Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Paja Jovanović
Marijana Oro
Dragan Malešević Tapi
Stojan Aralica
Mihailo Đoković Tikalo
Vladimir Veličković
Dušan Gavela
Dušan Otašević
Marko Čelebonović
Miodrag Kolarić
Reč o Marklenu
Za prvu posleratnu generaciju reč p r i p a d a t i, pojam pripadništvo bili su i veoma živi i stalno prisutni i gotovo nezamislivi kad je u pitanju neka od ličnosti iz tog vremena. Pripadati grupi "samostalnih", "jedanaestorice", "decembarskoj"... značilo je mnogo, a ponekad sve. Postojali su, međutim, i takvi kao što je slikar Marklen Mosijenko. Nisu zbog toga patili, nisu se "vukli na repu događaja", all nisu hajali za pripadništvo. Da li iz najčistije, urođene tihosti, otpora prema pisanim progiasima, manifestima, koncepcijama, stavovima, teoretisanju, ili onoj nervoznoj obavezi da se sa jednim okom gleda u svoju sliku, a drugim prati kako će reagovati javnost, odvojilo je Marklena Mosijenka da krene putem neke svoje umerenosti, koja je drugim rečima značila i drugačiju etiku. Ali, ta umerenost u evoluciji Marklenovog slikarstva značila je i stalno traženje i postepeno približavanje nekoj čvrstini i jasnoći slike, očisćenoj od svakog kinđurenja i suvišnih detalja. I samo njegova duboka, lirska , ona baš "ruska osećajnost" prema prirodi, prema stvarnosti, zaustavljala ga je na onoj poslednjoj stepenici, posle koje se ta stvarnost tretira samo kao pretekst slobodnom likovnom izrazu. Kao da je želeo da uvaži da je „u odnosu prema prirodi dopuštena neka sloboda, ali ne i nasilje".
Takvog Marklena Mosijenka ostavili smo u njegovoj tihoj izborenoj oazi i njegovoj postepenoj i nenapadnoj evoluciji, a povremeno ga sa jednom ili najviše dve slike sretali u gužvama velikih kolektivnih izložbi. U međuvremenu, ogromna konfuzija koja pritiska, i loš kvalitet slikarstva koji plavi gotovo ćitave kontinente odurnim bujicama uljane boje, ovladali su umetnošću. Beskrajno banalnosti, mnogo samozadovoljstva, a o duhu i da se ne govori...
Zaista, da li je to bas povoljna prilika da se pojavi neko kao što je Marklen Mosijenko sa svojom pročišćenom lirikom koju je pre toga stvorila najdublja evropska umetnost. Marklen Mosijenko je, dakle, ponovo pred nama; vidimo ga kako strpljivo mrvi svoje boje, priprema svoja platna, rastvara tu opasno žilavu uljanu masu i polaže je na površinu takvom elastičnom lagodnošću, kakva se mogla sresti kod jednog starog majstora Šardena. Kao da su posvećeni, Marklen posmatra predmete oko sebe: raspukle narove na stolu, providne staklene bokale i suve lanjske trave. On sve češće stoji pred jednim jedinim i valjda najpoznatijim pejzazima Beograda, sa mostovima, siluetom Kalemegdana i baroknim vratom Saborne crkve. Stoji i posmatra ga sa takvom emocijom, kakva je samo nekad davno, uzbuđivala srca dalekih panonskih putnika i namernika, dok su prašnjavi i znojavi s'one strane čekali skelu, a beli grad iznad dve reke treperio pred njima kao obećanje i prebivalište nekih lepih božanstava. Kao Gvardi za Veneciju, kao Utrilo za Pariz, Marklen sve više postaje portretista Beograda. Marklen gleda Beograd okom čoveka koji veruje, i beli pročiščeni skelet grada, čak i njegova stara srušena Biblioteka, javljaju mu se u svom, vaijda najsažetijem večitom aspektu. Malo jutarnje beline, malo onog anđeosko-ružičastog u jedva nestvarnoj pastelnoj krhkosti, i sve uhvaćeno u armaturu rezimiranog, geometrijski konciznog i sintetičkog ctreža. Ponekad samo kad tamo zađe u tamu njegovih intimnih enterijera, na zatečenim ženskim aktovima, boja gusta i zasićena poteče bujicom, u jednom neprekinutom odresitoni potezu kao kod onih najdivnijih fovista...
Pred nama je, dakle, ponovo Marklen Mosijenko sa nekom vrstom starih večitih vrednosti, ali i sa ličnom formulom i uzbudljivim ličnim akcentom i armaturom (koju inače tako voli na svojim slikama); aramaturom jednog slikarstva koja nas s vremena na vreme opominje kako odolevati velikim zbunjujućim konfuzijama.
Stevan Stanić
Datum objavljivanja: