Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milan Konjović
Milan Stašević
Lidija Bogdanović
Milica Jokić
Jovan Bijelić
Miodrag B. Protić
Predrag Todorović
Stojan Aralica
Kosta Hakman
Simonida Rajčević
Tekst o Mileni Jeftić Ničeva Kostić
Autor: Jerko Denegri
Postoje među današnjim umetničkim praksa-ma stanovišta koja su želela i uspela da odole mno-gobrojnim izazovima postmodernislickih strategija (simulakrumima, citatima, ponavljanjima s razlika-ma, namernim i dopuštenim kopijama) da bi ostali verni nekim temeljnim modernističkim premisama, jednu od kojih čini potreba da radni proces kao preduslov nastanka slike (i crteža) dovoljno govori sam za sebe, bude dovoljan samome sebi. Ponovo kao u vreme ranog modernizma, danas u stadijumu „moderne posle postmoderne" pozvani smo da pažljivo gledamo kako je jedno delo urađeno, kako je mišljeno dok je rađeno, umesto da se odmah hvatamo za prizor i predstavu, za priču koja iz pri-zora i predstave može (ali i ne mora) da se dalje odvija. Nije, naravno, ovde posredi nostalgija za navodno stabilnim Kriterijumima iz vremena vlada-vine modernizma, to je, zapravo, svest da je likovno delo uprkos svim mogućim jezičkim oscilacijama ipak tvorevina koja poseduje svoju konstantnu on-tologiju, drugim rečima poseduje osobine po kojima ono jeste likovno delo. A nosilac tog ontološkog statusa likovnog dela u stvari je forma, zahvaljujući formi to delo živi i postoji, dok ono što se naziva „sadržaj" čini dodatni sloj koji smisao jednog dela može da dopunjuje ali koji od forme nikada ne može da se odvoji i odeli.
Serija crteža Milene Jeftić Ničeve Kostić, na-stalih tokom poslednjih nekoliko godina, može se shvatiti kao primer i potvrda pretpostavke da radni proces koji rezultira formom ne prestaje ni danas da bude osnovom funkcionisanja iikovnog dela. lako istovremeno, a dosad možda i prevashodno slikar, za ovu umetnicu crtež nije pripremna ili se-kundarna kategorija u odnosu na slikarstvo; crtež je, naime, odavno i kod mnogih umetnika definitivno izborio pravo da bude samostalna disciplina i dela pred nama dokaz su još jedne mogućnosti potpune radne autonomije crteža. Kada se, medutim, po-mene osobina autonomije crteža ne misli se, naravno, samo na to da crtež obavezno mora da bude do krajnosti apstraktan da bude, dakle, „crtež kao takav", nego pre svega treba istaći da je u ovom slučaju crtež posledica postupka crtanja, da je postupak crtanja jedini i bitni uslov nastanka crteža. A pri tome nije presudno da li je konačni stadijum crteža, crtež kao završno i završeno delo, referencijalna (s pozivanjem na predmet) ili je pak sasvim nerefrencijalna tvorevina (s odsustvom sva-kog traga predmeta). U slučaju ove umetnice vidljivo je da većina crteža poseduje polazište u doživljaju pejsaža, ili makar u sugestiji neke vrsti iskustvenog prostora, a to se lako zaključuje po tome što njeni crteži odaju predstavne aluzije na krošnje, klasje žita, vlati trave, brazde oranice...) i u skladu s time do krajnosti ne izbegavaju izvesne iluzionističke ele-mente u načinu tretiranja prostora. Ali to nas ipak ne obavezuje da ove crteže moramo doživeti i tu-mačiti kao predstave pejsaža, nego ih pre treba shvatiti kao relativno autonomne crtačke produkte koji izvesnih reminiscencija na pejsaž ne mogu i, naprosto, ne žele da se liše. Crtež a ne pejzaž cilj je, dakle, ove operacije; crtanje kao specifična radna procedura koja dovodi do nastanka crteža, a ne crtanje crteža pejsaža ž to je, sasvim sažeto rečeno, polazište i cilj zadatka kojim ova umetnica želi da se bavi.
Kada se tako shvati, crtanje postaje stroga radna praksa koja traži da se uvažavaju mnogi zah-tevi ugrađeni u specifične osobine ove discipline. Traži da se poštuje materijalnost podloge papira, karakter i kvalitet olovaka, da se u skladu s time primenjuju raznovrsni ali cilju kome se teži adekvatni rukopisi. Pošto je u većini radova površina najčešće zasićena gotovo do potpunog prekrivanja podloge, ' evidentno je da vreme rada posvećeno crtanju traje dugo i odvija se sporo; reklo bi se da je vreme crtanja vreme zadovoljstva u crtanju, iako to za-dovoljstvo traži ne mali utrošak energije, praćeno je umorom, gotovo fizičkim iscrpljenjem pri završet-ku rada. Mada nije lišen tematskog preteksta, crtež nastaje'direktno, nema potrebe za pripremnom ski-corn; započinje u jednom, a završava se na drugom i suprotnom kraju lista. Postoje vraćanja na već obavljene intervencije, ali to nije uslovljeno name-rom da se uradeno doradi, ponajmanje da se usavrši i popravi, nego je rukovodeno potrebom da se postigne složenost crtačke teksture kojoj umetnica teži. Jer, ovde ne vlada načelo redukcije, cilj nije svođenje na minimum crtačkih zahvata nego, upravo obrnuto, namera je da se crtačko tkivo što vise ispuni, aktivira celom svojom površinom. Otuda u ovim crtežima najčešće nema glavnih i centralnih tačaka, onih koje bi plastičkim ili temat-skim značenjem dominirale nad navodno manje važnim i perifernim. Osnovna težnja umetnice je da crtež diše i živi kao organizam, da se iz same njegove površine razabere da je taj crtež nastao organskim procesom crtanja u vremenu posve-ćenom crtanju. Ako se i kada se ovi preduslovi do kraja ispune, evo likovnog dela spremnog i spo-sobnog na samostalni opstanak, evo dokaza da je i danas, u vremenu najraznovrsnijih tehnologija, crtež kao elementarna manuelna praksa u stranju da u savremenoj umetnosti omogući nastajanje jednog u nizu prepoznatljivih individualnih doprinosa.
Ješa Denegri
Datum objavljivanja: