Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Biljana Cincarević
Ljuba Popović
Milanko Mandić
Čedomir Vasić
Predrag Popara
Mrđan Bajić
Radovan Jokić
Mersad Berber
Danijela Anđelković
Vladislav Titelbah
Bratislav Ljubišić
Svojevremeno je za Petra Omčikusa profesor Lazar Trifunović zapisao sledeće: „Kakva i kolika je ta psihička energija u ljudima koja može da ih provede kroz golem prostor i različite kulturne slojeve, a da u njima ništa ne ošteti i ne slomije, da sve ostane izvorno, prirodno, onako kako je bilo?“ Mnoge su godine prošle i ja se sećam pojedinih izložbi Petra Omčikusa: one u Domu omladine Beograda u kojoj je dominirala slika motocikliste, uz nju vinogradar. Sećam se izložbe portreta u galeriji „Grafički kolektiv“, koju deceniju kasnije, u kojoj su dominirali neki čudni ljudi: svako je imao izdvojeni karakter i tome doličan likovni postupak. Iako je bilo dvadesetak portreta iz različitih vremenskih perioda, iako su imali dosta toga zajedničkog, svaki je za sebe bio celina i izdvajao se – jednostavno nisu bili mnoštvo, gomila likova. Pamtim i retrospektivu u Muzeju savremene umetnosti, pamtim i onu u galeriji SANU, i još po neku, da bih sada, gledajući ovu najnoviju, mogao da se usudim i kažem: „Stilski to je isto, misaono različito. A ista energija i poimanje stvarnosti je tu!“ Reklo bi se: osvejen je stil-pronaći pojedinost i oko nje sagraditi celinu; usvojen je moralni pristup izabranoj temi- ne sakriti sopstveni odnos prema njoj: tek onda umetnik može da računa na razgovor sa posmatračem. Ima slika koje odišu svetlošću, ima onih koje su mrkli mrak. Ima onih koje su u gestu, ali su tu lazurne, nastale u „jednom dahu“. Ovog puta je Petar izabrao svetlost i njenu tajnovitu moć za temu. Provlači je kroz prostore, kroz različite materije i, začudo, ostao je isti: robusna i energična „rečenica“ odzvanja sa platana. A tako je sve bivalo i pre pedesetak godina. Petar Omčikus je prošao mnoge faze da bi shvatio da se tek kroz apstrakciju doseže ekspresivnost. Od asocijacije do sinegdohe dug je put: zahtevao je mnogu energiju, veru u sopstvene moći. A rezultat je ovo pred nama danas: sveže slikarstvo u kojem motiv, često preinačen i sveden na detalj, ostaje prepoznatljiv i potpuno nepoznat.
Maša Đuričić je već prvom samostalnom izložbom pokazala da je rasan slikar. Jasno je, u njenom slučaju da sjajno crta i da razume potrebu i zahteve slike. Nema kod nje straha od dvodimenzionalnosti, ali zato ima slikane energije, slikanog pokreta i slikanog raspoloženja. Pre četri godine na izložbi u galeriji Iilije Kolarca, je možda i bilo dileme, dvoumljenja između realističkog i ekspresionističkog, crtačkog ili kolorističkog. Sada tih dilema nema: boja, dvodimenzionalnost, uhvaćeni pokret. On može biti minimalan kao treptaj misli odražen na licu u jednom trenu; može da bude i gest pun dinamike kakv se samo kod temperamentnog igrača sreće. Svejedno: u oba slučaja prisustvujemo slikarskom postupku koji eliminiše sve banalno, opisno; sačuvana je suština, biće motiva sagledano na jedinični način. A da je to osnovna vrlina slikarstva ne treba posebno govoriti. Pogotovo što je umetnica umela da pronađe prave tonove boja koje bi, čak i kada su u funkciji tzv. obojene senke, ostale nosioci i misli i raspoloženja. Priznajem, da je tu negde osnovna tajna slikarstva.
Dve izložbe, umetničke razlikuje 56. godina života u rada, a utisak je da su oba na istom poslu-sve je učinjeno u čast slike, njene moći i trijumfa porebe za čistom likovnošću.
Ponedeljak, 23. februar, 2009.
Radio Beograd 2.
„Kulturni krugovi“, 15-17h
Datum objavljivanja: