Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milan Konjović
Milan Stašević
Lidija Bogdanović
Milica Jokić
Jovan Bijelić
Miodrag B. Protić
Predrag Todorović
Stojan Aralica
Kosta Hakman
Simonida Rajčević
Gordana Stanišić o Mileni JNK
Gotovo celokupno dosadašnje stvaralaštvo Milene JNK temelji se na izvestan način na repertoaru tzv. "vremenskih dimenzija čistih uspomena", jedinstvu i istovremenosti trajanja i "protežnosti" - na materijalizaciji sećanja viđenog i doživljenog u spoljašnjem svetu. Ovakva primena opšte, prirodne neminovnosti mogla bi da se svede pod jednostavno Borhesovo tumačenje koje glasi: "Mi smo, dobrim delom, pojmovi našeg sećanja. To sećanje je sastavljeno, dobrim delom, od zaborava." Njeni rani radovi upravo su neposredni iskaz lirskog načina doživljavanja stvari, i samim tim, ovako "uslovljena" identifikacija sa ličnim i intimnim specifikumom iz nekog vremenski izmeštenog miljea, isto tako spontanim prizivanjem, nameće se kao nekakav realistični model fenomena deja vu. Iz toga bi moglo da sledi da je u njenim ranim ciklusima, posebno iz prve polovine 70-ih, naglašen određeni, u najširem smislu posmatran, autoportretski karakter. Kasniji radovi (i ciklusi), od sredine devete decenije, prenose drugačije materijalizovano sećanje i viđenje, jedan likovno drugačiji realitet u kojem se, kako bi Bergson rekao "ozbiljne emocije ili duboka stanja duše shvataju kao sile".
Pregled stvaralaštva Milene JNK u ovom prikazu podrazumeva isključivo crtež kojim se uporedo fenomenološki bavila kao i slikarsvom, tretirajući ga sa svim specifičnostima, medijski autonomno i likovnozaokruženo, sa svom kompleksnošću njegove prirode i karaktera i sa potpunim značenjem tzv. poetike linije.
Obe celine, ovde samo grubo formulisane, podeljene hronološki, tematski i tehnološki na više situacija - ciklusa, u svojim osnovama sadrže jedinstvo proživljenog iskustva, sa jednom prihvatljivom melanholičnom notom i čulnošću kao kada se"udiše miris ruže, i odjednom u pamćenje naviru zbrkane uspomene iz detinjstva; u stvari ta sećanja nisu izazvana mirisom ruže: one se mirišu u svakom mirisu; miris je sve to; drugi će ga drugačije osetiti; - uvek je to isti miris, reći ćete, ali spojen s različitim
KROJAČKI SALONI - POPRAVKE ČARAPA - GLAVE i ŽIVOTINjE
Kada je počela da se bavi kostimografskom, scenografskom i lutkarskom delatnošću, krajem 60-ih godina, Milena JNK je radila i svoje čuvene "bele slike" koje prate crtački ciklusi Krojački saloni i Popravke čarapa. Izražajnost figuralnog i scenskog sadržaja, estetizovana narativnost i egzotičnost detalja doprineli su autentičnoj atmosferi i apsolutnoj autonomiji ovih crteža rađenih u tehnici tuševa u boji i flomastera. Njen slikarski i crtački rad u ovom ranom periodu, posebno do 1975. godine, u idealnoj je ikonografskoj i likovnoj sprezi sa sećanjima i događajima vezanim za detinjstvo i sa njenom pozorišnom aktivnošću. Možda je to najbolje uočila dramaturg Dušana Nikolić, odlični poznavalac ovog aspekta njene primenjene delatnosti: "Na ovim uspomenama počivaju razne poetike Milene Jeftić Ničeve Kostić, koje se u njenom lutkarstvu, kostimografskom i slikarskom opusu prepliću, razvijaju i igraju. Njen slikarski potez oseća se na njenim lutkama, njen rad na fakturi materijala u pozorištu prošetao je do njenih instalacija, lutke iz njenog detinjstva i pozorišta izašle su opet na njene slike, slike su ušle u plišane kostime, a slike iz rama izašle u prostor, baš kao u pozorištu. Kako svaka teatarska umetnost na izvestan način prihvata određenu tipologiju igre za odrasle, tako i ovakav vid korelacije između dve različite umetničke discipline podrazumeva jedan obostrano razumljiv vizuelni govor. Lična identifikacija sa dečjim i lutkarskim svetom odvija se potpuno spontano, sa karakterom "završetka bez kraja"! koji objedinjuje umetnost i igru faktorom iznenaćenja i lepotom senzacije. Ovakvi prizori otkrivaju tipični senzibilitet u igrama devojčica jer, prema Valonu - "one po pravilu dublje potiskuju svoje snove i prerušavaju svoj libido.116 U različitim ponavljanjima situacija i scenografskih prizora, svaka od dečje naivno uprošćenih figura zadržava određenu šizionomiju, kao maske u japanskim pozorištima, istovremeno komično oufonsku i tužno groteksnu. Njihova dopadljivost je upravo u njihovoj infantilnosti, najčešće androginim oblicima i izrazima, u neposrednoj sličnosti sa napunjenim krpenim lutkama. Na to se nadovezuje i karakterističan vid zaustavljene gestikulacije kao neke vrste "vizije mehaničkog efekta" gde izgleda kao da "nevidljivi konci vezuju ruke o noge, noge o noge, svaki mišić jedne fizionomije sa odgovarajućim mišićem Druge; stalnost podudaranja čini da se mekoća oblika učvršćuje pred našim očima i da se sve pretvara u kruti mehanizam."!
Ikonografija krojačkih salona i skučenih prostora u kojima se do skoro odvijala popravka čarapa, sačuvala je iz tog vremena onaj melanholični ukus tadašnje klime i autentičnost enterijera, kao i nepromenljivu izvornost ovih kamernih zanata. U atmosferi takvog ambijenta jedna plošna, naivno stilizovana i najčešće frontalna, linearno izvučena figura usamljene (ili možda apatične?) žene-devojčice potencira krajnje lični ali otuđeni aspekt svoje fizičke prisutnosti. Kompoziciona shema je prevedena u situacije izdvojenih detalja, u pasivne sadržaje enterijera, istovremeno naivno pojednostavljene i plošne, kao aplicirana mesta u priprema za tzv. dečje slikovnice. Različiti rekviziti figuriraju, ili možda tačnije, odsutno lebde po ovim "salonima“ ili po sobičćima za popravku čarapa, u oblicima makaza, šnitova, igala, rasparenih ženskih "najlonki"... kao izolovani elementi jedne urbanizovane folklorne celine. Tako i pored svih instrumenata koji ga fizički "ispunjavaju" - prostor ostaje prazan i apstraktan u svojoj realnoj dimenziji. Ovako specifična atmosfera odsutnosti i praznine prostora već je tada, početkom 70-ih, Milena JNK primenjivala u crtežu, gradeći prostor pomoću raznobojnnh ili monohromnih tački, fleka i crtica", što će istovremeno ponavljati i na slikama, a u svojim kasnijim ciklusima (o čemu će tokom teksta biti reči) -ovde nagovešteni postupak materijalizovaće u drugačiju vrstu ekspresivnog gesta.
Posle serije "belih slika" i ovde predsgavljenih crteža iz Krojačkih salona i Popravki čarapa, u periodu od 1975. do 1980. godine Milena nastavlja svoj rad u maniru naivne figuracije. Ona prenosi prethodna iskustva i na tehniku pastela, čime obeležava drugi ciklus, obuhvaćen kroz dve tematske celine, neformalno nazvane Glave i Živoginje'. I dalje je postupkom ekspresivnog nanošenja tački i mrlja, u intenzivnijem kolorističkom aranžmanu "dekorisala" kompoziciju u različitim varijacijama ovih novih prizora. Tek diskretno naznačen "drugi plan" iz ranije faze ovde se integriše sa figurom i zatvara u gestom žestoke i bojene zvučne kontraste sa krupno kadriranim sugestivnim glavama neobičnih identiteta, kao u radovima Tamni portret ili Oštar pozdrav iz 1976. godine. Ovakav metod zgušnjavanja svih elemenata u prostoru kasnije će biti sve intenzivniji - u slici će dovesti gotovo do kolorističke eksplozije, a u crtežu do gestualno krajnje sugestivnog poteza. I dalje dečje infantilnim i redukovanim, koloristički i linearno ekspresivnijim rukopisom oblikuje i kondenzuje formu tako da na momente postiže kleovski Jednostavnu ali izražajnu duhovitost.
Gordana Stanišić
Datum objavljivanja: