Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Paja Jovanović
Dragan Malešević Tapi
Mirko Rački
Đorđe Andrejević Kun
Milan Konjović
Tadija Janičić
Beta Vukanović
Ljuba Popović
Margareta Jelić
Tatjana Milošević
Duhovni razlaz
Autor: Đorđe Kadijević
Nastupiti u takvoj atmosferi nasuprot pomenutim očekivanjima bilo je više nego neobično. Kada je 1975. godine Nakićenovićeva počela da izlaže svoje mrtve prirode uz platna Sivačkog, Miletića, Mojovića, Lalića, Damjanovskog, Cvetkovića, Matićeve i Mrkaljeve, na sceni je još bio novi svetski hit moderne umetnosti, popart, a u potaji klijalo je seme konceptualizma. Otkud onda taj pedantni klasicizam mladih slikara iz generacije Nakićenovićeve koji toliko oponira "duhu vremena"? Prožeta takvim duhom oficijelna kritika reagovala je na njihovu pojavu sa sklonošcu da se ona minimalizira - kao da je reč o marginalnoj pojavi koja skreće nekud u stranu od glavnog toka stvari... Ponajdalje na margini trebalo je da se nađe upravo Nakićenovićeva, sa svojim renesansno-vizantijskim stilom slikanja kao najklasičnija među tim neoklasičarima.
U godinama koje su usledile Nakićenovićeva se teško i sporo oslobađala odijuma retardacije i anahronizma koji joj je bio nametnut. Išlo je to sporo i onda kada je, potkraj osamdesetih, postalo već izvesno da je moderna umetnost poodavno "mrtva", da je enformel u slikarstvu bio njen poslednji agonijalni krik, a konceptualizam i post konceptualistički tokovi pusti primeri kozmetičke terapije primenjene na njenom neuklonjenom lešu. Do danas nije dovoljno ozbiljno ukazano na značaj takvih fenomena kao što je pojava "romantične" figuracije početkom sedamdesetih godina u beogradskom slikarstvu, čiji je reprezent i Marina Nakićenović. Nije dovoljno istaknuto da smo u Nakićenovićevoj imali izvornog predstavnika onog superiornog likovnog anahronizma koji ne potiče od nemoći da se ide u korak s vremenom, već koji nastaje iz potrebe da se, sa osloncem u prošlosti, kritički preispituje sadašnjost i reflektira budućnost umetnosti. Takav anahronizam postao je u toku protekle decenije eminentan smer u evropskom i svetskom slikarstvu.
Izložba Nakićenovićeve u galeriji beogradskog Kulturnog centra ako nije prilika za konačnu promociju značaja njenog dela i ličnosti za istoriju našeg izvornog slikarskog postmodernizma, onda jeste šansa za buđenje svesti o potrebi takve promocije. Ne samo radi pravednijeg tretmana jednog dela i jedne ličnosti, već za korist i za dobro baštine naše savremene umetnosti.
Ðorđe Kadijević
NIN, 17.05. 1991.
Datum objavljivanja: