Pretraga

On je začaran čarolijom slike, koja ga je zaposjela još u čačanskom djetinjstvu.

Miro Glavurtić



U borbu sa dezintegracijom stupaju bića naoružana duhovnim oružjem.

Aleksandar Menj

Karakterizacija teksta dr Stanislava Živkovića

Na jednom od svojih poslednjih predavanja na katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, akademik i profesor dr Dejan Medaković uzgredno, ali naglašeno, dao je jednu napomenu čije je značenje dublje od pretpostavljenog. On je, naime, studentima svoje poslednje generacije dao krucijalnu metodološku i idejnu pouku pristupa likovnoj materiji. Rekao im je da su u istoriji istorije umetnosti pisani brojni eseji, ali da esejistički pristup nema težinu i ozbiljnost naučne studije, te da je, najčešće, taj metod proizvoljan i neutemeljen. Iskazao je pritom neskriveni prezir prema toj formi kritičko-poetičkog teksta, prezir velikog naučnika, znalca istorije i istorije umetnosti srednjeg i novog veka, rane moderne, kako na nacionalnom tako i na opštem planu. Mada je ova tvrdnja tačna samo za slabe i osrednje domete mišljenja o umetnosti, ona svojom isključivošću promašuje punu istinu (i sam Medaković pisao je vanredne monografske eseje o umetnicima, pa i savremenim). Istorija istorije umetnosti velikim svojim delom je istorija eseja, te je i nezamisliva bez tog književno-umetničkog oblika. Od Vilijama Hazlita do Voltera Pejtera, od Jakoba Burkharta do Roberta Hjudžisa, od Deni Didroa i Šarla Bodlera do Andre Bretona, najbolje stranice i najdublja zapažanja o likovnom data su u formi eseja.

Međutim, Medakovićeva apodiktična misao izražava drugu istinu. Ona označava visoku naučnu svest, poštenje i trud, metod i znanje koji podrazumevaju istorijsko, sistematsko bavljenje umetnošću. Ovaj metod, oformljen u radionicama istorijskih škola nemačke i bečke univerze XIX veka, od Pausanije, Đorđa Vazarija i Johana Vinkelmana, predat u nasleđe evropskim misliocima, pokazao se posebno uspešan u srpskim prilikama, gde je na katedri istorije umetnosti radom niza generacija naučnika i stručnjaka uzdignut do najvišeg nivoa.

Među poslednjim velikim istoričarima umetnosti u našoj kulturi, onima koje vodi blistavi duh Svetozara Radojčića, predstavnicima istorijsko-kritičke metode, dr Stanislav Živković sa više desetina svojih knjiga, zauzima jedno od najvažnijih mesta. Vredan i pouzdan, vrsni znalac određenih oblasti, on je naučnik koji svoja razmišljanja zasniva na biografiji, istoriji, komparativnim analizama duha vremena i epohe, sa kretanjem u tekstu koje je logično, organsko i saobraženo materiji. Živković je autor čiji pristup uvek podrazumeva pomno sakupljanje, razvrstavanje i analizu građe o umetniku/umetnosti, kao i opreznost ali i jasnost u vrednosnim sudovima.

Upravo ti kvaliteti karakterišu monografski tekst o savremenom slikaru Mihailu Đokoviću Tikalu. 0 Đokoviću su dosad pisali neki od najboljih naših likovnih kritičara i istoričara umetnosti, međutim, po prvi put ne samo da su njegovo delo i biografija razmatrani u dužoj tekstualnoj te monografskoj formi, već je po prvi put o Tikalu pisano istorijskom metodom, a ne esejistički. U tom smislu, Živkovićev tekst je pionirski te će, time što sadrži ključne podatke i ideje, biti nezaobilazan u svim daljim razmišljanjima o ovom umetniku.

Ovakav pristup ima i širi kulturni značaj. Naime, kako su pokazali pojedini primeri Vojislava J. Đurića, Dejana Medakovića, Nikole Kusovca i Stanislava Živkovića, za našu malu kulturu dragoceno je da se stručnjaci za staru umetnost obraćaju savremenim umetnicima. Ne samo da njihovo znanje i sud u tom slučaju imaju posebnu vrednost i težinu u areni temporalnog, ne samo da oni vraćaju izgubljeno središte lepote, dobrote i istine, već svedoče o savremenom kao živom i oživljenom obliku tradicije.

Značaj Mihaila Đokovića Tikala kao slikara

Ovaj deo prikaza namerno započinjemo gore navedenom rečenicom. Treba odmah napomenuti da Tikalo nije slikar u uobičajenom smislu. Kao ličnost velikog opsega vedrine i optimizma, on je jedna od najduhovitijih i najduhovnijih osoba koje je pisac ovih redova upoznao. Njegova brza, prodorna i duboka misao, kojom poput mudraca srednjeg veka ceo svet tumači kao karneval danse macarbre, grotesku i burlesku, ne unoseći erotiku koju je Mediala, ta najviša katedra duhovnog u srpskom slikarstvu, prezirala, već humor, ironiju i samoironiju više vrste u odnos prema životu i smrti.

Tikalo, koji, kako je nezlobivo primetio Miro Glavurtić, izgleda poput nekih njegovih junaka, od Leonida Šejke dobio je naziv Viclipucli. Ovo slobodno transkribovano ime jednog od najvećih bogova panteona staromeksičkih Indijanaca, boga rata i oluje, u tejkinoj onomatopejskoj verziji označava nekog ko vrca i kipti duhom, kogromoglasno zbija šale na tuđ i svoj račun, ali nije zloban.

Zaista, oko Tikala kao nekada oko Leonida tejke, okupila se jedna loža mlađih umetnika, kritičara i kolekcionara, koju on pouzdano vodi kroz iskušenja modernog duha. Za nas je Tikalo taj "dragi majstor" koji nas nesebično upućuje, inspiriše, opominje i pomaže.

Dr Stanislav Živković pominje "skromno prethodno obrazovanje" Tikalovih kolega sa studija. Treba reći da je Tikalovom duhu koji je još u mladim danima upoznao moćno duhovno oružje, dvotomnu, predratnu morfologiju "Propasti Zapada" Osvalda Špenglera i kome su i danas jedina lektira Hegel, Artur Šopenhauer, Niče, grof Nikolaj Berđajev i mislioci ruske religiozne filozofije "srebrnog veka", proziran bio ne samo svet ondašnjih studenata, profesora, već i današnjih kritičara, umetnika i intelektualaca.

Kao u svom slikarstvu, tako i u privatnosti sa povlašćenim prijateljima, Tikalo iz svojih neiscrpnih dubina, zlatnih žila rudokopa iskusne i bogate duše, omogućuje da prisustvujemo svojevrsnim "seansama čuđenja", u najboljim momentima nastupajući duhovno celim bićem i do kraja. Ne mogu se sagledati putanje i dometi tog slikara čudesnog i oneobičenog, kao što njegov svet ne iscrpljuje nikakva diskurzivna moć. Tikalo je vrli harizmata, svijeno gnezdo jednog sveta koji stoji nasuprot ovom vremenu, ali i prolaznom u prošlim vremenima. On, kao i duhovnici Mediale, ne može biti vrednovan uobičajenim merilima i kategorijama, te stoga pristupati Tikalu znači dobiti punomoćja za poslednja uporišta i sakralna pribežišta, za slavlje duha.