Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Aleksandar Cvetković
Antonije Kovačević
Milanko Mandić
Milan Konjović
Stevan Todorović
Simonida Rajčević
Marko Murat
Risto Stijović
Đorđe Andrejević Kun
Milan Stašević
Marija Dragojlović - Slike; Salon Muzeja savremene umetnosti decembar 1989 - januar 1990.
Osamdesete godine ostaće upamćene i zabeležene u likovnoj umetnosti kao period u kome su se ponovo pojavile i naglašeno dominirale izrazite autorske ličnosti. Jedna od bitnih karakteristika "slikarstva novog prizora", kako se verovatno najtačnije u kritici određuje ta dekada u umetnosti, jeste potreba umetnika da ekspliciraju dublje sadržaje sopstvenih intimnosti, onih privatnih svetova koji su ranije bivali predstavljeni jednim vrlo šifrovanim jezikom simbola i značenja. U osamdesetim godinama ta vrsta privatnosti potencirana je do prvog plana sadržaja umetničkog delà, te se jasno očitava kao autobiografska, lična zabeleška sasvim određenih situacija, prostora i događaja neposredno vezanih za samog umetnika.
Slikarstvo Marije Dragojlović, iako hronološki po svojim počecima spada u sedamdesete godine, u tada jako izražen pokret beogradske nove figuracije, formulisalo je svoje bitne osobenosti tokom aktuelnog stilskog perioda. Tako je ono već petnaestak godina kontinuirano prisutno na beogradskoj likovnoj sceni u specifičnim problemskim krugovima koji su svoj najsjajniji trenutak postigli upravo na njenoj sadašnjoj izložbi.
Fasciniranost predmetom ("njegovim događajem") postavljena je u sam osnov slikarskog iskustva Marije Dragojlović, kao i njenih primarnih oblikovnih intencija. Opredmećenost autorkinog sveta autentičnih doživljaja i senzacija dominira i u njenom recentnom slikarstvu. Različite minijaturne kutije mnogobrojnih namena, koje su svakako birane iz sasvim određenih razloga, te stoga poseduju i specifičnu plastičko-likovnu vrednost, prenete su doslovno, u velikom formatu, na njena slikarska platna, odakle deluju jednom vrlo visokom estetičnošću i jednim izrazito superiornim i prefinjenim stilskim ukusom. Slike, ili "kutije" Marije Dragojlović jesu materijalizovani dokazi njene osetljivosti, osećanja za oblik i njegovu obojenost, za izgled predmeta; estetički govoreći - za ontologiju imidža i njegovu postvarenu subjektivnost (koju mu, konačno, dodeljuje onaj koji ga poseduje). U slučaju Marije Dragojlović najčešće su to motivi sa japanskim i kineskim slikarijama, ali i bez toga selektivnog sadržaja, preneti predmeti njenog svakodnevnog okruženja u uslovima uvećanih prizora na platnima možda ponajbolje u beogradskom umetničkom krugu govore о supremaciji jedne izrazite slikarske kulture, posebnoj izoštrenosti estetskog zapažanja i poetičnosti osećanja.
Po ovakvim osobinama sama pojava Marije Dragojlović u savremenom srpskom slikarstvu dominira upravo na onom njegovom području koje traga za odavno prekinutim smislom "lepog" u umetnosti, ili, prostije rečeno - lepom umetnošću. Tu prekinutu nit Marija Dragojlović sa očiglednim i velikim uspehom uspostavlja ne ustručavajući se da u ovo "ne-estetsko" ili "antiumetničko" vreme nametne jedan novi duh i izgled prefinjenog ukusa u biću kreativnog čina.
Jovan Despotović
Datum objavljivanja: