašene pitoresknosti. Takvu bi generalnu sliku dali saloni i velike izložbe, galerije i muzeji moderne umetnosti, kritike, katalozi i knjige tridesetih godina.


Milena Pavlović Barilli živi izmedju Pariza i Rima, izlaže u Firenci i Londonu, boravi u Veneciji; bliska je Jean-u Cassou-u, koji piše predgovor za njenu parisku izložbu 1932, André  Lhote-u, Paul-u Valéry-u; izlaže u najprestižnijim galerijama i salonima: Jeune Europe, Quatre Chemins, Billiet, Pittoresque, Galleria del Milione, Galleria della Cometa, na rimskom Quadriennale-u, pariskom Salon des Tuileries, na izložbi grupe Nouvelle Génération sa kojom učestvuje u manifestu Rupture (Raskid) zalažući se za umetnost koja odgovara novom vremenu i novim pokolenjima, a to znači što dalje od impresionizma koji stalno pronalazi modalitete svoga preživljavanja, a što bliže nadrealizmu, ceneći pri tome i istorijsku ulogu kubizma. U krugu je Novih snaga kojima se umetnici iskazuju kao borci za  povratak redu.  Redjaju se napisi o Mileni u štampi, čak i u najboljim stručnim časopisima kao što je Beaux-Arts; njene fotografije su merilo mondenskih evropskih krugova. Ona uživa status neke vrste modernističke “ikone” a pri tome vodi veliku umetničku i intimnu bitku da pronadje sebe i svoje mesto pod krovom sveta. Prezime oca Bruno-a Barilli-a - uglednog pesnika, kritičara, kompozitora, autora zapaženih knjiga, zanimljive ličnosti evropske boemije -  Mileni je svakako pomagalo. A možda još više ljudima njenog okruženja  - ne bi li je ipak lakše prepoznali i smestili u tim galimatijasima umetničkih vreva i njene lične ambivalentne sudbinske podeljenosti izmedju patrijarhalne srpske provincije i ekstremnih likovnih traganja metropola Evrope.


Povremeno dolazi u Srbiju da poseti majku sa kojom je u intenzivnoj prepisci i dragu rodbinu, ali posle prve samostalne izložbe u beogradskom Novinarskom klubu decembra meseca 1928. godine sa preko sto radova (u svom rodnom Požarevcu je izlagala u Kristinoj kući, današnjem Narodnom muzeju sledeće, 1929.godine) i nakon grupnog izlaganja na Prolećnim i Jesenjim izložbama jugoslovenskih odnosno beogradskih umetnika (1928. i 1929) u Beogradu, kao i na izložbama grupe Lada  (1930. i 1932) – Milena više ne deli likovni život ovdašnje sredine. Ona nema prilike da svojim delima ostavlja trag na našu umetnost. O njoj se više čuje, priča, povremeno piše u jugoslovenskim glasilima, prate se njeni evropski uspesi, ali sve redje i redje, tako da su njenu iznenadnu smrt (umrla je od srca, kao posledice pada s konja) u Njujorku marta 1945. godine zabeležile samo američka i italijanska štampa. Život je pisao tragičnu sudbinu: njen muž Robert Thomas Astor Goslan preneo je njene posmrtne ostatke u Rim, gde počiva na groblju Testaccio, izmedju oca i majke koji su mnogo kasnije od nje otišli i koje je ona, ako ne u životu, onda u smrti, spojila. A u Njujork je krenula  brodom juna 1939. godine, plativši kartu parama koje je dobila od poznatog pesnika i kritičara Sibe Miličića, tada jugoslovenskog konzula u Roterdamu za sliku Kompozicija iz 1938. godine (sada u Narodnom muzeju u Beogradu). Želela je da poseti veliku nadrealističku izložbu sa delima umetnika koje je posebno cenila -  Max-a Ernst-a, Dali-a, Magritte-a, Masson-a i mnogih drugih, organizovanu prilikom održavanja Svetske izložbe. Medjutim, povratka u Evropu nije bilo jer je izbio rat. U Sjedinjenim Državama najpre živi teško, a zatim se stabilizuje, izlaže svoje evropske radove kod čuvenog Julien-a Levy-a, potom američke u sedištu Organizacije za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke, za koje je urednik Vogue-a Frank Crowninnshield dao epitete prostudirano, smireno, izuzetnog kvaliteta, duboke duhovne preokupacije... Izlaže i u znamenitoj vašingtonskoj Corcoran galeriji, i te njene nastupe beleže značajni kritičari i važna glasila (New York Times, New York World Telegram, Art News); angažovana je kao ilustrator prestižnog internacionalnog modnog časopisa Vogue, radove joj objavljuju i Harper's Bazar, Town and Country, radi skice za scenografiju i kostime za balet na muziku Gian-Carlo-a Menotti-a Sebastian, izvedenu mnogo kasnije tako da nije doživela da svoj rad vidi na sceni. Bavi se dekorom i za San letnje noći, ali to ostaje nerealizovano: činilo se da će sceničnost njene umetnosti naći svoj pravi ekvivalent u pozorištu i da će to biti njena budućnost. Ipak, ne prestaje i da slika. Dela su razvejana izmedju privatnih kolekcija Njujorka, Virdžinije, Kalifornije, pojedina su kasnije doneta u Jugoslaviju – i nalaze se u galeriji njenog imena u Požarevcu i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu gde se inače čuva i izlaže značajan broj njenih najmarkatnijih ostvarenja, zahvaljujući pre svega poklonu njene majke, a u izboru Miodraga B. Protića.


Slikarstvo njenog američkog perioda je, po ovom autoru, verističkog karaktera, i mada se pisalo o promenama melanholičnog, lirskog raspoloženja na njenim portretima koje je u Njujorku rado slikala, kao i o drugoj vrsti dubine njene nove umetničke vizije, nije nestala snaga invencije koju ju je i ranije karakterisala. Možda je samo naglašenije prisustvo prerafaelitskih uzora – tvrdi kritika.


Godine 1948. Američko-britanski umetnički centar je organizovao neku vrstu komemoracije njenom izložbom sa devetnaest slika i skicama za balet Sebastian i u tom prvom posleratnom periodu sledi samo još jedna manifestacija pod nazivom Mostre: La Donna nell'Arte 1949. godine u  Palermu.  Povremeno, i to mnogo kasnije, njene slike će se javljati na pojedinim grupnim izložbama u svetu, ali njeno zračenje ne prestaje u Jugoslaviji.


Nakon Drugog svetskog rata u našem delu Evrope mir je došao zajedno sa novim režimima i njihovom dogmatizovanom umetnošću koja je imala svoja stroga pravila. Zbog toga je moralo da prodje devet godina od Milenine smerti da bi se njana majka Danica Pavlović, podstaknuta istom željom i oca Bruna Barilli-a, usudila da pokloni 1954. godine porodičnu kuću sa baštom u Požarevcu za Spomen galeriju Milene Pavlović Barilli, zajedno sa njenim ličnim i porodičnim stvarima i dokumentima, i beskrajno značajanom kolekcijom njenih radova iz svih perioda koje je majka imala, sakupila i do kojih je u svom traganju nakon Milenine smrti mogla da dodje. Ta memorijalna galerija sa nekoliko stotina Mileninih dela  - tačnije oko 600 slika, crteža, pastela, grafika, skica i školskih radova, fotografija - otvorena je tek 1962. godine da bi njeno duhovno ali pravo prisustvo na neposredan način bilo sada dublje i substancijalnije u našoj sredini, nego što je to bilo za vreme njenog života. Danas ta galerija/muzej funkcioniše kao Fondacija Milenin dom, sakuplja svu raspoloživu dokumentaciju o umetnici, tekstove o njoj, nastoji da otkrije nova dela u zemlji i svetu, da proširi postojeći fundus Mileninih radova u Požarevcu zahvaljujući novim darovima, legatima i drukčijom organizacijom posla. Publikuje knjige i kataloge, organizuje izložbe i pomaže drugima u permanentnom predstavljanju Mileninog opusa i njenog zračenja u našoj umetnosti. Izmedju ostalog, tradicionalno se priredjuje bijenalna manifestacija savremenih umetničkih tendencija poznata pod nazivom San i mašta. U svetlu Milene koja je nastojala da prati reflekse njenog slikarstva na mladje generacije umetnika fantazije.


Bila je slobodna gradjanka sveta sa kojim nije bila u ljubavi, bila je simbol jednog vremena, ali je to vreme snagom svoje kreativnosti i sama oblikovala, koliko svojim inventivnim i poetskim radovima, toliko i svojom enigmatičnom, zanimljivom, pre svega neobičnom, i po svoj prilici, duboko nesrećnom ličnošću. Aura njene pojave kao da još uvek ledbi negde na raskršćima tradicionalnih običaja Istočne Srbije, otmenih rimskih vila i uznemirenog likovnog života američke metropole.


Irina Subotić




 


 




===============

*Ovaj naslov je stih Milene Pavlović Barilli iz jedne od njenih pesama pisanih na francuskom jeziku i u originalu glasi: »Quel voayage étrange!

Je n'eus à me séparer de personne«


 


 


 

 

Datum objavljivanja: